Ренесанса кича, шунда, накарадности, огавштине и бесрамности (ВИДЕО)

А сада, сви ви који сте иоле љубитељи уметности, културе и свега вредног и лепог што људски род може да направи, одвојите своје мониторе на пристојну удаљеност и замолите неког да вам задржи руке током гледања.

Козимо Медичи, син Ђованија Медичија, био је велики покровитељ уметности и подршка бројним уметницима. Посветио је живот улепшавању Фиренце и за њега су радила нека од највећих имена тог периода: Донатело, Брунелески, Микелоцо, Фра Анђелико и многи други. По неким подацима, претпоставља се да је за њихова дела потрошио више од 600.000 флорина. За време његове владавине градом, чувени архитекта Брунелески подигао је куполу фирентинске катедрале Санта Мариа дел Фиоре - право техничко и уметничко чудо тог доба. 

У клипу у ком најављује отварање свог "имагинаријума" и почетак нове сезоне ријалитија Задруга, Жељко Митровић у првом делу свог меценског излагања користи термине као што су: животно дело, импонзантно, палата, ренесанса, уметност и култура. 

А онда испред огромне статуе Козима Медичија (два пута веће него оне у Фиренци) говори о томе како је он његов лични инспиратор и идол. Уколико су вас очи запекле, а мозак почео да развија крвни угрушак после свега неколико секунди клипа, ево кратког описа онога што се дешава у њему.

• Жељко Митровић прича да ствара српску ренесансу и спасава српске уметнике дајући им за хлеб док граде ово велелепно здање.

• Жељко Митровић говори како подиже на виши ниво културни живот Србије.

• Жељко Митровић говори да је Задруга његово "животно дело" и да је он спаситељ српских уметника и вајара - мецена данашње културе и уметности.

Ово бламантно обраћање, ову туру гондолом реком Стикс, све ово заједно, стварно можемо сматрати историјским. Али не по томе што је у нашој земљи саграђено архитектонско чудо коме ћемо се дивити вековима, већ по томе што је Жељко Митровић коначно експлицитно уринирао по овој држави и открио кључ свог успешног пословања. 

Културни радници у Србији су се вероватно осетили као најгори бедници на свету, а не би требало. Требало би да науче нешто о томе како се на темељима несреће једног друштва гради империја. Како се музеји реконструишу петнаест година, а ријалити империје ничу за месец дана. У том смислу може да чуди што император Жељко у ствари није саградио Рим да би га након сезоне "Задруге“ ритуално спалио чисто да демонстрира да он може и да изгради Рим за дан, и да га уништи. Или макар кичасту макету истог. 

А може зато што му систем ове земље све то дозвољава. И у том смислу, величина Жељка Митровића, заиста говори о томе колико смо ми мали. У држави у којој је бавити се уметношћу и културом равно суициду, он је тај који запошљава то социјално дно и бесрамно се хвалиса. У држави која нема хлеба он ће увек понудити игара, а то што немаш хлеба, није његов проблем, а ни земље у којој живи. Он је ту да понуди решење и као и свако друго, оно има своју цену.

Вила у Шимановцима која је четири пута већа од Беле куће и на коју је утрошено 18 милиона евра није имагинаријум. Ни друга сезона Задруге и неколико милиона гледаоца који ће бесомучно пратити туђе животе и разноразна мучење да би дошли до хонорара такође није имагинаријум. Ова ружичаста апокалипса се стварно догађа и почетак Задруге можда стварно јесте ренесанса, као што Жељко каже. Ренесанса кича, шунда, накарадности, огавштине и бесрамности.

Можда је Козимо Медичи исто био император и политички владар, но његова владавина и патронажа донела нам је Донателовог Давида и архитектонска здања којима ћемо се ми заувек дивити и клањати. Иза Жељка Митровића, надајмо се неће остати ништа, сем јефтиних и бледих остатака покушаја хипнотизирања масе. Јер он је у ствари продавац копија. И магле. 

Глас јавности / Вајс / од 07.09.2018.

SKINI APLIKACIJU