To pokazuje i eksperiment koji je 1970 – ih godina sproveo doktor Džon Gotman zajedno sa svojim saradnicima. Naime, on je tražio od parova da detaljno objasne neki svoj konflikt tokom 15 minuta.
Potom su analizirali snimke i devet godina kasnije ponovo pozvali iste parove na razgovor. Deo koji je zanimljiv je da su uspeli da predvide koji parovi su ostali zajedno, a koji su se razveli sa 90 odsto uspešnosti.
Po njihovim istraživanjima, razlika između srećnih i nesrećnih veza je u odnosu između pozitivnih i negativnih interakcija tokom sukoba, a kod uspešnih brakova on je 5:1 u korist pozitivnih interakcija.
Negativnim interakcijama se smatra prevrtanje očima, kritikovanje partnera ili zauzimanje eksplicitno defanzivnog stava, odnosno odsustvo truda da uopšte čujemo i razumemo šta on ima da nam kaže.
Iako bes nikada nije poželjan, on ne mora nužno da se smatra negativnom interakcijom, to je samo ako sa sobom nosi prezir, direktne kiritke ili nipodaštavanje. Takođe, negativne interakcije dešavaju se i u srećnim brakovima, ali važno je kako parovi postupaju nakon njih.
Pozitivne interakcije se mogu desiti u toku svađe i to je, na primer, želja da pokažete privrženost uzimanjem partnerove ruke u svoju, jasnim stavljanjem do znanja da ga razumete i slaganjem sa nekim od njegovih ili njenih predloga da poboljšate situaciju.
Takođe, pozitivne interakcije su i kada zaista slušate partnera, pokažete da vam je stalo do onoga što govori i možete se staviti u njegovu perspektivu. To u praksi znači da parovi u srećnom braku, čak i kada se svađaju ili imaju nesporazum, teže da ublaže situaciju humorom, ne podižu glas i fokusiraju se na traženje rešenja umesto nekonstruktivnog kritikovanja i traženja slabih tačaka partnera.
Glas javnosti/Objektiv