EKSKLUZIVNO ZA ‘GLAS JAVNOSTI’:  VREME SETE I NOSTALGIJE - ČETIRI DECENIJE GRUPE ’MAGAZIN’

Andrea Šušnjara i Željko Baričić pričaju koliko im se karijera promenila otkako je počela pandemija koronavirusa, kako iz čiste ljubavi prema muzici ne može nikada da dođe do velikih afera i skandala, otkrivaju kako su članovi grupe, sem svih pevačica, nepušači, zašto im je Tonči Huljić dao savet da ćute i samo plivaju, kakva im se to nezgoda dogodila na putu za Nemačku...

 Uz Magazin se nikad nisu vezale nikakve afere tako da se može zaključiti da su za vašu popularnost isključivo krive pesme i predani rad što je redak primer. Koliko vam ova konstatacija imponuje i kako ste uspeli da se sačuvate od negativnih medijskih efekata?

 ŽELjKO: To je činjenica i naravno da smo sretni zbog toga. Razlog verovatno leži u tome što smo mi u svojoj karijeri prošli sve stepenice. Počeli smo iz čiste ljubavi prema muzici, doslovno ni od čega. Od školskog benda polako smo rasli i na kraju dospeli na sam vrh. Svi mi od prve pa do današnje postave obični smo mali ljudi, možda bi se neskromno moglo kazati, skromni. Mediji nam nikada nisu bili cilj, nego sredstvo da bi naša muzika pronašla put do uha i srca naše publike.

Četrdeset godina karijere! Koliku to težinu ima i na šta ste najviše ponosni?

 ŽELjKO: Mi nismo ni svesni koliko je to veliko. Ne znam kolko ima grupa na ovim prostorima koje kontinuirano nastupaju i snimaju tako dugi period, ali nema ih puno. Ponosni smo na više stvari. Neke su male i drugima nevažne, kao npr. da su članovi grupe nepušači (osim svih pevačica), da su svi članovi akademski građani, da svi kontinuirano međusobno komuniciramo bez ozbiljnijih svađa. Ponosni smo na trag koji smo ostavili u našoj pop i zabavnoj muzici, ili kad vidimo da su naše pesme na repertoaru mnogih mlađih izvođača, ili na činjenicu da nikada nismo prevarili organizatora.

Da li se sećate prvog trenutka kada ste zakoračili na scenu?

 ŽELjKO: Bio sam u osmom razredu osnovne škole i sa kolegom iz školske klupe osnovao bend. Prvi nastup imali smo na nekoj školskoj proslavi. Ne znam kako, ali uspio sam pozajmiti i električnu gitaru i odsvirali smo nekolko instrumentalnih pesama. Bio sam u sedmom nebu i tog trenutka shvatio da je to put kojim bih želio ići.

Tonči Huljić je izjavio da je njegov muzički uzor Stivi Vonder, a Stiv je postao “čudo” jer je bio slepi muzički „vunderkind“ u Americi. Kad si u Dalmaciji muzički vunderkind, pa makar i ne bio slep, zna se kakva je procedura. Da li možete da nam je otkrijete?

 ŽELjKO: Tonči je tu ekspert, ali iz mog iskustva nije lako iskočiti u Dalmaciji na bilo kom području, a posebno u muzici. Tu su vam svi najbolji u svemu, svi mogu biti selektori, pevači, političari, bar tako misli velika većina. I sad hajde ti kreni i dokaži da si vredan pažnje. E to je vrlo teško i treba puno talenta, volje, upornosti, odricanja i, naravno, sreće da bi te Dalmatinci prihvatili i priznali da stvarno ima nešto u tebi. Kasnije je malo lakše, ali se stalno moraš dokazivati.

Zanimljivo je da u Dalmaciji na vašu muziku, posle unošenja određene količine maligana, ljudi reaguju - eksplicitno, emotivno. Šta mislite zbog čega je to tako i kako vi gledate na celu priču?

 ŽELjKO: Nije to samo u Dalmaciji i nije to samo na našu muziku. Čini mi se da je u poslednje vreme to postala moda, neka vrsta takmičenja  „Ko može više popit“. Ne samo zbog izdržljivosti, nego i zbog dokazivanja nekakvog statusa ili bogatstva. To nije nužno vezano za muziku, ali generalno gledano, tekstovi pesama su ono što sve pogađa u dušu. Tekstovi naših pesama često balansiraju između poezije i komercijale, a tu je Vjekoslava Huljić nenadmašna.

S obzirom na to da se Tonči Huljić poslednjih godina na neki način povukao sa scene, ko sad vodi glavnu reč u grupi, da li i koje su se stvari promenile?

 ŽELjKO: Tonči već dugo nije aktivni član grupe ali, i kad je bio, nije bio šef, jer grupa tako funkcionira od najranijih dana. Sve se odluke donose dogovorom, a to vredi i danas. Prema vani grupa ima predstavnika, koji je ravnopravan ostalim članovima.

Koji njegov savet i dalje slepo poštujete i sledite?

 ŽELjKO: Šuti i plivaj! To je iz nekog vica, ali znači: Ne žali se kad je malo teže i budi svestan kolko ti je lepo i dobro u životu.

Koje je po vama najlepše vreme Magazina?

 ŽELjKO: Teško pitanje. Svaka faza koju smo zajedno prošli, a vezana je uz različite pevačice, ima svojih krasnih trenutaka. Počeci se uvijek pamte i po njima se kasnije sve vrednuje. Ti prvi koncerti u prepunim sportskim, kino i koncertnim dvoranama u svim gradovima u kojima smo nastupali, možda je to bilo najlepše, ali nije se lako odlučiti.

Da li i koju anegdotu pamtite sa koncerata iz onog vremena, a koju pak sada?

 ŽELjKO: Sećam se jednog koncerta u Njemačkoj iz ere Danijele (pre mobilnog telefona). Koncert u Rijeci bio je u petak i mi smo planirali odmah posle koncerta krenuti za Njemačku, ali je kombi otkazao poslušnost. Prespavali smo i ujutro najranije uzeli rentakar i potegli 1000 km do Kelna. Pre polaska telefonom smo zamolili organizatora da o našem trošku iznajmi instrumente. Kad smo stigli, publika je već nestrpljivo čekala početak našeg koncerta. Na bini nas je dočekao dečji sintisajzer, gitara za levoruke (za mene kao dešnjaka potpuno neupotrebljiva) i četiri mikrofona. Nismo se predali i odradili smo celi koncert, ni sam ne znam kako. Što je najvažnije, nismo se osramotili i publika je bila zadovoljna. Nakon pola godine ponovo su nas pozvali, te smo nastupili u istom prostoru, ovaj put sa svim instrumentima. Pada mi na pamet i zgoda od nedavno. Zaštitna lica Magazina smo trenutno Andrea, Keko (s večnim repićem) i ja Željko (bez repića). Andreu svi prepoznaju, žele selfije, potpis i slično, Keka  prepoznaju stariji zbog repića, a mene tu i tamo poneko. Dođem neki dan u banku, naravno sa maskom na licu i kapom na glavi "Jeste li vi iz grupe Magazin?“ Ni sad mi nije jasno kako me žena prepoznala. Izađem vani, sednem na bicikl, krenem i zaustavim se na semaforu. Pored mene šinjorina u najboljim godinama, gleda mene i bicikl, pa kaže: „Opa, muzičar, s konja na magarca!“

Nostalgija, romantika, seta, tuga, i veselje, po tome svi prepoznaju Magazin, a šta biste vi još dodali?

 ŽELjKO: Tome se više ništa ne treba dodati, možda jedino uspomene.

U svojoj muzici posedujete bitne znake vremena, ali se bavite univerzalnim životnim iskustvima. Da li je upravo to onaj mali slatki začin koji vas izdvaja od drugih?

ŽELjKO: Od drugih nas izdvajaju upravo naše pjesme. One jesu univerzalne u svakom pogledu, ali u njima se osjeća blagi miris Mediterana, a to je ono što Magazin donosi slušaocu, pogotovo na koncertnim nastupima i što naši slušatelji prepoznaju i vole.

Postoji li neki najupečatljiviji i takođe najemotiviniji trenutak koji ste doživeli tokom karijere?

 ŽELjKO: Bilo ih je podosta, ali izdvojio bih jedan vezan za naš nastup u Rumuniji  pre dve godine. To je jedan od retkih koncerata koje smo izveli ljudima koji nisu sa našeg govornog područja. Koncert je bio za više hiljada ljudi koji su pevali naše pesme, a da ništa nisu razumeli. Pesme su ih vratile u neko davno prošlo vreme, kada su prateći naš TV program naučili neke naše pesme. Emocije koje su bile u zraku mogle su se opipati, ali se ne mogu prepričati. Imali smo privilegiju to doživeti.

Sedam je trenutno vaš omiljeni broj, jer je toliko bilo pevačica koje su, svaka na svoj način, ulepšale grupu i svaka od njih je ostavila poneki trag: Majda Šoletić, Marija Kuzmić, Ljiljana Nikolovska, Danijela Martinović, Jelena Rozga, Ivana Kovač, te Andrea Šušnjara. Da li ste razmišljali nekada okupiti ih sve i možda snimiti jednu zajedničku pesmu?

 ŽELjKO: Već duže vremena razmišljamo o tome, ali to je jedan vrlo težak zadatak, teško rešiv. Puno je tu karijera, obaveza, kilometara koji nas dele, organizacijskih problema itd. Nismo odustali od ideje i videćemo šta nam donosi sutra.

 U čemu je tajna vaše dugovečnosti?

 ŽELjKO: Nema tu nikakve tajne. Mislim da je upornost prava reč. U ovom trenutku nas dva „starija“ uporno vučemo napred, Andrea je borac kakvog nema na daleko, a Tonči još uvek ima motiva i nastavlja pisati lepe pesme za Magazin tako da se priča nastavlja. Magazin: Andrea Šušnjara - vokal, Nenad Vesanović Keko – bas gitara, vokal, Željko Baričić - solo gitara, vokal.

Andrea, odrasli ste uz Magazin, a potom u nekom trenutku postali i njen prvi vokal koji traje punu deceniju. Iz vašeg ugla, koliko ste vi promenili grupu otkako ste u njoj?

 Došla sam u bend sa 23 godine, puna nove energije i ideja... Smatram da sam u bend unela upravo to novu energiju, osveženje i novu perspektivu. Spojila sam onaj stari prepoznatljivi zvuk Magazina sa novim i modernim, što zaista nije lak zadatak te samim tim grupi donela i novu publiku.

Koja prva misao vam je bila kada ste zakoračili u svet Magazina?

 Prva misao je bila ok idemo sada ozbiljno raditi, i tako je i bilo. Do tada sam gradila solo karijeru, imala nekoliko važnijih nastupa, od festivala do Eurosonga, uz to išla u školu, na fakultet... A od trenutka kada sam ušla u Magazin znala sam da počinje ozbiljan rad i da moram celi životni raspored podrediti tome.

NE PROPUSTITE

JELENA ROZGA POKAZALA NOVI STAJLING: Na sebi nosi ŠEST HILJADA EVRA! (FOTO)

U kojoj meri je zahtevno biti član ove vanvremenske grupe?

 Ništa nije problem raditi ako to voliš, ne bih rekla da je zahtevno biti pevačica Magazina, ali je definitivno izazovno. Da bih mogla pevati nekoliko noći zaredom, svaki dan biti u različitim gradovima i državama, moram biti u posebnom režimu življenja, održavati kondiciju, puno je tu odricanja i faktora koje moram ispuniti, ali evo svaki izazov je škola koja te ojača i pripremi za daljnje izazove i naposletku zbog svega toga postaneš jači i bolji u onome što radiš.

Da li i koja vam je prethodna pevačica Magazina bila uzor?

 Kada sam bila mala devojčica, jako sam volela Danijelu Martinović koja je tada pjevala u grupi Magazin i pjesme Ljiljane Nikolovske.

Kolika je prednost biti jedina dama u grupi i šta to podrazumeva?

 Pa ne bih rekla da je prednost jer sam u manjini (imamo i curu koja svira klavijature), pa se većinom ja moram prilagoditi dečkima, oni baš i ne razumeju da mi treba na turnejama i pokoja minuta više za spremiti se za koncert zbog šminke, frizure i ostalih stvari, jer oni budu kao muškarci jako brzo gotovi, ali istrpe i te situacije sa mnom. Svi smo jednaki u grupi, pa se međusobno uvažavamo i lako dogovaramo.

Da li ste zahvalni Tončiju što vas je prepoznao?

 Naravno da sam zahvalna što mi je dao priliku. Da nije bilo porodice Huljić, ne bih ispunila svoje dečje snove da postanem uspješna pevačica. Upoznala sam porodicu Huljić sa 15 godina i naučili su me sve što znam o ovom poslu.

Publika vas nekako najbolje doživljava kroz vaše upečatljive nastupe, stajling i energiju koju imate. Koliko je potrebno rada, ulaganja i odricanja da biste sve to verodostojno izveli?

 Potrebno je jako puno rada, truda, odricanja. Još od malena sam išla u dva vrtića, dve osnovne i dve srednje škole, pa sam imala veoma malo slobodnog vremena. Umesto igranja sa vršnjacima i jednostavnog pisanja domaćih zadataka, vežbala sam kalvir i solo pevanje, pa je bilo tu i teških trenutaka, jer ne bih stizala sve na vreme, tu bi uskočila mama da me potiče da ne odustanem i naposletku Tonči Huljić sa kojim sam počela sarađivati sa 16 godina koji me usmeravao u muziku i upoznao sa zabavnom muzikom  i Magazinom. Radim ovaj posao već 17 godina, pa mi sada već sve to dolazi prirodno. Ništa ne dolazi preko noći.

Šta Magazin radi sada kad se odmara od koncertnih turneja zbog pandemije?

 Vreme pandemije, kada smo primorani biti u kući bez muzike, našeg benda, pevanja, putovanja i publike, veoma nam teško pada. Za nas je 2020. počela predivno, snimili smo novu pesmu Samo da se zna ( jaka sam ti ja), ispunila nam se dugogodišnja želja da odemo na turneju po Australiji. Vratili smo  se kući sa turneje i odmah sutradan nastavili sa već unaprijed dogovorenim koncertima po Hrvatskoj, snimili smo spot i onda je sve stalo. Imali smo još prošlog leta tri nastupa u novonormalnim uslovima  i sve smo se nadali da će se situacija do Božića i Nove godine stabilizirati, ali evo ipak ćemo morati još malo pričekati da se stvari vrate koliko toliko u normalu.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU