Zoran Radmilović mrzeo Radovana Trećeg i Kralja Ibija, a obe predstave nosio na leđima do legendarnog statusa

Glumca Zorana Radmilovića publika pamti prvenstveno po dve legendarne predstave - "Kralju Ibiju" i "Radovanu Trećem".

Zahvaljujući njegovoj spremnosti da improvizuje, ljudi su i po dvadeset puta dolazili da gledaju ove komade, a replike se, kako one iz tekstova, kojima je udahnuo život na sceni, tako i one koje bi na licu mesta izmislio, citiraju se i dan-danas. Ipak, baš ta vrsta odgovornosti učinila je da Radmilović ove predstave počne da mrzi. Glumac koji je bio poznat i po svojoj "nezgodnoj" naravi, ovo je objasnio u intervjuu za "TV Novosti" daleke 1982. godine. Odlomak iz tog teksta pročitajte u nastavku:

Beogradsko, pa i jugoslovensko glumište, ne može se zamisliti bez Zorana Radmilovića. Za ovim prvakom Ateljea 212 i njegovom igrom, izgrađivanom podjednako u pozorištu, na televiziji, radiju, a nešto manje o filmu, krenula je plejada mlađih Talijinih vernika, stvarajući tako školu glume Zorana Radmilovića. Čitaoci našeg lista proglasili su ovog vrsnog glumca za ulogu u "Pričama iz majstorske radionice" jačom stranom najpopularnijeg glumačkog para ove godine u zemlji (lepši deo para je Mira Banjac).

Ranije za "Kralja Ibija", sada za "Radovana Trećeg", ulaznice moraju da se rezervišu nedeljama unapred. Vi u oba komada igrate naslovne uloge. I igrate ih sa toliko radosti koja se u slapovima preliva preko rampe, u gledalište.

- Ta radost je u 90 odsto slučajeva privid, namerno pravljena. I možda zato što je dobro pravljena - hajde sada da budemo neskromni - izgleda kao prava. Odigrana je. Ja sebe svesno nateram da budem radostan. Znam da je to korisno za predstavu, za gledalište.

Ipak, vi ste u poslu koji je za ljude "običnih" profesija čisto zadovoljstvo, san. Od pomena reči glumac šiparicama se vrti u glavi. Očekuje se, a to je i nedvosmislen utisak iz pozorišta, da vi taj posao radite sa mnogo zadovoljstva, da vas to ispunjava, da ste srećni i radosni dok igrate.

- Nateram sebe na to u osam i pet minuta. Dođem obično na "Radovana" besan, ljut, mrzim ovaj komad kao što sam mrzeo "Ibija". Druge predstave uglavnom igram rutinski, a ovde se od mene očekuje više. To je jedno opterećenje, tekoreći ogromno. Znam da moram večeras da tu nešto izmislim jer su došli ljudi koji gledaju i po 20 puta, karta na crno košta i po 60 starih hiljada, i sad čekaju to. Kao kad odeš u operu da čuješ ariju...

I celo gledalište je zna napamet.

Baš to je ogromno opterećenje za mene i zato mrzim tu predstavu, mrzim polazak od kuće, sve mrzim. Celo popodne kod kuće sam naduren, nervozan, i najradije bih da nema predstave.

Kao kad se gubi čas...

- Baš tako. Gubimo čas! Fantastično! Zato mi se desilo par puta da sam se zasedeo u kafani sa Duškom Kovačevićem, autorom "Radovana", pa smo nas dvojica odlagali predstavu. Sedeli smo tako u "Srpskoj kafani". Rekoh: "Moram na predstavu, Dule." Kaže: "Ma, kakva predstava, sedi tu!" "Čekaj, je l mi ti to kažeš?" Kaže: "Ja ti kažem!" "Čekaj, pa ti si pisac", rekoh, "nemoj posle da bude..." "Ja ti kažem sedi dole!" Oko 15 do osam ovde, u Ateljeu nastane panika. Znaju da smo tamo, dolaze delegacije, ovo-ono. Mi zbrišemo i narodu na ulazu objavimo da nema predstave, da idu kućama. Oni misle - šalimo se. Delegacijama iz Ateljea zbrišemo u Vidin kapiju, a one nas traže na drugu stranu, nagore. E, sad, u osam i pet se okrene šalter u čoveku. Kažemo: dajmo sada, hajde, radost, radost! Idemo! Drž, drž, drž! Mi smo uvek pre Ibija, recimo, bila je to velika ekipa, počinjali da pevamo pred prestavu. Namerno se dernjamo.

- Dižemo moral jedan drugom. I tako, drži pesmu neku... I tako. To je jedna... ma kakva radost! Ono, posle ispadne radosno, pretoči se u radost. Mene to uhvati posle. Zato što se prelije na publiku, pa onda oni meni vraćaju, pa se napravi jedna simbioza, i tako to posle ide.

Među kolegama novinarima o vama se priča da ste teški za intervju, da vas ne zanima popularisanje novina, da nikada, a što nije redak slučaj u vašem svetu, ne pozovete redakciju da nešto mudro izjavite...

- Pa, nije mi stalo. Šta će mi? Ja nemam ni jednu kritiku. Moja pokojna majka je skupljala, a sada znam, ako mi treba, ima toga u Radiju. Za neku penziju, za nešto.

Vaš sud o sebi samom značajniji vam je od onoga što su drugi pisali o vama?

- Sa kritičarima nikada nisam imao odnos razumevanja.

Ali zato ste miljenik svih slojeva publike. Ukoliko neko voli Miju, najčešće ne simpatiše Čkalju, a vas bukvalno vole svi.

- Istina je da su me gledaoci uvek prihvatali, ali se ne sećam da sam dobio neku sjajnu kritiku u čitavoj karijeri. Ovako, da neko kaže - uh! Jeste: kad sam se pojavio kao mlad glumac, igrao sam Malvolija u "Bogojavljenskoj noći", a Finci je rekao: "Evo jednog mladog glumca koji će jednog dana biti ovo-ono", i tako... Toga se sećam.

Bila je to bogojavljenska kritika.

- A ono drugo bilo je sve nešto: dobro je, ali... I za "Ibija" smo dobili dobre kritike, mada je bilo i različitih mišljenja kod pozorišne kritike, s kojom se ja ne trpim. To sam im i rekao prošle godine: znam te - znaš me. Ostavite me na miru, ja vas ne zarezujem. Smatram da ste lenčuge, da ste gurnuti u taj posao, naterani da to radite, a da to ne volite, niste unutra, u stvari, i - nosite se!

I šta bi posle?

Baš njih briga. Baš vas novinare briga. U novinama je moć, sila, nego šta!

SKINI APLIKACIJU