ŽIVOTNE LEKCIJE ZORANA RADMILOVIĆA: Druži se sa ljudima sa kojima možeš da sediš i ćutiš!

Nekad u životu, ako imate sreće, možda imate takvog prijatelja, koji vam daje osećaj da nema strašne stvari koja bi mogla da vam se desi, i sve što vas mori odmah se rasprši. Dok ga imate. I sada mi nedostaje, priča slikarka Selena Vicković sećajući se svog ujaka, glumca Zorana Radmilovića.

U Zaječaru će danas biti otvoren 29. Međunarodni festival “Dani Zorana Radmilovića”, koji će trajati od 16. do 23. oktobra. U okviru festivala, u Narodnom muzeju Zaječar biće otvorena izložba “Igre” Selene Vicković, sestričine barda srpskog glumišta.

- Prepoznavala sam njegove korake još na stepenicama i trčala da otvorim vrata. Imao je običaj samo da se nacrta, nenajavljen, i baka, mama i ja bismo se ozarile, odmah bi sve postalo živo i lako. Nekad bi se i noću samo pojavio, i onda sve tri u pižamama sedimo sa njim u kuhinji i pričamo o svemu, i o ozbiljnim stvarima… Ali uvek smejanje… Tada se i više vremena provodilo ”u smejanju”. I, naravno, sutradan ne idem u školu, a on ide da mi pravda izostanke. Ujka Zorana sam obožavala - priseća se Selena Vicković.

Rođena je 1958. u Beogradu gde je diplomirala i magistrirala na Fakultetu primenjenih umetnosti gde predaje na predmetima Crtanje i Slikanje. Kao stipendista francuske vlade bila je na specijalizaciji na Ecole Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu 1984-86. Boravi u Cité Internationale des Arts u Parizu 1992, a od 1999. u ateljeu Ville de Paris po konkursu Ministarstva kulture Francuske. Dobitnica je nagrade Salona savremene umetnosti Monrouge, Pariz 1999. O njenom radu objavljene su monografije “O umetnosti Selene Vicković”, dr Lidije Merenik, Fondacija Vujičić kolekcija i Selena Vicković: “Igračka – plačka, 1997-2007” Marine Martić.

– Moj ujak je bio neverovatno duhovit ali je istovremeno imao neki tihi autoritet. Nikada nije bio strog. Međutim, kada sam u gimnaziji dobila jedinice, prosto me je zamolio: ”Pa, hajde sedi i nauči to, kako ja stalno učim tekstove za snimanja”, ili onim glasom ”Knjiguušaa-ke!”, kao šala-komika, ali bih ja sela i naučila, nisam htela da ga razočaram.

Istinski skroman čovek

Uvek je bio u toku svih mojih faza, dilema, ”promotrio” bi svakog mog eventualnog dečka, podržao me u odluci da studiram slikarstvo: “Dobro je, plašio sam se da ne odeš u glumice!”, govorio je i smejao se.

Najviše od svega sam volela njegov humor, tako jedinstven i mudar. Njegovu pronicljivost, lakoću da odmah zna šta je važno, a šta uopšte nije, i da mi to pokaže. Njegovu dobrotu, uzdržanost a stalno prisustvo, podršku… Nekad u životu, ako imate sreće, možda imate takvog prijatelja, koji vam daje osećaj da nema strašne stvari koja bi mogla da vam se desi, i sve što vas mori odmah se rasprši. Dok ga imate. I sada mi nedostaje.

Bio je istinski skroman čovek, ali bi ga to ponekad nerviralo, pa bi rekao: ”Dosta mi je da budem skroman, nemoj da budeš skromna!” S jedne strane, nije mario mnogo za nagrade, kritike, ali sa druge mu je bilo drago i potrebno da stignu. To je ipak bila neka potvrda da treba da prestane da bude skroman, što je stvarno bilo nemoguće. Jer, ta skromnost je u stvari uvek bila neka sumnja…

Nervirala ga je agresivna glupost

Nervirali su ga ljudi koji sebe shvataju suviše ozbiljno. ”Nemoj da mi se tu uobražavaš”, govorio bi. Savetovao mi je: “Ljudi koji te pitaju o nečemu o čemu sama ne pričaš, samo kaži lična stvar i gledaj u daljinu!”. Nije voleo da baš on, od svih u kući, diže telefonsku slušalicu. Voleo je da se druži sa ljudima sa kojima može da sedi i da ćuti. Nervirala ga je agresivna glupost, sada bi mu to tek bilo nepodnošljivo… Nije mnogo voleo da putuje, govorio bi: ”Što kad sve mogu da vidim i na slici”. Uživao je u jednostavnim stvarima.

Zavrzlame

“Još kad je bio mali bio je jedan špiclov”, govorila je baka. Deda po majci, deda Vasa, koji je bio vrlo strog čovek u mladosti, omekšao je u starosti, i mnogo je voleo svoje unuke. Moja mama Mirjana i ujka Zoran, koji su tada imali devet i 11 godina, kada deda Vasa pita: “Gde je Mirjana?“, ujak odgovara: „Otputovala je u Njujork“. „Pa kako tako da se ne javi!“, govorio je deda Vasa. Sutradan je opet pitao: „Gde je Mirjana?“, a Zoran je odgovarao: “Otputovala u Pariz“. Deda Vasa bi se začudio: „Pa kako da mi se ne javi!?“. I tako beskonačno, mama svaki dan, sa devet godina, iz Zaječara negde putuje u svet, a deda Vasi se ne javi… Tako je, po bakinom svedočenju, ujak Zoran pravio zavrzlame još kao klinac, kojima su se svi smejali.

Selena kaže da je raduje nova knjiga Milan Mihailovića Cacija knjiga koja će biti posvećena Zoranu Radmiloviću.

- Biće tu i anegdota ali i ozbiljnih tekstova o njegovoj glumi, kao i sećanja ljudi koji su ga poznavali ili radili sa njim, divan izbor fotografija… Uopšte to što Caci radi je dragoceno, zahvaljujući njemu taj duh nekadašnjeg Ateljea 212 neće biti zaboravljen - poručuje Selena.

Zoran Radmilović (1933 – 1985) rođen je u Zaječaru a glumom je počeo da se bavi kao gimnazijalac u dramskoj sekciji koju je vodio Milan Srdoč. Kada se preselio u Beograd, iako je upisao Pravni fakultet, nastavio je da se bavi glumom u KUD “Ivo Lola Ribar“. Pravni fakultet je napustio i upisao Arhitektonski, pa studije engleskog jezika na Filološkom fakultetu. Na nagovor Vere Bjelogrlić odlazi na prijemni ispit na glumu. Primljen je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, gde je diplomirao 1963. godine. Ostalo je legenda...

(Glas javnosti/Nova)

SKINI APLIKACIJU