U KREVETU SA BRAĆOM KENEDI: Novi SKANDALOZNI DETALJI filma o MERLIN MONRO (FOTO/VIDEO)

Činjenica je da legendarna holivudska ikona nije umrla 5. avgusta 1962. rano ujutro, nego nešto ranije, jer su operativci FBI-ja odjurili prema njenoj kući oko 11 uveče, a sve drugo saznaćete kada pogledate film.

Netfliks je u sredu objavio dokumentarac "The Mystery of Marilyn Monroe: The Unheard Tapes", koji je odmah postigao veliku gledanost. Režiserka i producentkinja filma je Ema Kuper, koja je u karijeri imala nekoliko provokativnih radova, ali ni približno kao autor od kog je preuzela svoju temu.

Drugim rečima, Ema Kuper je nastavila da eksploatiše mit o glumici koja i danas slovi kao najuzbudljivija holivudska zvezda svih vremena. Autor o kome je reč je istraživački novinar Entoni Samers, koji je 1985. objavio knjigu "Goddess: The Secret Lives of Marilyn Monroe".

Da napiše knjigu koja je postala jedna od najprodavanijih podstakla ga je odluka suda u Los Anđelesu da 1982. godine obnovi istragu o smrti holivudske ikone. Previše se nagađalo kako je umrla - ubistvo, samoubistvo ili nesrećan slučaj.

Samers je Englez koji je, od svojih urednika dobio je zadatak da prati kakvu će odluku sud doneti, a i sam je vodio ličnu istragu. Razgovarao je s više od hiljadu ljudi i snimio 650 audio-snimaka, koji su mu pomogli u pisanju knjige.



Ema Kuper i on povezali su se sa Netfliksom, audio-snimci koje nikad niste čuli zaista jesu atrakcija, ali način na koji su ih oni prezentovali javnosti su skoro u domenu prevare. Zapravo, oni vas upozoravaju da glasovi koje čujete na snimcima nisu autentični, jer su to glasovi glumaca, ali ono što se govori jeste.



Još jedna stvar koja upada u oči jeste potreba da prikažu ljude s kojima je Samers razgovarao, tako da se pred kamerom pojavljuju navodni Džon Hjuston i Bili Vajlder, koji zapravo uopšte ne liče na njih.

Samers ima impresivnu bibliografiju, pisao je knjige o aferi Profumo, Frenku Sinatri, 11. septembru, atentatu na predsednika Džona F. Kenedija, ubistvu ruske carske porodice, Džonu Edgaru Huveru i Ričardu Niksonu, a uspeo je da pronađe i ljude za koje se bez njegovog truda nikad ne bi čulo.



Knjiga o Merilin Monro izazvala je veliku pažnju jer je Samers vrlo uverljivo evocirao glumičin poslednji dan života i opisao kakvu su ulogu u njenoj smrti imali ministar pravosuđa Robert F. Kenedi, kako je njena kuća temeljno očišćena nakon smrti, nestale su fotografije na kojima je ona s braćom Kenedi, a sačuvana je samo jedna, iz Medison skver gardena, na kojoj je Merilin koja peva rođendansku poruku američkom predsedniku - pa se da naslutiti da među njima vlada posebna napetost, ali to sve mogu biti samo umišljanja.



Činjenica je da Merilin nije umrla 5. avgusta 1962. rano ujutro, nego nešto ranije, jer su operativci FBI-ja odjurili prema njenoj kući oko 11 uveče, a sve drugo saznaćete kada pogledate film. Samers je pritom dorađivao materijal, spomenuo je neka imena koja nije smeo kad je knjiga prvi put objavljena 1985. godine, a uostalom zato i služe nova izdanja, da otkriju do tada nepoznate pikanterije, dovoljne da se još jedno čitanje ne čini uzaludnim trudom.

U početku se ne saznaje mnogo toga, o prvim koracima buduće kraljice Holivuda ionako se dosta pisalo, pa i o tome da je popodneva i večeri provodila u bioskopu i bezbroj puta gledala filmske zvezde koje je obožavala, poput Marlen Ditrih. Drugo joj ionako nije preostajalo, jer nije imala normalnu porodicu (majka joj je završila u sanatorijumu, za oca nikad nije saznala), a neki staratelji su je i seksualno zlostavljali.



U Holivudu je brzo naučila pravila igre, bilo je važno dospeti do šefova studija koji bi je zatim promovisali u karijeri. Kako je to objasnio jedan od sagovornika, "nekad je bio važan seks, i niko zbog toga nije pravio probleme, a danas je to novac". Prvi ozbiljan "sponzor" bio joj je Džoni Hajd, razumeo se u otkrivanje talenata, bili su u ljubavnoj vezi, on je zbog nje bio spreman da napusti suprugu, ali Merilin je oklevala.

Bio joj je drag, ali barem 30 godina stariji od nje, a i lekari su mu prognozirali još najviše godinu i po života. On joj je osigurao ugovor u kompaniji 20th Century Fox, zatim ju je odveo do Džona Hjustona, koji je upravo pripremao "Džunglu na asfaltu", i dao joj je malu, ali zapaženu ulogu ljubavnice bogatog advokata. Rekao joj je da se videlo da nema potrebnu glumačku tehniku, ali bi svaki put posegnula u svoju intimu kada je trebalo da se snađe u nekom malo težem kadru.



Na neki način, intuitivno je shvatila kako se to radi u Actors Studiju Lija Strazberga, čija je kasnije postala polaznica. Iste 1950. dobila je još jednu važnu epizodu, u filmu "Sve o Evi" Džozefa L. Mankevica u kome je glumio tadašnji holivudski krem i koji je ovenčan sa šest Oskara. Sa samo dve male uloge postala je neko ko se prepoznaje, pa iako joj naredni filmovi nisu bili tako prestižni (izuzev "Sudara noću" Frica Langa), brzo se probijala na glumačkoj lestvici.

Prestala je da se mota oko šefova kompanija, među njenim ljubavnicima bili su Elija Kazan, Marlon Brando i Jul Briner. Džejn Rasel, s kojom je glumila u velikom hitu "Muškarci više vole plavuše", priča da bi ona nakon snimanja umorna odjurila kući, ali ne i Merilin, koja je odlazila na časove u glumačku školu. Lako je sklapala prijateljstva, bila neposredna, ali ih je brzo i zanemarivala: kad neko više nije zavređivao da bude u centru njene pažnje, naprosto više nije postojao. Imala je veliku ambiciju i još dok je bila pod ugovorom s Foksom osnovala je sopstvenu kompaniju "Marilyn Monroe Productions".



Spominju samo njenog drugog supruga, bivšu bejzbol zvezdu Džoa Dimađa, ali taj brak potrajao je samo devet meseci: krivac je po svoj prilici bio muž, opsesivan i ljubomoran, koji je osim toga retko viđao svoju ženu. Za drugog supruga odabrala je čistu suprotnost, dramaturga Artura Milera - u tabloidima su pisali da se prototip glupe plavuše spetljao s vrhunskim intelektualcem  ali u početku to nije bio brak iz računa.

Merilin je u njega zaista bila zaljubljena, a i on je bio fasciniran njenom ličnošću. Ipak, ne zadugo. Na snimanju filma Lorensa Olivijea "Princ i plesačica" naišla je na Milerove beleške u kojima priznaje da je pogrešio što ju je oženio, što ju je veoma povredilo.

Ipak, razveli su se tek početkom 1961. u Meksiku, a njegov oproštajni rad za nju bio je scenario za film Džona Hjustona "Neprilagođeni". I tu ju je nerviralo što je pisac u poslednji čas unosio izmene, i to pred samo snimanje, a imala je i utisak da je njen lik ostao u senci muških partnera (Klerk Gejbl i Montgomeri Klift), što baš nije bilo tačno.



Hjuston je pak bio začuđen koliko se ona promenila od razdoblja "Džungle na asfaltu". Ipak je u međuvremenu prošla svašta, a postala je i priznata glumica. Nominovana je za Zlatni globus za ulogu u "Autobuskoj stanici" Džošue Logana, prvom filmu kojim je zapravo bila zadovoljna, ali tu nagradu je dobila za "Neki to vole vruće" Bilija Vajldera.

S njim je radila drugi put, nakon hit-komedije "Sedam godina vernosti", a koliko god su se prepirali na snimanju, Vajlder je priznao da nijedna druga glumica ne bi izvukla iz te uloge ono što je uspelo Merilin.

Kada je počela njena veza s braćom Kenedi? O tome najviše priča Džin Martin, supruga Dina Martina (da ne bi bilo zabune, nju u filmu igra glumica), koja tvrdi da su se seksualni odnosi među njima odigravali naizmenično, ali da je Džon Kenedi mnogo pre "ispao iz igre". Ipak je u međuvremenu postao predsednik, a u jednom trenutku njoj se učinilo da je Robert Kenedi muškarac njenog života.

Pravila promiskuiteta naučili su od svog oca Džozefa, koji je bio još već "kurvar" od njih (ni veza sa zvezdom nemog filma Glorijom Svonson nije uzdrmala njegov brak), pa se tako i Robert povukao kad mu se učinilo da se Merilin previše zagrejala za njega.

Kada ju je pozvao na dan njene smrti, pobesnela je, rekla da se oseća iskorišćeno, što je zasigurno bilo tačno. Film se završava kadrom u kome ona kaže: "Volela bih da budem dobra glumica". To je i bila, ali i mnogo više od toga, piše Stilkurir.