NAJSTARIJI MANASTIR NA SVETU ČUVA SRPSKI PSALTIR

Na samo tri sata vožnje od Šarm el šeika u Egiptu nalazi se velika svetinja. Put vodi kroz pustinju okruženu granitnim stenama neobičnog izgleda. Nekoliko beduinskih sela nalazi se pored puta, ali smo videli i stambene zgrade u izgradnji, nasred pustinje.

I kada stignete do kraja puta, u podnožju Sinajske Gore, u pustinji, pred vama je zdanje od koga zastaje dah. Manastir Svete Katarine. Svetinja koju poštuju i posećuju hrišćani, muslimani i Jevreji.U istoriji starog sveta, kao i za biblijsko predanje i jevrejski narod, ne postoji svetije mesto od Sinajske gore. 

Manastir Svete Katarine ili Ekatarine se nalazi na poluostrvu Sinaj (Egipat), koje spaja dva kontinenta, Afriku i Aziju.Ovo je najstariji manastir na svetu, mesto gde se, prema predanju, Bog prvi i jedini put javio čoveku, gde je dao svojih 10 zapovesti Mojsiju, gde vekovima, pod istim krovom, stoje zvonik i minaret. Prvi Srpski psaltir čuva se u ovom manastiru.

Čudo u manastiru Zočište, evo kako i Albanci poštuju srpske svetinje

Sinajski psaltir je starosrpski crkveni rukopis iz 11. veka i predstavlja najstariji sačuvani Psaltir na staroslovenskom jeziku. Pronađen je u manastiru Svete Katarine na Sinaju po kome i nosi naziv i gde se još uvek čuva. Pisan je na glagoljici i do sada je pronađeno 209 listova pergamenta.

U riznici manastira se čuva i najstarija sačuvana ikona Hrista. Manastir poseduje drugu najveću zbirku rukopisnih knjiga na svetu, koja broji više od 3.500 knjiga i od koje je veća jedino rukopisna zbirka koja se čuva u Vatikanu. U manastirskoj zbirci se do polovine XIX veka nalazio Sinajski kodeks, najstariji prepis Biblije, sačinjen u IV veku, koji je danas izložen u Britanskom muzeju u Londonu.
Naziv SINAJ koristi se tek od pojave hrišćanstva, a ranije se ta planina zvala Serbal. Interesantni su sinajski (srpski) papirusi pronađeni u manastiru Svete Katarine, pisani srpskim pismom – ćirilicom.

Priča počinje, po biblijskom predanju, tu, u pustinji na Sinaju, kada je izraelski narod, predvođen Mojsijem, bežao od od faraona i egipatskog ropstva. Oni su proveli 40 godina lutajući pustinjom, tražeći obećanu zemlju Hanan.
Tu, na mestu gde se nalazi oltar crkve, Mojsije je video oko 1400.g pre Hrista, plameni oganj u žbunu kupine koji gori, a ne sagoreva i čuo glas anđela Božjeg koji ga priziva: „Mojsije! Mojsije! Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“. Na istom tom mestu gde danas stoji kapela posvećena Bogorodici-nesagorivoj kupini, vernici pristupaju izuvajući obuću, kao što je Gospod tražio od Mojsija.

DVE NAJJAČE MOLITVE IZ MANASTIRA TUMANE ZA ZDRAVLJE: Pravoslavci veruju da ove reči daju blagostanje i mir

Biblija nam svedoči da je put ka obećanoj zemlji vodio preko Crvenog mora. Faraonova vojska bila je za petama Izraelcima. Uzdajući se u zavet sa Bogom o izbavljenju svoga naroda, Mojsije udara štapom po moru, deli ga na dva dela i prelazi na Sinajsku goru putem koji se stvorio u sredini.Tada, Gospod zapoveda Mojsiju da se popne na vrh Horiv, gde mu daje zakone ( 10 Božjih zapovesti) u kojima je bila sadržana sva istina, sačuvana u 5 Mojsijevih knjiga, u kojima se utvrđuje starozavetna veza Boga i čoveka. Kad se Mojsije spustio među narod, noseći kamene ploče sa 10 zapovesti, lice mu je bilo obasjano neobičnom svetlošću, pa ga je hrišćanska ikonografija prikazala kao mladića blistavog lica.

330. godine, obilazeći sveta mesta Hristovog života i stradanja, u potrazi za Časnim krstom na kome je raspet Isus Hristos, carica Jelena, majka cara Konstantina ( rođenog u današnjem Nišu), stigla je i na Sinajsku goru. Na mestu gde se Mojsiju javio Gospod podigla je kapelu posvećenu Bogorodici, nad istim tim grmom nesagorive kupine. U VI veku, Car Justinijan ( rođen u okolini Leskovca) i carica Teodora uz kapelu grade crkvu i konak za monahe i sve to štite monumentalnim utvrđenim zidom.

Sagrađena je trobrodna bazilika od crvenog granita sa okolnih brda koja tokom svoje petnaestovekovne istorije nikad nije rušena ni osvajana i u kojoj se služba vrši od Justinijanovog vremena do danas.

Kupinov žbun je jedinstven u svetu. Pokušavali su ljudi da presade njegove mladice na neko drugo mesto, ali se nigde nisu primile.

Ime Sveta Katarina nosi od IX veka, kada su mošti ove velikomučenice, rođene u Aleksandriji 294. godine, prenete sa vrha Sinajske gore u manastir, gde i danas počivaju. Pravoslavci imaju tu privilegiju da se poklone i celivaju ruku Svete Katarine, a nakon toga monah svakome daruje prsten na kome piše „Agia Katarina”. U manastirsku riznicu, grčki sveštenici dozvoljavaju da uđu samo pravoslavci.

KO NE MOŽE DA UĐE U MANASTIR OSTROG? Ova pravila svaki vernik treba da zna!

U manastiru se čuva i Sporazum o izuzeću, dokument sa otiskom Muhamedove ruke, koji su, prema predanju, monasi manastira dobili lično od Muhameda 625. godine, kada su, da bi sačuvali manastir od muslimanske najezde, otišli u Medinu i zatražili pomoć od muslimanskog proroka. Muhamed je napisao dokument u kome zahteva da se manastir zaštiti i zapečatio ga otiskom svoje ruke. Ali, bojeći se da to neće biti dovoljno da zaštite manastir kada ga je u XI veku fatimidski kalif opkolio sa svojim trupama, monasi su kalifu poslali pregršt blaga iz bogate manastirske riznice, a preko noći, za svaki slučaj, srušili su trpezariju i sazidali džamiju sa minaretom koji se vidi preko zidina izvan manastira. Naravno, kalif nije srušio manastir, a minaret i danas postoji, pa je ovaj manastir jedinstveno mesto u čijoj se unutrašnjosti nalaze pravoslavna i muslimanska bogomolja.

Za manastir Svete Katarine na Sinaju vezan je i deo srpske istorije. Poznato je da je car Justinijan još u VI veku doveo desetak porodica sa prostora oko reke Drine i naselio ih uz sam manastir, kako bi ga čuvali.
Za deo današnjih Beduina, koji naseljavaju okolinu manastira,  smatra se da su potomci starih Srba sa područja današnje Srbije. Zanimljivo je i to da su oni jedina zajednica u svetu, pored Srba, koji imaju i obeležavaju porodične slave.

U manastiru Svete Katarine boravio je i Sveti Sava 1234. godine, na svom putovanju svetim mestima. Na Sinaju je srpski kralj Milutin podigao crkvu Svetog Stefana pri hramu Presvete Bogorodice i izdašno pomagao manastir.

Prisne veze između Srbije i manastira su postojale i u vreme cara Dušana. Krajem XIV veka, monah Joanikije srpski je postao iguman manastira i to u vreme kada je u manastiru bilo više srpskih monaha.

Manastir se nalazi se na spisku Svetske baštine i pod zaštitom je UNESCO-a.

SKINI APLIKACIJU