Век Андрићевих ремек-дела: Изложба у Спомен-музеју нобеловца

У Спомен-музеју изложба многобројних издања прва три дела српског нобеловца поводом 45 година од смрти . Приказане и фотокопије пишчевих рукописа са концептима и припремама, као и књиге из библиотеке

Нa дан када се навршава 45 година од смрти Иве Андића, у петак 13. марта, у Спомен-музеју српског нобеловца биће отворена изложба многобројних издања његова прва три дела, објављена пре сто година - Еџ Понто, "Немири" и "Пут Алије Ђерзелеза". Организатори су Музеј града Београда и Задужбина Иве Андрића, а ауторке поставке су Татјана Корићанац и Биљана Ђорђевић Мироња.

На изложби ће бити представљене књиге из личне Андрићеве библиотеке, која се налази у пишчевој радној соби у његовом Спомен-музеју. У музејским примерцима могу се видети преписи, допуне, исправке и коментари, забележени ауторовом руком.

- Уз то, приказане су фотокопије Андрићевих рукописа са концептима и припремама дела, као и писма из доба стварања и објављивања, који су похрањени у његовом личном фонду у Архиву САНУ. Странице најстарије Андрићеве сачуване бележнице из 1915. године и листови са фрагментима приповетке, драгоцена су историјска грађа и непосредни прикази дела у настајању. Поставка садржи издања дела објављених у Србији, на простору некадашње Југославије и у иностранству - каже Биљана Ђорђевић Мироња.

Осуђен од аустроугарских власти, после Сарајевског атентата у лето 1914, за антидржавно деловање двадесетдвогодишњи Андрић је провео у тамници девет месеци и то драматично искуство младе душе преточио у венац песама у прози. Под насловом Еџ Понто књига је објављена 1918. у издању часописа "Књижавни југ", а две године касније појавила се код београдског издавача Светислава Б. Цвијановића.

- У страсном лирском монологу, који Нико Вартуловић у предговору назива "разговор с душом", песник се обрачунава са собом, покушавајући да у тамничким бдењима разреши унутрашњу драму и ослободи се трауме изазване хапшењем - истиче др Жанета Ђукић Перишић, управница Андрићеве задужбине. - Исте 1920. код загребачке издавачке куће "Кугли" појављују се "Немири" у којима писац наставља трагом унутрашње напетости, али са јасно наглашеним немиром као последицом социјалне и историјске одговорности писца.

Не задовољавајући се више лирским доживљајем света, Андрић се окреће прозном проседеу и исписује троделну приповетку "Пут Алије Ђерзелеза" којом је наговестио оно по чему ће бити препознат у свету.
- Овим триптихом писац улази у нови круг тема у оквиру којег Босна, са свим модалитетима њеног специфичног историјског и народног бића, постаје његово важно стваралачко упориште - каже управница Задужбине. - Њега не интересује појавна страна овог јунака из епске песме, он Ђерзелеза посматра као јунака трагичне заблуде. Он је у овој причи сав предан трагању за лепотом, а жена му је синоним за свеколику лепоту. Та тражена жена једнако му, међутим, измиче и он свој пут до њеног срца и тела завршава код једине која га хоће - у крилу Јекатерине, жене лаког морала. На самом крају приче, некадашњи страх и трепет турске царевине, изнурен и без наде пита се: "Шта жене траже?"

Сва три Андрићева дела, дата у целини или партикуларно, у протеклих сто година била су предмет више стотина издања - превода на неколико десетина језика, предговора и поговора, образложења шведске Академије о додели Нобелове награде 1961, уводник текстова светских писаца и нобеловаца, наводи Биљана Ђорђевић Мироња, и додаје:

Од 1975, на основу одобрених ауторских права Задужбине, пишчевог наследника, ова остварења и даље се објављују у Србији, региону, иностраним културама, при чему се број језика повећава и побуђује читалачка пажња. Тако је у издању Андрићеве лирске прозе на немачком из 2012, у пратећем надахнутом тексту, Петер Хандке изнео њену суштину - да је настала у "граничном простору између нагона за самоуништењем и воље за животом и љубави".

ТУЖБА ИЛИ БАТИНЕ

Подсећајући да је Андрић имао јасан став да своја дела не објављује за време окупације, док, како је говорио, "мој народ трпи и страда" и да није дозволио да му се приче штампају у СКЗ 1942, Жанета Ђукић Перишић каже за "Новости":

- Није желео ни да му се, за време рата продају по окупираном Београду његови "Сабрани списи" које је с пролећа 1943. Светислав Б. Цвијановић објавио не тражећи дозволу и не обавештавајући га о својој намери. Енергично је протестовао код издавача, који му се писмом од 22. априла извињава и сву одговорност преузима на себе. Непродати примерци повлаче се из продаје. Један примерак те књиге налази се у Андрићевој личној библиотеци у Спомен-музеју, са пишчевом напоменом, написаном, очигледно, доцније: "Ову чудну књигу издао је С. Б. Цвијановић за време рата 1941-1944. г. без мога знања и одобрења: послао сам му одмах свог адвоката и запретио тужбом или батинама. На то је он повукао 'књигу' из промета и написао ми писмо у ком признаје свој неправилан поступак. По његовом казивању, било је свега 15 примерака".

SKINI APLIKACIJU