NOVA STRANA SRPSKIH VELIKANA

Jedna od namarkantnijih ličnosti starog Beograda svakako je Mihailo Petrović, poznatiji kao Mika Alas, matematičar, profesor, član Srpske kraljevske akademije i alas. Četiri strasti ispunjavale su njegov život – matematika, ribarenje, putovanja i muzika.

Dejan Tomić u svojoj knjizi „Znameniti Srbi u zapisima i anegdotama“, u izdanju „Prometeja“, piše kako je Milutin Milanković pokušao da nauči Miku Alasa da pliva:

„Na drugoj obali Dunava pronađosmo izvanredno lep peščani sprud koji se sa obale blagim nagibom spuštao u reku. Ovamo odvedoh svoga đaka Miku da ga naučim veštinama plivanja. On uđe hrabro u vodu, ali samo do kolena. Kad mu rekoh da se tu, u plićaku, ispruži po vodi da mu pokažem osnovne plivačke pokrete, on pokaza iako zabrinuta lica, nameru da posluša, no čim okvasi trbuh i grudi, on pobeže glavom bez obzira. Sav moj trud da ga u reku vratim ostao je bezuspešan“.

Ostala je i priča kada je Mika Alas kuvao svoju čuvenu riblju čorbu za izaslanika neke strane železničke direkcije:

„Kada je trebalo da se čorba završi naročitim poslednjim procesom pripreme, a to je bila Mikina tajna, publika je bila zauzeta muzikom i niko nije video poslednji čin pripremanja čorbe. Kada je kazan sa čorbom iznesen na sto, Mike nigde nije bilo. Svi su se čudili, nastala je potraga za njim. Prijatelj koji opisuje ovaj događaj, Jelenko Mihailović, kaže da ga je docnije našao u stanu, kako leži u postelji i kada ga je pitao zašto je nestao, Petrović mu je ispričao da se desio sledeći maler – Kada je završio čorbu, odnekud je ispala mačka i s krova pravo u kazan. Žestoko se opekla, ali je uspela da iskoči iz kazana i pobegne. To ga je toliko naljutilo da od bruke nije mogao da ostane“.

Podseća Tomić i na zanimljive anegdote našeg najvećeg komediografa Branislava Nušića:

„Kao upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu Nušića su stalno opsedali neotkriveni geniji. Jedan od njih bio je doveo strpljivog Nušića do očajanja donoseći mu po deseti put rukopis svog veoma lošeg pozorišnog komada.

- Gospodine upravniče, ovo bi delo zaista stvorilo veliki efekat na sceni!

- Možda – uzdahnu Nušić – kada bi se rukopis iscepkao na sitne komade i kao snežna bura vitlao po pozornici“

„Sretne Nušić jednog svog poznanika, neraspoloženog i ćutljivog, i upita ga što se skukunjio.

- Kako se ne bih skukunjio?! Eto, nedavno sam se oženio, a moram da pravim već drugu menicu. Nisam slutio da brak toliko košta.

- Ne mari to ništa, mladiću – uteši ga Nušić – ne mari. Žena je skupa stvar, ali dugo traje.“

Ivo je srećan čovek, priča Crnjanski o Andriću, a otkriva nam Dejan Tomić:

Pronašao je Tomić i zapis da kada se na sastanku izdavača i pisaca poveo vrlo ozbiljan razgovor o honorarima, neko od izdavača je izneo unapred već pripremljen predlog da honorar za prvo izdanje bude najveći, za drugo nešto manji, za treće još manji i tako redom:

- „A kod kog izdanja mi počinjemo da plaćamo izdavaču? – upita Andrić.“

Stevan Sremac, otkriva nam knjiga Dejana Tomića, pri određivanju časova nikada nije voleo da ima prvi i drugi čas prepodne. Jednom ga zapitaše šta je uzrok tome i on odgovori: Da sam hteo da gledam izlazak sunca, ja bih bio pekar, a ne profesor.

Na nekoj konferenciji profesorskog društva jedan profesor, posle svog dvočasovnog govora, zapita Stevana Sremca:

- Kakav položaj biste mi preporučili u državnoj službi?

- Ja bih vas postavio za upravnika Zavoda za gluvoneme.

- Zašto baš to?

- Zato što bi onda nemi progovorili ili biste vi zanemeli.

O Lazinom bavljenju u Petrovgradu od Laze Kostića ostao je ovaj zapis:

„Ja sam proveo u Rusiji više meseci posle Berlinskog kongresa, od 1880-1884. Sastajao sam se i sa diplomatama i sa književnicima i sa novinarima svake vrste“.

A dr Milan Savić u svojoj knjizi o Lazi Kostiću, navodi Dejan Tomić, donosi jednu zanimljivu anegdotu iz tog vremena:

„Laza je legao dockan. Jedared ode na primanje knezu oldeburškom. Nikola Forović mu dade za tu priliku svoju lepu bundu, a Laza uputi se na primanje u uniformi srpskog diplomate. Kad je poslužitelj otvorio vrata od dvorane i stasitog Lazu pustio da uđe, začuju se mahom glasovi silnog iznenađenja i mnogi mu gosti pristupiše. Domaćin ga primi sa smeškom i reče mu da su gosti u prvi mah pomislili da ulazi, niko manje nego, Petar Veliki. Tako je Laza svojom visokom pojavom, okruglim obrazima, rupicom na vrhu brade, malim brcima i gustom kosom ličio na velikog ruskog cara“.

Ostala je zapisana anegdota kada je Laza Komarčić zadirkivao Ljubomira Nenadovića što je postao akademik, a zatim počeo da zadirkuje i Valjevce što imaju tako znamenitog čoveka u svojoj sredini.

- Ala će Valjevci posle Vašeg proglašenja za akademika da Vas dočekaju, gospodine Ljubo!

- Tja, Valjevo kao i svaka druga palanka!- reče na to Ljuba, kome su Lazina peckanja postala već neprijatna. – Tako Vam je to, gospodine Komarčiću, u stanju su od komarca da naprave magarca!

Otkriva nam Dejan Tomić u svojoj knjizi i priču o tome kako su pokušali da opljačkaju Dositeja Obradovića:

„Jednom Dositej Obradović, dok je još bio u manastiru, ode nekud iz svoje ćelije i zaboravi da zaključa vrata. Pošto je inače zaključavao vrata, manastirska bratija je mislila da skriva neke dragocenosti pa je iskoristila ovaj momenat, pojurila tamo i počela premetati sve odreda, i krevet, i fijoke. Međutim, Dositej se seti da je zaboravio da zaključa vrata, te se vrati i zateče svu manastirsku bratiju zajapurenu od premetanja. Jedan kaluđer brzo smisli ovakvo opravdanje:

- Ne boj se , oče đakone, mi smo samo došli da ti iz šale poharamo dragocenosti!

- Ne bojim se ja toga – odgovori Dositej – moje dragocenosti su knjige, a one vama ne trebaju, jer vi na toj njivi ne sejete!“.

Napuštajući Srbiju 1839. godine, Miloš Obrenović se na Savi praštao sa srpskim velikašima, a prema zapisu objavljenom u Tomićevoj knjizi, prota Nenadović je tom prilikom plačući velio:

- Bolje bi bilo, Gospodaru, da smo te sahranili, nego što sad pod starost ideš u tuđu zemlju!

- Ne bi, proto, ne bi! – odgovori knez – Bolje je da ja idem među pametne ljude, pa da odonud gledam kako vi vadite oči jedan drugom.

Tomić je pronašao i zapis koji kaže da „niko o slobodi koja je uslov prave kulture, nije tako rečito govorio u književnosti našoj kao Njegoš, niko o junaštvu, koje je prvi uslov slobode, nije iskazao tako duboke reči kao on i niko se trudeljublju i marljivosti nije tako iskreno zaradovao kao Njegoš“:

O velikim piscima i vojskovođama uvek su postojale anegdote, lažne ili istinite, ali svagda u vezi s nekom od bitnih crta njihovog karaktera i njihovog dela, zapisao je Jovan Dučić 1932. godine u listu „Politika“, što potvrđuje i knjiga Dejana Tomića.