Pobednik „Farme“ Kristijan Golubović: Bekstvo iz zdravog razuma

Za sve su krivi autori dokumentarca Vidimo se u čitulji koji je ove godine napunio 20 godina od emitovanja, Vojislav Tufekdžić i Aleksandar Knežević, pisao je Sloba Georgiev 2015. godine.

Oni su našli Kristijana Golubovića pre dvadeset i kusur godina i stavili ga prvi pred kamere i čini se da on od tada nikada nije silazio sa srpskih TV stanica i napuštao stranice srpske štampe. 

I tada, kao i danas kada je „najveća zvezda“ TV rijaliti programa Farma koji emituje TV Pink, videlo se da voli kamere i da voli da priča, što nije glavna karakteristika ljudi za koje se veruje da su kriminalci, razbojnici i uopšte osuđeni za teška krivična dela.

Tako se „čuveni Kristijan“, čovek koji je svaki svoj korak u životu, osim krivičnih dela, opisao u raznim TV prilozima i novinskim intervjuima, obreo u novom svetu, u novoj ulozi, u novom filmu kako je to nekad govorio Boris Tadić.

Robijašku uniformu je nakratko zamenio civilnim odelom, ali je i dalje ostao zatvoren, sada dobrovoljno i za visoku dnevnicu, a nastavio je da radi isto: da zabavlja svetinu i da se sam zabavlja kada mu je to već omogućeno. Kako meseci provedeni na Farmi budu odmicali a približavao se trenutak kada će morati da ode na „služenje kazne“, možda njegova popularnost toliko naraste da ljudi SMS porukama zatraže i njegovo oslobađanje, piše u tekstu „Bekstvo iz zdravog razuma“ iz 2015. godine. 

Podsećanje na kriminalne početke

Dejan Anastasijević je u svom tekstu „Virtuelni Kristijan“ iz 2008. godine podsetio na biografiju kriminalca koji je postao rijaliti-zvezda. 

Iako je rođen u Nemačkoj, Golubović je odrastao u Beogradu, gde se kao mlad momak družio sa Miloradom Ulemekom Legijom, koga su u to doba još zvali Cema. Kao maloletnik se bavio bildovanjem, tučama i tapkanjem bioskopskih karata, da bi kasnije prešao na ozbiljnije stvari, kao što su teške krađe i provale, ne samo u domovini već i u Italiji, Nemačkoj i Grčkoj… Široj javnosti je postao poznat posle spektakularnog bekstva iz zgrade Petog opštinskog suda, kada je skočio sa drugog sprata i slomio obe noge. U bekstvu mu je pomogao Branislav Trlajić, zvani Bata Trlaja, koji ga je krio u Beogradu, a zatim ga odveo u Erdut kod Željka Ražnatovića Arkana. Ipak, posle vidanja rana u Erdutu sukobio se sa Trlajićem jer je krao automobile Batinih prijatelja.

Početkom devedesetih, Golubović je došao u sukob sa takozvanim voždovačkim klanom, koji je u to vreme bio jedan od najopasnijih u Beogradu. Kako su ubistva na beogradskim ulicama već bila učestala, jedan prijatelj ga je navodno posavetovao da se skloni u Grčku. „Imao sam dve solucije: da ceo voždovački klan raznesem u kafiću ‘Freska’, gde su se okupljali, ili da poslušam prijatelja“, pričao je posle Kristijan. Pre odlaska je stigao da se pojavi u kultnom dokumentarcu Vidimo se u čitulji, kao jedan od glavnih likova. Proslavio se rečenicom „Imam pouzdane podatke za sudiju Falkonea kako je ubiven sa dve tone dinamita a stradao je samo on i telohranitelj“.

U Grčkoj je brzo dospeo u zatvor, odakle je 1998. pušten na uslovnu slobodu. Tek što je izašao, neko je pokušao da ga ubije: preživeo je osam rana iz vatrenog oružja. Ubrzo je ponovo uhapšen, zbog krađe kola i razbojništva, pa je dobio ukupno četrnaest i po godina u čuvenom zatvoru Malandrino. Posle četiri i po odležane godine, Grci su rešili da ga se kurtališu, pa su ga s proleća 2003, usred Sablje, deportovali u Beograd.

Po povratku sa višegodišnjeg „odmora“ Golubović je zatekao sasvim drugačiju Srbiju: većina njegovih drugara bili su mrtvi ili u zatvoru, a prijatelj Cema/Legija u bekstvu. Već u junu 2003. osuđen je na godinu i po dana zatvora zbog neke stare iznude, a već sledeće godine posebno odeljenje tužilaštva za organizovani kriminal podiglo je optužnicu protiv Golubovića zbog posedovanja oružja i pokušaja da reketira jednog zlatara. Pravosnažno je osuđen u avgustu 2006, na četiri godine zatvora, i upućen na izdržavanje kazne u Zabelu. Odatle je za novogodišnji broj tabloida „Kurir“ prošle godine dao intervju u kome je između ostalog rekao da će u svojoj knjizi obelodaniti „ko je pripremio spisak za likvidaciju 300 važnih ljudi u Srbiji i Crnoj Gori, i ko ih je sprovodio“. „Promeniću tok istorije“, rekao je Kristijan.

Suđenje za suđenjem, kazna za kaznom

Ni kasnije Golubović nije dangubio, pa je 12. decembra 2005. pred Specijalnim sudom u Beogradu osuđen na šest godina zatvora zbog pokušaja iznude 15.000 evra od bivšeg policajca iz Sremske Mitrovice Petra Žeravića i zbog toga što je od bračnog para Arsić iz Aranđelovca iznudio 3000 evra i određenu količinu nakita. 

Slučaj pokušaja iznude od Petra Žeravića do danas je ostao u sećanju Mitrovčana, koji pričaju da je Žeravić tada pred kućom zatekao mrtvački sanduk sa svojim imenom i prezimenom. 

Po žalbi, Kristijanu je presuda preinačena na četiri i po godine zatvora. Tokom služenja kazne, Golubović se 29. septembra 2006. godine u zatvoru oženio Suzanom Milojković. Prema novinskim napisima, mlada je toga dana u zatvor u Požarevcu stigla „u limuzini, praćena kolonom džipova“. 

Kristijan Golubović je tokom ovog boravka iza rešetaka napravio i svoj sajt, na kome se – osim izvoda iz njegove još neobjavljene knjige Ja – mogu videti čak i snimci načinjeni mobilnim telefonom u zatvoru u Požarevcu. Kada je prošle godine Kristijan pušten iz požarevačkog zatvora, kleo se da će ubuduće živeti mirnim životom i da više neće dolaziti u sukob sa zakonom. Sve do januara ove godine, pisao je Jovan Milević 2010. godine. 

Tokom boravka u istražnom zatvoru, 1. februara 2010. godine mediji u Hrvatskoj su objavili da je Kristijan u Centralnom zatvoru pokušao samoubistvo vešanjem, navodno zato što ga je jako pogodilo to što je ovoga puta s njim iza rešetaka završila i njegova majka.

Zanimljivo je i to da su beogradski mediji objavili da su „svi advokati koje je Kristijan pokušao da angažuje“ to odbili, uz obrazloženje „da nema para da ih plati“, pa sada i njega i njegovu majku zastupaju branioci po službenoj dužnosti, koje im je dodelio sud. Izvor blizak MUP-u Srbije kaže za „Vreme“ da „ovo ne treba uzimati previše ozbiljno i ne treba verovati da je Kristijan odjednom osiromašio, već da ga muči finansijska istraga po Zakonu o oduzimanju imovine stečene kriminalom, koja se protiv njega vodi sa ciljem da se utvrdi šta sve poseduje od nekretnina, računa u bankama i gotovine. Ovo je, čini se, Kristijanov način da istražitelje ubedi da nemaju šta da pronađu.“

Rijaliti-zvezda Kristijan Golubović

Vratimo se, naposletku, tekstu Slobodana Georgieva – napisanom 2015. godine, a doslovce aktuelnom deset godina kasnije. 

„Vreme“ je Kristijanu Goluboviću već jednom posvetilo rubriku Portret savremenika u broju od 9. decembra 2009. godine, kada je predstavljen i opisan njegov dotadašnji život sa većinom avantura, začinjen sočnim izjavama koje je godinama prosipao po beogradskim medijima.

I tada je bilo povod njegovo pojačano prisustvo u medijima, gde je predstavljan kao rekonvalescent, kao neko ko možda ima neki kriminalni dosije, ali da to nije najvažnije nego je mnogo interesantnije i za javnost bitno to što voli da crta, da se bavi sportom i da propagira zdrave životne stavove.

Namera televizijskih produkcija da osvedočenog i potvrđenog kriminalca neprestano dovode pred kamere i daju mu prostor koji nemaju možda drugi učesnici javnog života u Srbiji, kao da je dodatno poslužila da se bukvalno sve relativizuje i obesmisli.

Sada kada Kristijan hara u Farmi, izgleda da je ovaj postupak magova televizijske produkcije na vrhuncu jer je „stvar“ dovedena skoro do apsurda: na Farmi je okupljena raznolika ekipa iz različitih društvenih slojeva – najviše ih je sa estrade i sa realne društvene margine – predvođena čovekom koji čeka da ode na odsluženje zakonske kazne od 14 godina zbog organizovane trgovine i prodaje narkotika.

„Više ljudi gleda Kristijana dok spava nego što gledaju sve vaše vesti“, rekao je na konferenciji o novim medijima i tehnologijama vlasnik TV Pinka Željko Mitrović, ponosan na činjenicu da je njegova ideja sa Kristijanom na Farmi dovela do enormnog povećanja gledanosti njegove TV stanice.

Mitrović je „stvar“ ogolio do kraja: samo ono što donosi gledanost može da bude emitovano, a opravdanje je „da to ljudi vole“ i to mnogo više od sterilnih informativnih sadržaja.

Najcrnje od svega je što sam Kristijan u takvom okruženju nije neko ko se ističe po prostaštvu, primitivizmu ili nasilju. Čini se da ni on sam ne zna šta ga je snašlo, ali, pošto sledi svoj instinkt, prija mu svaka medijska pažnja koja je od njega zapravo napravila prvog i najvećeg estradnog kriminalca. Za razliku od ostalih, njegova budućnost je poprilično izvesna i to je ono što ga razlikuje od drugih „farmera“ i može da pobudi saosećanje i kod „saboraca“ i kod gledališta.

U tekstu iz 2015. još piše: 

Kakav god bude ishod na Farmi, Kristijan bi morao u jednom trenutku da se vrati u zatvor, ali, imajući u vidu njegovu dosadašnju karijeru i biografiju, to možda neće biti kraj njegovim medijskim inkarnacijama. Pravo je čudo da se do sada niko nije dohvatio da snimi film po njegovom životu jer sama činjenica da je jedini preživeo, da je stara kuka, može da znači dve stvari: ili on nikada nije bio više od simpatičnog gradskog razbojnika ili je takva slika namerno stvorena da bi se prikrio njegov strašni kriminalni dosije.

Glas javnosti/V08S