Prestala da brine o njegovom zdravlju, pa je on umro: Sada krivi sebe

Ona pokušava da živi sa činjenicom da za nju nije kraj. Živi od sećanja i preispitivanja.
Njen esej prenosimo u celosti.

Sve je počelo sa majkom

Sajmon i ja smo toliko različiti. Kada smo se upoznali, ja sam imala 38, on 54. Znala sam da sam zaljubljena kada sam, posle zajedničke letnje večeri, ležala na kamenu pored fontane na Trafalgar skveru i osetila radost kako mi se provlači kroz kožu.

Preselila sam se kod njega, njegova seoska koliba iz 15. veka postala je naš dom, radno mesto (ja u medicini, on u brodarstvu) i gde sam otkrila do tada nepoznato zadovoljstvo.

Posle decenije, dok bi drugi možda razmišljali o penzionisanju, Sajmon je odlučio da se prekvalifikuje za graditelja čamaca. Preselili smo se u zadivljujući primorski grad. Studirao je, a zatim osnovao biznis sa kolegama diplomcima.

Snažniji, jači, preplanuo, sa smolom u kosi i olovkom iza uha - i već tako dobar u tome da bude srećan - Sajmon je rekao da nikada nije poznavao ništa slično ovom našem novom životu.
I ja, osim jednog osećaja: Dok sam ga volela, živela sam sa stalnim strahom da ću ga izgubiti.

Ovo nije bilo sasvim novo. Detinjstvo u ratnoj zoni nateralo me da se plašim za svoju divnu, brižnu majku. Naučila sam da dobro ide za lošim. Noć uvek sledi dan.

Kada sam imala sedam godina, shvatila sam da je najbolji način da se zaštitim od 24-časovnih ciklusa bola da ne verujem - ako bih popustila, desio bi se pakao.

Ponekad sam se prisiljavala da zamislim svoju majku kako umire.


Glas javnosti/T02S