Jedna od najznačajnijih žena srpske istorije s kraja 18. i početka 19. veka jeste upravo kneginja Ljubica Obrenović. Žena kneza Miloša Obrenovića, hrabra i dostojanstvena, bila je oduvek poštovana u narodu. Žena ratnik borila se protiv neverstva Kneza Miloša, koji i nije bio baš primer vernog muža, zadavao je muke svojoj lepoj i veoma tradicionalne žene. Bila je skromno odevena, nosila je samo burmu i sat, a oko pojasa, umesto pafti pozlaćenih i sa mnogo ukrasa, koje su bile svojstvene bogatim i uglednim ženama, kneginja Ljubica je nosila kuburu.
Rođena je u selu Srezojevci, 14. januara 1785. godine kao Ljubica Vukomanović. Bila je poznata po inteligenciji, strogom ponašanju i veoma izrazitom karakteru, pa je tako, i nakon udaje za kneza Miloša, mnogo puta učestvovala u političkim dogovorima. Imala je osmoro dece sa knezom Milošem ,od kojih je četvoro umrlo.
Ljubica je majka kneza Mihaila Obrenovića koji je vladao Srbijom u dva navrata, od 1839. do 1842. godine kao i od 1860. do 1868. godine kada je na njega izvršen atentat. U Beogradu bila poznata kao velika dama i ljubiteljka svog naroda, iskrena i poštena vladarka, kao i velika dobrotvorka. Njena rezidencija je bila konak kojeg su nazivali konak kneginje Ljubice, a u toj zgradi je kasnije bio smešten prvi beogradski Licej.
Ljubica je boravila u Beogradu odvojeno od svog muža jer je tako često bilo najbolje za oboje. Miloš, poznat kao veliki diplomata ali i ljubitelj žena, često je zbog ovog drugog bio u sukobu sa svojom izabranicom, tradicionalistkinjom, strogom i dostojanstvenom Ljubicom.
- Čuvajte je dobro. Ona će nekad za glavara od zemlje znati - bilo je proročanstvo jednog Turčina koje dade Ljubici još dok je beba bila u selu Srezojevci. Tako se i dogodilo.
U proleće 1806. godine udala za, tada vojvodu, Miloša Obrenovića. Kum na venčanju bio je vožd Karađorđe, a stari svat Lazar Mutap.
Na početku braka Ljubica i Miloš živeli su u Brusnici, u maloj kući njenog devera Milana. Buduća kneginja se nije libila posla. Kuvala je, nosila ponude radnicima na njivu, brinula oko stoke i služila supruga. Uz Miloševu dozvolu, nakon što bi mu poljubila ruku i obraćala mu se sa Vi, sedala je za sofru i poslužila ga čašicom rakije, a nakon čitanja molitve jela bi sa njim.
U narodu je bila jedna od najvoljenijih i najpoštovanijih ličnosti 19. veka. Po propasti Prvog srpskog ustanka, kada je Miloš hteo sa decom da je skloni iz zemlje.
- Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti - odlučno je rekla Ljubica
Spomenik knjeginji Ljubici
- Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo - rekla je Ljubica tokom borbe kod Ljubića nakon povlačenja ustanika pred Turcima. Vojska je krenula u napad i dobila bitku.
Izdržala je brojna Miloševa neverstva ali ostala je krvavih ruku.
- Kada bih morala ubiti sve Miloševe prijateljice, to znači da bih ubila mnogo sveta -
Izdržala je brojna Miloševa neverstva ali ostala je krvavih ruku.
U delu 'Opisanije života moga' Save Tekelije, na 204. strani se nalazi podatak da je Ljubica ubila jednu ljubavnicu svoga muža. Devojka se zvala Petrija. Pričalo se da je veza između Petrije i Miloša već postala toliko ozbiljna da je on razmišljao i sve je upućivalo na to da bi Petrija mogla postati njegova žena. Kneginja Ljubica to nije mogla podneti, mašila se svog poštolja iza pojasa i ubila devojku.
Kneginja Ljubica, iako u veoma teškom stanju zbog neverstva svoga muža, nikada se nije odricala svoje uloge u društvu i značaja vladarke svoga naroda. Bila je nepismena ali je redovno angažovala pisare koji bi za nju obavljali neophodne poslove ali kasnije i beležili njena sećanja pomoću kojih i mi sada znamo nešto što je bilo van diplomatskih i istorijskih dokumenata.
Jednom prilikom Miloš je iz turskog roblja ukrao Petriju Pljakić i doveo je u Crnuću, gde je tada živeo sa porodicom, i dao je Ljubici kao sluškinju. Petrija je bila vesela, mlada, lepa i vredna. Polako, privlačila je Miloševu pažnju i naklonost.
Nakon toga bračni par se seli za Kragujevac gde je sazidan veliki konak, jedan za Miloša i drugi za Ljubicu. Ali neverni, knez se često vraćao u Crnuće kako bni na miru mogao da se viđa sa Petrijom.
Međutim, 1819. godine Ljubica, koja je u tom trenutku bila trudna, a za to je najverovatnije znao samo mali krug ljudi, odlučila je da više neće trpeti muževljevo neverstvo. Za ovu odluku presudno je uticalo da kneza nagovaraju da se oženi Petrijom pošto Ljubica dugo nije rađala, a trebalo je ostaviti naslednika.
Ljubica se zaputila u Crnuću. Zatekla je Petriju dok je nameštala krevete. Usledio je kratak razgovor:
"Kome spremaš dve postelje, Petrija?"
"Spremam jednu gospodaru, drugu meni."
"A gde ću ja spavati noćas?"
"Vala Bogu, prostrana je kuća!"
"Zar tako, Petrija?"
"Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao", drsko odgovori Petrija.
"A kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi", reče Ljubica i dohvati knežev pištolj koji je stajao na uzglavlju.
"Pištolj jes' Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoče li slagati!" izgovorila je i pucala ostavivši Petriju na mestu mrtvu.
Knez Miloš je bio van sebe od besa. Ljubica je izbegla smrtnu kaznu samo zahvaljujući svojoj trudnoći i porodici koja je zapretila pobunom na Rudniku. Oktobra 1819. rodila je Milana, a činjenica da je Milošu dala naslednika bila joj je dodatna zaštita.
Ljubica je pokušavala godinama da povrati naklonost kneza, ali joj Miloš nije opraštao Petrijinu smrt. Nastavio je sa aferama iz koji je, kako se veruje, imao 11 dece. Ipak, Ljubica mu je predstavljala smetnju te je to, najverovatnije, bio razlog za pravljenje konaka u Beogradu i preseljenje Ljubice.
Ali tu nije bio kraj Ljubičinim ispadima. Navodno, ona se spremala za obračun sa Stanom Ristić iz Stragara, novom ljubavnicom kneza. Ljubica je, sa dve napunjene kubure u nedrima, uhvaćena kako se krije ispod mosta u Kragujevcu kojim je Stana trebalo da prođe. Kazna joj je bila 25 batina kojih se nije ni najmanje uplašila.
O tome svedoči i to da je narednu Miloševu ljubavnicu, za koju su svi znali, Jelenku zvanu Mala Gospođa, takođe nameravala da upozna sa svojim kuburama, ali ju je preseljenje u beogradski konak u tome onemogućilo.
Kuća u Crnući u kojoj je ubijena Petrja
Nakon uspeha Ustavobranitelja i svrgavanja kneza Miloša sa vlasti 1842. godine, Ljubica se teško razbolela. Umrla je 1843. u progonstvu u Novom Sadu, tada Austrijskom carstvu, uz svoje troje dece. Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj gori.
- Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikada! Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta. Grešna druga, šta učinih? - kajala seona na smrtnoj postelji.
Konak knjeginje Ljubice sagrađen je u periodu 1829. – 1831. od strane neimara Hadži Nikole Živkovića. Knez Miloš, kome se žurilo da Ljubicu prebaci za Beograd, mu je naložio izgradnju objekta rečima: "Ili ćemo peći vola ili zaljuljati konopac".
Konak knjeginje Ljubice
Po svojoj arhitekturi i rasporedu prostorija, predstavlja uniju orijentalnog i evropskog stila što ga je u ono vreme, kao i danas, čini jednim od najreprezentativnijih u Beogradu. Zgradu čine podrum, prizemlje i sprat, dok je 1836. dozidan i amam, kao i neke sporedne prostorije, dajući ukupnu površinu od 1400 kvadrata.
Konak kneginje Ljubice podignut je na uglu ulica Kneza Sime Markovića i Kralja Petra, na mestu gde se pre toga nalazio stari dvor koji je srušen zbog oronulosti.
(Glas javnosti/Kurir.rs)