ŠTA SE KILAVIŠ MATORI, SKLONI SE: Zar tako Radetu Šerbedžiji, obožavaoci Baka Praseta!? (FOTO)

Mentalitet mladih ili generalno svih, o čemu govori post koji je izazvao veliku pažnju na društvenim mrežama.

Na jednoj popularnoj Fejbuk stranici osvanuo je tekst "Svi mi kojima je SFRJ jedina domovina" gde je opisan jedan događaj koji se zbio u Beogradu, a glavni lik je naš proslavljeni glumac Rade Šerbedžija.

-Nedavno, u Rajićevoj, tržnom centru, šeta Rade Šerbedžija, sam, sa štapom, nešto kupuje, vozi se onim pokretnim stepenicama, gore, dole, nešto traži

Niko mu ne prilazi, a većina ga i ne primećuje. U jednom trenutku, u žurbi, prolazi grupa momaka. Koji ni svoje očeve i dedove ne poštuju, a kamoli tuđe, i ljutito, više sebi u bradu, jedan od njih dobaci - skloni se matori da prođemo, vidiš da žurimo, šta se tu kilaviš... -

 A taj matori je Rade Šerbedžija, koji se, kako ga nije sramota, isprečio pred njima, pošto pred njihovom opakošću sve mora, istog momenta, da se skloni i pokloni.

Verovatno ih nije ni čuo, naučen da ni ne reaguje na takve stvari. Zastao sam sa strane, i posmatrao ga, minut - dva. Toliko veliko poštovanje osećam prema njemu, da mu samo diskretno klimam glavom, u znak podrške, na šta on uzvraća.

 Hiljadu razloga da mu čovek priđe, ne samo filmovi, ne samo pesme, ne samo život koji je proživeo, i trag koji je ostavio, beskrajan.

Niko mu ne prilaz.i

Ljudi zagledani u svoje telefone, mladi brzim korakom prolaze, devojke u nekom svom filmu, lepotice našeg vremena ni ne znaju ko im je u blizini, niti ih zanima.

Koliko veliki umetnik, a i muškarac, koji je obeležio naše prostore. Pojavom, harizmom, glasom. Pričanjem, a i ćutanjem. Koji je u sebi objedinio mnoga prostranstva

I čija umetnost traje već pola veka. Kada bi samo znale koliko odgovora ima na njihova nepostavljena pitanja

O životu, smislu, umetnosti. Ali njih to ne zanima, dok hvataju još jedan selfi za instagram

Trudeći se da im neki tamo čiča ne bude u kadru. I pokvari fotografiju. A nesvesne da bi je samo ulepšao, i tek sa njim bi bile umetničko delo. Šeta Šerbedžija, nastavlja nešto da traži, sam, nigde kamermani, nigde pratnja, nigde niko oko njega, a ja posmatram da li će neko da mu priđe, bar da ga primeti.

Niko, nijedan jedini čovek. Osim par starijih, koji pogledaju u njegovom pravcu, i to je to.

U istom tom tržnom centru sam video kako bukvalno mladi trče oko Bake praseta, i još nekih ispraznih youtubu zvezdi. Kao da su ne znam ko, i žali bože sekundu bačenog vremena na njih.

I duša me boli. Nastavljam da gledam Šerbedžiju, koji se vrti na nekoliko metara od mene.

Verovatno tražeći nešto da kupi. Prolaze mi glavom njegovi filmovi, pesme, predstave, knjige.

Toliko toga. I ništa. Odlazi Šerbedžija svojim putem, lagano, korak po korak, iz tržnog centra, na štapu, ka parkingu.

U nekom samo njemu znanom miru i nemiru. A za njim kao da iz naših života odlazi sve ono što su generacije volele.

A Šerbedžija predstavljao. Odlazi "Ne daj se Ines", odlazi "Selma", Svetlana iz Mostarskih kiša, odlazi Arsen, Kema, i toliko toliko toga. Vanvremenskog. Za čim neka nova deca ne mare.

Njima je to plitko, dosadno, prazno. A ne shvataju da su oni to

Baka prase je važan, Kija i Luna su važne, i ostali nedovršeni narcisiodni nesrećnici, u kojima vidiš nezasitu potrebu da po svaku cenu skrenu pažnju na sebe

I nema šta ne bi prodali, i svoje najrođenije, samo za gram pažnje.

Sve je manje ljudi nalik Šerbedžiji, a nekada ih je bilo toliko. Svaki grad ih je imao.

Svaka škola. Kafana. Ulica. Dolaze neka nova deca, koja drugačije pričaju, koja se drugačije ponašaju, banalna, bahata, bez orijentira i respekta prema bilo čemu

Kojima su Šerbedžije samo smetnje na ulici, kao i njihovi profesori u penziji. Kilometrima su daleko od svega što ti ljudi predstavljaju

Svojom pojavom, glasom. Umetnik, u prostoru i vremenu.

Možda se zato Bekim Fehmiu i ubiju, pre toga zaćutao u najboljim glumačkim godinama. Nesposoban da podnese količinu besmisla u javnosti

Mi smo bar imali Šerbedžiju u našim životima, i mnoge mnoge nalik njemu.

Prepoznali smo ih na vreme, rasli uz njih, i preuzeli bar delić od njihove magije.

U nadi da ćemo ih preneti i na druge.

A šta će oni značiti nekoj novoj deci, koja to ne osećaju.

Kojima to ne znači ništa. I koji će u njemu videti samo nekog tamo čiču sa štapom, koga gledaju u prolazu samo što pre da zaobiđu, ništa više

Kada bi samo znali šta taj čiča sve može i sada u sedamdesetim.

Bar bi stali sa strane, zagledali se u njega, zamislili se.

I pokazali poštovanje, a ne da ga zaobilaze kao nekog tamo matorca.

Čekaju Baku praseta, i ostale poluidiote da im traže autogram ili selfi.

Oni su njihovi heroji. Na putu, za nigde.

A ja ću nastaviti da se družim sa Radetom, pomalo ljut na sebe što mu nisam pružio ruku, i rekao hvala za sve, što je uradio.

I radi.

I njemu, i mnogim drugima nalik njemu. A, srećom, ima ih.

Nažalost sve manje. Ali tu su, postoje, u nama, oko nas. Samo ih treba primetiti. I dati im šansu

Oni su lek za dušu, u njima je spas, napisao je Stefan Simić.

(Glas Javnosti)

SKINI APLIKACIJU