TILA DURIJE: Ključarka izgubljenog arhiva Dijane Budisavljević

Udavala se za bogate, slikali su je slavni, obožavali mediji i publika. Prinuđena da ostavi sve i pobegne od nacista, krenula je u potragu za slobodom, te se u lošem trenutku obrela u Beogradu

Tila Dirije (1880-1971), berlinska pozorišna zvezda, provela je ratne godine 1941-1945 u Zagrebu, u Jurjevskoj 27. Na toj adresi, kao i na Jurjevskom groblju u blizini, zakopavala je poruke u boci, po koje su dolazili kuriri i odnosili „u šumu”, partizanima. Slala je hranu, odeću, lekove. U priručnim posudama je pohranila i kopiju arhiva Dijane Budisavljević, sa imenima srpske i jevrejske dece spasene iz ustaških logora.

Tačnije – izvučene iz ustaških logora, pošto se veliko umiranje malih ljudi nastavilo i nakon što su, bolesni i izgladneli, stavljeni u vozove ka slobodi. Srećnih je bilo malo, ali i za to treba biti zahvalan do neba.

Kao što je poznato, komunisti su 1945. zaplenili Dijaninu arhivu, skupa sa kopijom, jedinom za koju su znali. Navodno je postojala još jedna, za svaki slučaj kopirana arhiva, i taj backup od backupa Tila je zakopala oko Jurjevske 27. Da li je još tamo? I ako jeste, da li je to onaj izgubljen Dijanin arhiv? Najverovatnije da, po zagrebačkim izvorima, kao što su istoričarka Nataša Mataušić ili izdavač Nenad Popović. Kustosica bečke izložbe Danijela Gregori zna samo za zakopane poruke u boci, o njihovom sadržaju ništa, osim da su bile za Titove partizane.

Tradicionalno, sve životne priče imaju uvod, razradu sa nekoliko peripetija i kraj. Neke se međutim najbolje ispričaju kad se preokrenu naopačke, kao čarapa. Nekad najsmislenija dramaturgija sledi princip demontiranog dorskog stuba, tako da se kanelirani tamburi razdvoje po spojevima i onda ponovo sastave, ali bez reda i poklapanja.

Za potrebe ovog teksta, izabrana je mešovita dramaturgija stuba i čarape – najpre će biti ispričana druga polovina Tilinog života, onda prva, pa epilog.

Poslednjeg dana marta 1933, Dirije je stajala na sceni Nemačkog teatra u Berlinu, jednog iz konzorcijuma Rajnhartovih bina. Do dolaska nacista i bekstva u Ameriku, Maks Rajnhart je upravljao sa 11 pozorišnih kuća u Berlinu, dve u Beču, a Tila je od 1903. bila njegova glumica. Odakle god da je bežala, Tila bi bežala iz nekog bivšeg Rajnhartovog pozorišta.

Tada, u martu 1933, direktor pozorišta je još pre početka predstave upozorio glumicu šta se sprema, tako da je ravno sa scene, ne izlazeći po završni aplauz, sela na voz sa suprugom, industrijalcem Ludvigom Kacenelenbogenom, i otišla za Prag.

Sama Dirije nije bila Jevrejka, ali jeste muž, „pivski baron” Kacenelenbogen iz poljskog Krotošina, tada u Nemačkoj. Dirije ga je zvala „Luc”, od Ludvig; da je znala hrvatski/srpski zvala bi ga „Luc Mačji Lakat”.

Nacisti su upravo preuzeli Berlin, ali, striktno gledano, Tila i Luc nisu bežali iz neprijateljske sredine. Čitav ansambl je pokrivao njihovo bekstvo. Poznata stvar, najdiktatorskiji režimi uvek dolaze na vlast kao manjinski, većinu skupljaju posle, tako što društvo prepariraju silom, terorom i ucenom.

U nekoliko praških meseci Tila je igrala Lejdi Magbet, uglavnom jer se radilo o putujućoj nemačkoj trupi koja je igrala po Švajcarskoj. Namera joj je bila da Luca smesti na sigurno, u Lucern kod prijatelja, a onda im sredi vizu za Ameriku.

Najviše što je uspela bila je viza za Honduras. Viza za Honduras, kao uslov za švajcarsku vizu, a onda sa švajcarskom vizom po američku. Plan se izjalovio, i to duplo. Prvo, Švajcarska nije htela Luca, i drugo, Luc nije hteo za Ameriku. U Honduras se ionako nikome nije išlo.

Treba napomenuti da Luc i pre filmskog bekstva iz Berlina više nije bio bogat. Početkom tridesetih je Kacenelenbogen bio optužen za korupciju i proneveru, te iz procesa izašao psihički slomljen i bez imetka. Kako je u poslednjim godinama Vajmarske republike već divljao antisemitizam, dosta je indicija da je proces bio namešten, više upozorenje ostalim nemačkim industrijalcima jevrejskog porekla nego pravni slučaj.

Dirije se, istina, udavala bogato, ali nije prekidala vezu kad bi bogatstvo nestalo. Što se brakova tiče, imala je dva pravila, ostalo je bilo fleksibilno: muževi su uvek bili Jevreji; i drugo, udavala se za ljubavnike iz prethodnog braka.

Kad su izbačeni iz Švajcarske (odnosno muž, što je isto), Tila i Luc su 1935. otišli u Zagreb kod njene rođake, grofice Zlate Lubienski (1897-1969), u kuću u Jurjevskoj 27, ispod Jurjevskog groblja. I kuća u Jurjevskoj bila je prominentna, pripadala je još jednom Zlatinom rođaku, biskupu Josipu Juraju Štrosmajeru, prominentnom rodonačelniku ideje o južnoslovenskom bratstvu Srba i Hrvata.

Rasprodajom nakita i slika koje su joj ostale od prethodnog muža, bečkog galeriste Paula Kasirera, par je došao do sredstava, otišao u Opatiju i tamo zakupio hotel „Cristallo”, danas „Kristal”. Nije im išlo loše. Nemačke i austrijske elite su se utrkivale ko će letovati kod berlinske dive. Ona sama je verovala da je postojanje malih džepova slobode dovoljno da bi se ignorisao veliki nacistički džep u Nemačkoj.

Luc Mačji Lakat je vodio hotel, Tila je putovala i nastupala na scenama u Beču, Pragu i Strazburu, čak je u januaru 1938. postala profesor na umetničkoj školi u Salcburgu. Kad su u martu te godine nacisti ušli u Austriju, a Musolini pokazao interes za Istru, Tila i Luc su se vratili u oazu slobode, kod Zlate u Zagreb. Ajme. Rat je trajao skoro dve godine, kad je Luc rekao ženi: „Znaš draga, ja bih sad ipak hteo za Ameriku. Učini nešto.”

I Tila je skovala plan. U rano proleće 1941. su krenuli za Beograd. Luc je odmah nastavio na jug, za Skoplje, pa Solun, odakle je nameravao za Palestinu, gde bi mu se žena pridružila, tako da u idealnom slučaju još jednom može da opstruira odlazak za Ameriku. Tila je ostala u Beogradu i opsedala američki konzulat. Za nevolju, došla je na red upravo ujutro 6. aprila 1941.

Luc nije stigao dalje od Soluna. Još na železničkoj stanici ga je Gestapo uhapsio i odmah je, voz pri ruci, sproveden u konclogor Zaksenhauzen kod Berlina, gde je umro 1944.

Tila je logistički bila vrlo izazvana. Našla se u Beogradu nad kojim su padale bombe. Nije poznavala nikog, nije govorila jezik. Nije bilo prohodnih puteva, nije bilo prevoza, osim Šijanovog autobusa firme Krstić, a i on je bio pogođen bombom. Bila je u dilemi, da li da krene ka jugu, traži muža pojma nema gde, ili da se vrati u malu oazu slobode u Zagreb.

U govoru koji je održao na zasedanju nemačkog PEN kluba u Darmštatu 2001, Nenad Popović, vlasnik hrvatske izdavačke kuće „Durieux”, ovako opisuje Tilin povratak u Zagreb: „Tili Dirije nije preostalo drugo nego da se vrati. Tjednima, poput pustolova, sada je putovala u pravcu sjevera, kroz metež dijelom razorene zemlje. Jednog jutra, vrlo rano, konačno je sišla s vlaka u Zagrebu. No, tu ju je čekalo točno ono pred čim je bježala osam godina ranije. Okupatori su Hrvatsku predali na upravljanje jednoj lokalnoj rasističkoj stranci ekstremne desnice, ustašama. Put od glavnog kolodvora do prijateljičine vile najavljivao je horor. Tila Dirije piše: ‘Na kolodvoru, rano ujutro, prvo smo morali čekati satima na dozvolu da ga napustimo. Tad sam pojurila duž poznatih ulica, čiji se izgled promijenio. Posvuda njemačke uniforme, posvuda kukasti križevi. U kakvom stanju ću zateći Zlatu, hoću li je uopće naći?’”

Katalog bečke izložbe u Leopoldovom muzeju vrlo šturo spominje ratne zagrebačke godine Tile Dirije. Bila je kod Zlate, plela čarape, šila lutke od svojih starih teatarskih kostima za lokalno lutkarsko pozorište. Gajile su kuniće u vrtu iz duple koristi, da bi imale šta da jedu i da ne bi bile sumnjive kad stalno nešto kopkaju i okopavaju po bašti. Držala je vezu lokalne ilegalne scene sa partizanima. Naciste strane i domaće je mrzela vatrenom mržnjom, i više nego pre, jer je u međuvremenu znala gde joj je muž.

Mataušićeva i Popović prenose konkretnije stvari. U knjizi o Dijani Budisavljević, Nataša Mataušić na više mesta spominje Tilu. Veza između njih je bila Jana Koh, bliska saradnica Dijane Budisavljević, i Kamila Breslera. Jana je takođe živela u zgradi u Jurjevskoj 27 kod Zlate.

U toj se kući zaista okupilo neobično društvo. Pored Zlate, Tile i Jane, u njoj su se kao podstanari menjali nemački oficiri. Svi vlasnici gradskih palata u severnim rezidencijalnim kvartovima su po ustaškim uredbama morali da primaju na stan oficirski kadar. Zlata i Tila su uzimale samo Nemce. Ne iz sklonosti, samo su birale manje od dva zla, što govori jako mnogo o karakteru NDH. Samo prisustvo nemačkih stanara ih je štitilo od racija ustaške policije. I inače je čitav kraj oko Jurjevske vrvio od nemačkog i ustaškog oficirskog kadra. Paradoksalno, bila je to dobra kamuflaža za ilegalni rad tri žene.

Popović o Dijaninoj akciji spašavanja srpske i jevrejske dece i Tilinoj ulozi: „Jana Koh je sve bilježila na papiriće, stavljala u metalne kutije što su ih pod grm na Jurjevskom groblju zakopavale Tila Dirije i Zlata Lubienski. Tila Dirije u Zagrebu nije nastavila tek svoj privatni, njemački konflikt s nacistima. Sakrivajući metalne kutije 1942. godine, na primjer, ona se umiješala u dramatično poglavlje hrvatske nacionalne povijesti – i u nju, izgleda, zauvijek zapisala. Stotine, možda tisuće posvojene djece kao odrasli ljudi bez te emigrantice nikad ne bi bilo doznalo kako im se zovu roditelji, otkud su zapravo, tko su oni točno. Jedna takozvana strankinja neposredno i doslovno pridonijela je katarzičnoj potrazi za identitetom jedne druge nacije.”

Boce, tegle, metalne kutije – svako kaže drugačije. Činjenica, međutim, ostaje da je jedan prepis Dijanine originalne arhive bio privremeno zakopan ili još uvek jeste negde između stare Štrosmajerove kuće i Jurjevskog groblja.

Sad se s dramaturgije izvrnute čarape prelazi na dramaturgiju ispremeštanog grčkog stuba, na donji tambur, onaj preskočen u dosadašnjoj liniji priče.

Tila Dirije je rođena u Beču 1880. kao Otilija Helena Godfrua (Godeffroy), u porodici Hugenota, izbeglica iz Francuske. Roditelji su bili dobrostojeći, ali kako je otac rano umro, Tila i majka su se brzo našle u oskudici. Verovatno odatle dolazi Tilin talenat za nepodnošljivu lakoću postojanja.

Kad je sa šesnaest godina saopštila majci da namerava da bude glumica, dobila je zvučan šamar. Mama, koncertna pijanistkinja, opalila je i u šoku uzviknula „E nećeš ti meni u kurve!”

Tila je ipak otišla u glumačku školu u Beču. Za ono drugo priča se i to, ali kao i uvek u takvim slučajevima, nije lako razdvojiti istinu od zlobe savremenika.

Odatle je išlo strašno lako, ili barem brzo. Već sa nepunih dvadeset je igrala u pozorištima u Olomoucu (danas Češka) i Breslau (Vroclav, danas Poljska). Nije loše, ali je periferija. Godine 1903. se prijavila na audiciju kod Maksa Rajnharta u Berlinu za ulogu u „Salomi” Oskara Vajlda i prošla iz cuga. Dobila je ulogu Herodije, Salomine majke, ali onda se dogodilo malo čudo, za nju dobro. Glavna glumica Gertrud Ajsolt, tada velika berlinska zvezda, razbolela se uoči premijere, tako da je Rajnhart ulogu Salome na brzinu dao Tili.

Zvezda je rođena posle samo pet minuta na sceni berlinskog Apolo pozorišta. Uspeh je bio takav da je Ajsolt po povratku alternativno igrala Salomu sa Tilom. Sigurno, godine nisu štimale, Tila/Herodija je imala 23 i trebala je da bude majka odrasle ćerke Ajsolt/Salome od 33, ali to nije bilo presudno. Može biti i da je kostim malo pomogao. Nemačke pozorišne glumice tog vremena su imale obavezu da se za scenski kostim pobrinu u vlastitoj režiji, a Tilin, koga je sama sašila, imao je mnogo manje tekstila nego onaj od konkurentkinje. Talenat, lepota, erotika, ambicioznost, upornost, svejedno – Rajnhart i berlinska publika su te večeri pali pred Tiline noge i tu ostali.

Tajnu Tilinog uspeha ne treba meriti erotikom kojom je zračila. Bila je to gorka, opora erotika, ne holivudski pin-up. I njena lepota je upitna po klasičnom kanonu. Moja baka po majci je imala isti takav nos kao Tila, širok, a zavijen pri vrhu, „prćasto” na mesnatom, i čitav život se stidela zbog toga, mislila je da je najružnija žena u svakoj sobi u koju uđe. Sa istim takvim nosem je Tila izborila status tada najslikanije evropske glumice-lepotice.

Iste godine kad je igrala Salomu, 1903, Tila se udala za slikara Eugena Spiru (1874, Breslau/Vroclav – 1972, Njujork). Brak je trajao kratko, jer je 1905. na večeri u jednom otmenom berlinskom salonu upoznala trgovca slikama Paula Kasirera (1871, Breslau – 1926, Berlin).

Katalog izložbe u Leopoldovom muzeju i prezentacija kustosice Danijele Gregori padaju ispod optimalnog u prezentaciji Tiline biografije. Ne samo u onom ratnom delu, u stilu – hranila kuniće, zakopavala ceduljice, šila krpene lutke. Kad se dođe do Tilinih brakova, drama se ugasi kao sveća.

Samoubistvo Kasirera je drastičan primer, ali ni sa Spirom nije prošlo jednostavno. Razveli su se, kao sporazumno, i onda se Tila udala za Kasirera, koji je bio njen Pigmalion na sceni i u životu, učio je da govori pravilno, da se izražava otmeno, da se kreće na sceni. Učio ju je umetnosti, rafinmanu, ophođenju sa slavnim piscima i slikarima; dotle je jasno.

Ali šta je bilo s jadnim prevarenim Spirom, jesu li ostali u vezi? Na jednom mestu u katalogu se usputno saznaje da su tek pred kraj života Dirije i Spiro uspostavili neku komunikaciju. Drama, sve je sa Tilom bila drama!

Od 1905. Tila je bila sa Kasirerom, 1910. su se venčali.

U ovom tekstu on se namerno ne spominje previše. Suviše je poznat, utisnuo se u kolektivnu kulturnu memoriju Starog kontinenta, da svako oko njega nužno ostaje u senci. Uz Paula idu i drugi pripadnici proširene porodice Kasirer, izvorno svi iz Breslaua (Vroclava), glavnog urbanog centra Šlezije. Filosof Ernst Kasirer, ili izdavač Bruno Kasirer.

Ime Paula Kasirera dolazi do današnjice obavijeno divljenjem i legendama iz vremenu kad su trgovci umetninama i inače uživali visok društveni status. Tila se nije naprosto udala za jednog uticajnog trgovca slikama, ona se udala u intelektualnu dinastiju Kasirera. Bila je „žena Paula Kasirera”, zato je on ovde „Tilin drugi muž”.

Kasirer je stvarao umetnost više od Renoara. On je doveo Van Goga i francuske impresioniste u Nemačku. On je promovisao mračne ekspresioniste. One umetničke škole i stilovi na koje je Kasirer navikao Nemce od 1933. su u paketu važili za „degenerisanu umetnost”, entartete Kunst.

Kad je počeo Prvi svetski rat, Paul se entuzijastički prijavio u vojsku kao nemački patriota, ali je u direktnom suočavanju s bićem rata doživeo momentalni fizički i psihički slom, te kao neupotrebljiv vraćen kući. Tamo se pretvorio u kućnog tiranina. I pre rata je bio notorni ženskaroš, ali to nekako i ide, žene su slobodne da to prihvate ili ne. Na to se međutim posle 1914. nadovezala patološka, nasilnička ljubomora prema Tili, agresivna kontrola praćena napadima besa, nervnim slomovima i pretnjama proširenog suicida.

I porodično je Tila bila izolovana. Svi Kasireri su kao jedan izbegavali kontakte sa njom i prezirali je kao grubu, neobrazovanu oportunistkinju. Kada je Tila 1926. podnela zahtev za razvod, muž je pretio samoubistvom. Na dan potpisivanja dokumenata, u kancelariji kod advokata, Paul se digao, rekao „Samo trenutak!”, otišao u susednu sobu i pucao u sebe. Bio je još živ kad je Tila utrčala u sobu, i dovoljno priseban da izgovori: „E, nećeš ti mene da ostaviš!”

Službena verzija je nešto blaža, navodno je rekao: „Sad zauvek ostaješ moja”. Ona grublja je iskonstruisana da se poklopi sa maminim šamarom nećeš-ti-meni i pokaže Tilinu odbojnost prema komandama, svejedno da li je po sredi moral, mačo ili naci. Ovako ili onako, profesor Higins-Kasirer se pre ubio nego što je bio spreman da Elizu-Tilu prepusti njenom ljubavniku, pivskom baronu Lucu Mačjem Laktu.

Tila je izazvala veliki skandal kad se i pored zabrane familije, pojavila na sahrani svog drugog supruga. Ernst Kasirer je tada radio na Filosofiji simboličkih formi i razvijao univerzalnu kulturnu teoriju saznanja. Kakav je status za njega mogla imati neka glumičica iz Beča, mala Hugenotkinja, uz to kriva za samoubistvo njegovog rođaka Paula, koji je Nemce, jednu sporu, konzervativnu naciju, naučio da prihvati modernu umetnost?

Deo u kome izložba u Leopoldovom muzeju briljira jeste vizuelna prezentacija dive. Treba biti pošten, to i jeste izložba o Tili Dirije u likovnim umetnostima, ne o njenoj slučajnoj ulozi u istoriji Srba i Hrvata.

Za svog drugog muža Tila je bila skupocena lutka koju je oblačio i presvlačio u kostime iz fantazije, stavljao u razne uloge na sceni i u životu – Salome, Eliza, Kleopatra, Potifarova žena, čarobnica Kirka, femme fatale, fotografski glamur-motiv, slikarski model, kraljica berlinskih salona, domaćica kuhinje za siromašne slikare i pisce. Da se Paul slomio od ljubavi kad je zatražila razvod, to je naravno uvek moguće, ali ne i verovatno. Kao što silovanje nije seks već moć, tako ni samoubistvo nije ljubav, već kontrola.

Po svom statusu, Paul je mogao da zamoli bilo kog slikara za portret Tile, svaki bi dotrčao i još pitao koliko može da plati za tu privilegiju! Tu je svakako doprinosio i Tilin status glumačke dive, njen izgled, ali kao što se vidi iz nekih realističkih portreta, njena je lepota bila opora, ne klasična ili, ne daj bože, slatka, ljupka i podatna.

Pozirala je kao model za Ogista Renoara 1914, kad je već bolovao od tako uznapredovalog artritisa, da su morali da mu zavežu četkicu za prste. Portretisali su je Maks Slevogt, Lovis Korint, Oskar Kokoška, Maks Openhajmer, Emil Nolde, Franc Štuk. Vajari Meri Duras i August Gaul su radili njene biste i maske. Družila se sa piscima Frankom Vedekindom („Lulu”) i Hajnrihom Manom; ona, muž, svejedno. Paul i Tila su samo zajedno bili delatno preduzeće za promociju nemačke kulture i umetnosti.

„Užas!”, napisala je u dnevnik za sliku koju je uradio Kokoška.

Kad je vajar Georg Kolbe napravio Paulovu posmrtnu masku koja će je pratiti do kraja, naručila je od Gaula svoje žive maske. Bio je to simbol, otimanje života od osvetničke smrti.

Njene daleko najpoznatije portrete je naslikao Franc fon Štuk (1863-1928). Platna u seriji obrađuju Tilin nastup u minhenskom Umetničkom teatru 1912, kad je igrala čarobnicu Kirku, onu koja opčini Odiseja, a njegove ljude pretvori u svinje.

Bio je to paradni momenat ne samo za glumicu, već i za jugendstil-simbolistu Štuka. Mogao je da se do mile volje razmaše u vizuelnom ključu grčke antike, španskog rokokoa i art-deko stila epohe.

Tila se nije vratila odmah u Berlin. Polako, godinu za godinom bi odlazila u Nemačku, pa se vraćala u Jurjevsku. Previše domaća nije bila ni u Zagrebu, jer nikad nije naučila jezik kako spada.

I pored toga što je dobar deo života provela sa zlatnom kašičicom u ustima, Tila je bila levičarka. U vreme Novembarske revolucije i Bavarske sovjetske revolucije 1918-1919 ona i njen drugi muž su bili eksponirani na strani revolucionara. Rušili su cara, pomagali uspostavu Vajmarske republike. Dolazak komunista na vlast u Jugoslaviji joj nije bio problem, ideološki gledano.

Do sada su verovatno svi čitaoci ovog teksta primetili Tilin veliki peh. Žena je naprosto uvek imala katastrofalni tajming! Tako se i u poratnoj Jugoslavji našla u vreme najvećeg komunističkog terora. Nju samu niko nije dirao, ali to je bila slaba uteha. Pravili su joj probleme kad je htela da svoju privatnu kolekciju slika vrati za Berlin, ali je lično Tito intervenisao, kaže kustosica Gregori iz Leopodovog muzeja, pa se i to sredilo.

Iz Jugoslavije se oprostila filmom „Poslednji most”, nemačko-jugoslovenskom koprodukcijom Helmuta Kojtnera iz 1954. Reč je o propagandnom partizanskom filmu u kome glavnu ulogu igra mlada Marija Šel. Partizani otimaju nemačku lekarku i vuku je do svoje baze, negde u brdima iznad Mostara, gde se ona sreće sa toplotom i dobrom dušom seljana, te polako menja svoje stavove o „domorocima”. Doktorkina transformacija počinje u susretu sa prostodušnom „bakom Marom”– Tilom Dirije.

Problem jezika je za producente filma definitivno bio problem. Trebalo je pronaći formulu zašto nepismena baka Mara u nekoj bosanskoj zabiti govori nemački, tako da je partizani zovu kao prevodioca. Rešenje je nađeno u tome da Mara govori loš nemački, uz to već u prvoj rečenici kaže „ik bisl aus K&K ferstehe”. Tamo gde progovori srpski, čuje se promena tona – znak da baku Maru sinhronizuje neka domaća glumica.

Godine su prohujale iznad Tilinog zagrebačkog dvorišta. U tom filmu je njoj već preko 70, ali se odmah prepoznaje ona ista statuarika koju je zabeležio Franc Štuk u seriji iz 1912. na slikama Kirke: malo pognuta, napred isturene glave, gore kugla Šojermanovih leđa; poza u mešavini između mačke i pauka, uvežbana kod Maksa Rajnharta.

Od 1955. se Tila potpuno vratila u Nemačku, gde je tek tada krenula njena filmska karijera. U pozorištu je doživela trijumf sa ulogom Mari Borneman, likom iz monodrame „Langusti” Freda Dengera. Mari je ostarela čistačica iz radnje delikatesa, kojoj poslodavac kao poklon za penziju nudi da izabere nešto iz radnje. Ona bira languste, jer joj važe kao hrana otmenih i rafiniranih. Problem je – niko ne dolazi na večeru kod Mari, ni sin, ni njegov otac, ni susedi. Niko ne želi da ima posla s tom prostom, neobrazovanom, izraubovanom Mari Borneman… Sa „Langustima” je Dirije u slavi proputovala čitav nemački govorni prostor, od 1960 do 1970. Kod Mari možda nije hteo niko, kod Tile svi.

Poslednja fotografija Tile Dirije je iz 1970, kad je dobila životnu nagradu Nemačkog teatra, onog istog u kome je krenula njena karijera sa Maksom Rajnhartom. Sedi u gledalištu, dok je svetlo reflektora izdvaja iz mase; večno bela ptica među crnim toaletama. Nekoliko meseci kasnije, u februaru 1971. je umrla, i pored toga što je njena autobiografija Mojih prvih devedeset godina nagoveštavala da ima drugačije namere. Ali, kako je Dirije ionako bila kraljica lošeg tajminga, i to je nekako imalo smisla.

SKINI APLIKACIJU