UŽASAVAJUĆI RUSKI EKSPERIMENT: Ratni zatvorenici su UCENJENI da ne spavaju 30 dana, ubrzo je POČEO HOROR (VIDEO)

Ruski istraživači su krajem četrdesetih godina sproveli jedan eksperiment. Naime, oni su petnaest dana držali budnim pet ratnih izdajnika koristeći stimulativni gas na bazi plina.

Ljude su držali zatvorenim kako bi mogli da ih nadziru i prate unos kiseonika kako ih gas ne bi ubio. Držali su ih u zatvorenom prostoru pred kamerama i mikrofonima kako bi mogli da nadgledaju njihovo ponašanje. Komora je bila opremljena knjigama, krevetima za spavanje, ali bez posteljine, tekuće vode i toaleta i imali su dovoljno osušene hrane da izdrži svih pet članova više od mesec dana.

Ispitanici su bili politički zatvorenici koji su tokom Drugog svetskog rata smatrani državnim neprijateljima.

Prvih pet dana sve je bilo u redu; ispitanici su se jedva žalili što su se našli tu gde jesu, jer im je obećano (lažno) da će biti oslobođeni ako prođu test i ne spavaju 30 dana. Njihovi razgovori i aktivnosti su nadgledani i zabeleženo je da su nastavili da govore o sve traumatičnijim incidentima u svojoj prošlosti, a opšti ton njihovih razgovora poprimio je mračniji aspekt nakon četvorodnevnog zatočeništva.

Posle pet dana počeli su da se žale na okolnosti i događaje koji ih vode tamo gde su bili i počeli su da pokazuju tešku paranoju.

Prestali su da razgovaraju jedni s drugima i počeli su naizmenično šaputati mikrofonima i jednosmernim ogledalima. Čudno je izgledalo da su svi mislili da mogu pridobiti poverenje naučnika tako što će im predati drugove, ostale subjekte u zatočeništvu.

Isprva su istraživači sumnjali da je to efekat samog gasa ... Posle devet dana prvi od njih počeo je da vrišti. Trčao je dužinom komore neprekidno vičući čitava tri sata, zatim je nastavio da pokušava da vrišti, ali samo je povremeno mogao da zacvili. Istraživači su pretpostavili da je fizički pocepao glasnice. Najviše iznenađuje kako su ostali zarobljenici reagovali na njega -tačnije nisu reagovali na njega.

Nastavili su da šapuću mikrofonima sve dok drugi zarobljenik nije počeo da vrišti. Dvoje zatočenika koji nisu vrištali razdvojili su knjige, namazali stranicu po stranicu sopstvenim izmetom i mirno ih zalepili preko staklenih prozora. Vrištanje je odmah prestalo. Tako i šaputanje u mikrofone.

Nakon što su prošla još tri dana. Istraživači su proveravali mikrofone na sat kako bi se uverili da rade, jer su smatrali da je nemoguće da nikakav zvuk ne može dolaziti sa pet ljudi unutra. Potrošnja kiseonika u komori ukazivala je na to da svih pet mora da je još uvek živo. Zapravo je to bila količina kiseonika koju bi pet ljudi konzumiralo pri veoma teškom naporu.

Ujutru, 14. dana istraživači su učinili nešto za šta su rekli da neće učiniti da bi videli reakciju zarobljeniku, koristili su interfon u komori, nadajući se da će izazvati bilo kakav odgovor zarobljenika za koje su se plašili da su mrtvi ili povređeni. Najavili su: "Otvaramo komoru da testiramo mikrofone; odmaknite se od vrata i lezite ravno na pod ili ćete biti pogođeni. Usklađenost će zaraditi jednom od vas vašu neposrednu slobodu." Na njihovo iznenađenje, čuli su jednu frazu u mirnom glasovnom odgovoru: „Ne želimo više da budemo oslobođeni“. Izbila je debata šta učiniti među istraživačima i vojnim snagama koje finansiraju istraživanje.

Budući da više nisu mogli da izazovu nikakav odgovor putem interfona, konačno je odlučeno da se komora otvori u ponoć petnaestog dana. Komora je isprana stimulativnim gasom i napunjena svežim vazduhom i glasovi iz mikrofona su odmah počeli da se bune. 3 različita glasa su počela da mole da im se ponovo VRATI GAS. Komora je otvorena i vojnici su poslati da vrate ispitanice. Počeli su da vrište glasnije nego ikad, a i vojnici kad su videli šta je unutra. Četiri od pet ispitanika još su bila živa, mada niko nije s pravom mogao nazvati bilo koga od njih živima.

Hrana u proteklih pet dana nije bila dirnuta. Bilo je komadića mesa sa butina mrtvog ispitanika.

Svim četvorici „preživelih“ ispitanika takođe su iskidani veliki delovi mišića i kože sa tela. Uništavanje mesa i otkrivene kosti na vrhovima prstiju ukazalo je na to da su rane nanete rukom, a ne zubima kako su istraživači u početku mislili. Pažljivije ispitivanje položaja i uglova rana ukazalo je da su većina njih, ako ne i sve, naneli sami sebi. Trbušni organi ispod rebra sva četiri ispitanika su uklonjeni. Dok su srce, pluća i dijafragma ostali na svom mestu, koža i većina mišića pričvršćenih za rebra bili su pokidani, izlažući pluća.

Videlo se da digestivni trakt sve četvorice radi, probavlja hranu. Brzo je postalo očigledno da su ono što su svarili  njihovo sopstveno meso koje su tokom dana iščupali i pojeli.

Većina vojnika bili su ruski specijalni operativci u objektu, ali i dalje su mnogi odbili da se vrate u komoru da bi uklonili ispitanike.

Ispitanici su nastavili da vrište da ih ostave u komori i naizmenično su molili i tražili da se gas ponovo uključi, da ne bi zaspali ... Na opšte iznenađenje ispitanici su se veoma opirali kada su pokušali da ih izvuku iz komore.

Jedan od ruskih vojnika umro je od iskidanja grla, drugi je teško povređen tako što su mu otkinuti testisi i odsečena arterija u nozi od jednog od zuba ispitanika. Još 5 vojnika izgubilo je život ako računamo one koji su izvršili samoubistvo u nedeljama nakon incidenta.

Jedan od te četvorice bio je gadno povređen i pripremali su ga za operaciju kako bi mu vratili organe u telo. Međutim, ispostavilo se da je ispitanik imun na sedative koje su mu dali pred operaciju. I pored anestetika, borio se kao životinja sa lekarima. Uz teške muke uspeli su da ga savladaju. Dodali su još anestetika i u sekundi kada su mu se oči zatvorile, umro je. Autopsija je pokazala da je u krvi imao 3 puta više kiseonika nego što je to uobičajeno, kao i da je imao 9 slomljenih kostiju i da je prelome izazvala snaga i pritisak njegovih sopstvenih mišića.

Drugi preživeli je bio onaj koji je prvi počeo da vrišti i koji je pokidao svoje glasne žice. Operisan je bez anestetika, a iako je bio budan, uopšte nije reagovao tokom 6 sati operacije. Jedna medicinska sestra koja je prisustvovala operaciji tvrdila je da se ispitanik smeškao svaki put kada bi im se pogled susreo. Kada se operacija završila, ispitanik je pokušao da razgovara sa hururgom. Nije mu uspevalo jer je iz njegovog grla izlazilo cikanje, pa mu je hirurg dodao papir i olovku kako bi mogao da napiše šta hoće. Ispitanik je napisao "Nastavi da sečeš".

I druga dva ispitanika su prošla kroz operaciju bez anestetika. Za vreme operacije toliko su se smejali da lekari nisu mogli da rade. Napokon su ih imobilisali, a kada je operacija završena, iste sekunde su ponovo molili da im puste gas. Kada su ih istraživači pitali zašto žele gas, rekli su "Moramo da ostanemo budni".

Preživela tri ispitanika su vraćena su nazad u prostoriju dok su istraživači odlučivali šta da rade sa njima. Uprkos protivljenju istraživača, službenik KGB-a želeo je da vidi šta će se desiti ako im se opet pusti gas. Iako su se istraživači pobunili, to je i urađeno.

Ponovo su ih vratili u sobu i priključili na EKG. Prestali su da se bune i vrište kada su pušteni u sobu sa gasom. Do tog momenta, jedva su ostajali budni. Jedini ispitanik koji je mogao ponešto da kaže neprestano je mrmljao; drugi je neprestano treptao, a treći se stalno otimao.

Kada su proverili EKG, u određenim trenucima pojavljivala bi se ravna linija, kao da su ispitanici doživljavali privremenu smrt mozga, a zatim su se vraćali u normalu.

Jedan ispitanik umro je čim mu je glava dodirnula jastuk.

Ostala su samo dva ispitanika i agenti su hteli da u sobu sa njima zatvore i tri istraživača. Kada su agenti to rekli, jedan od istraživača je odmah izvukao pištolj i upucao komandira direktno između očiju, a zatim je uperio pištolj u nemog ispitanika i njemu razneo mozak.

Ponovo je uperio pištolj u jedinog preostalog živog ispitanika. - Neću ostati zaključan ovde sa ovim stvarima! Neću ovde sa tobom -  drao se na ispitanika i nastavio: - Šta si ti? Govori, moram da znam! - urlao je istraživač na ispitanika.

- Zar si tako brzo zaboravio? - odgovorio je ispitanik i rekao:

- Mi smo vi. Mi smo ludilo koje vreba u svima vama, preklinje u svakom trenutku da bude oslobođeno iz pozadine vašeg životinjskog uma. Mi smo ono od čega se svake noći krijete u krevetu. Mi smo ono što potiskujete u tišinu i paralizu kada odete u noćni počinak u koji mi ne zalazimo.

Istraživač je tada naciljao ispitanikovo srce i ispalio metak. Linija na EKG monitoru postala je ravna i ispitanik je rekao - Tako… blizu… slobodi…

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU