MUSTRE DALJSKE! Dejana Ocić: Sećanje na poreklo je temelj na kojem gradimo svoju ličnost (FOTO)

Na ovogodišnje Sretenje, u slavonskom Dalju otvorena je izložba, po mnogo čemu bliska i prepoznatljiva, ujedno i neuobičajena.

Taj svečani događaj predstavljao je istovremeno i otvaranje izložbenog prostora pod nazivom Galerija Olajnica. Posetiocima koji su bili na otvaranju ali i svima zainteresovanima omogućeno je da vide prikazan deo prikupljene tradicionalne tekstilne baštine srpskih porodica iz Dalja.

Razgovarali smo sa Dejanom Ocić, predsednicom udruženja "Đorđe Ocić" iz Dalja.



Otkud ideja za ovu izložbu?

Kao i sve, male ili velike, ideje nastaju iz lične unutrašnje potrebe. Ta moja potreba potiče od malena, dok sam se krišom divila ručnim radovima iz „šifonjera”, što sam ih „prekopavala“ tokom svojih raspusta koje sam provodila u Dalju. Kad sam u rodnoj i porodičnoj kući svoga oca, književnika, koja je sada i sedište Udruženja, nedavno pronašla rukotvorine svojih baba i prababa, veoma sam se obradovala. Privlačile su me one oduvek svojom lepotom i, još kao dete, želela sam da to divljenje i s drugima podelim... Tih rukotvorina nekada je bilo daleko više, ali i nekolicina otkrivenih tkanina bila je dovoljna da me navede da krenem da se i drugde po Dalju raspitujem imaju li šta od svojih pretkinja sačuvano.

Naziv „Mustre daljske”  dvosmislen je i intrigantan? 

Tokom prikupljanja podataka o daljskoj tradicionalnoj tekstilnoj baštini za projekat digitalizacije, uočili smo mnoštvo raznolikih motiva ali i specifičnost koja se odnosi na ovaj kraj. Otkrili smo, takođe, da se mnogi motivi ponavljaju, uz dozu posebnosti koju bi im pridodala njihova autorka. Osim toga, na taj naziv navela nas je i specifična duhovitost ovog daljskog, odnosno erdabovskog kraja – Erdabovci znaju o čemu pričam, a budućim gostima, kojih se nadam da će sve više biti, razjasniće se to vrlo brzo po dolasku u Dalj i nakon obilaska Erdabova...


U kakvoj je vezi ova izložba s književnikom Đorđem Ocićem?

Pre svega, Dalj je njegov zavičaj i zauvek njegova večita ljubav. U Dalju je njegova rodna kuća, koju je on u snovima i romanima zamišljao kao svojevrsni zavičajni muzej i spomen-dom. U njegovim romanima muzejske zbirke i kuće u kojima su one pohranjene a gde se istovremeno i živi – gotovo su realnost. Ta literatura počela je polako, gotovo neverovatno, da se pretače u živu stvarnost. U Domu Ocića sada su izložene tkanine koje su davnašnji rad njegove majke i babe po ocu, ali i fotografija njegove druge babe, po majci, preminule davno pre njegovog rođenja...

Postavka izložbe „Mustre daljske” ne spada u sasvim uobičajene postavke?

U koncipiranju, zatim i postavljanju izložbe, Aleksandra Milić i ja pošle smo od onog s čime raspolažemo. U Domu Ocića, od prababe, pradede, dede i babe učila sam da je čuvanje vrlina... U to su me potom uverili i njihova deca, moj otac i stričevi (književnik, akademik i tehnolog), koji su mi pokazali da je važno sačuvati sećanje na svoje poreklo jer ono je temelj na kome ćemo graditi svoju ličnost. Na kraju, u dizajnersku vrednost te starine uverila me je Aleksandra Milić, moja draga prijateljica ali i odlučan i neumoljiv saradnik. Pokazalo se, naravno, da tu autentičnost nije nimalo lako održati ni sačuvati, mnogo je tu bilo posla koji je zahtevao vreme i strpljenje, naročito pošto u današnje vreme nije jednostavno doći do veštih majstora bilo kog zanata. 


Zanimljivo je da ste poseban pano na izložbi posvetili pojmovima koji su se koristili u vezi s ovom vrstom baštine?

Neke od pojmova čula sam i ranije, ali sam mnoge saznala tek skorije, dok sam istraživala tradicionalnu tekstilnu baštinu srpskih porodica iz Dalja. Te pojmove i njihova značenja naučila sam od žena koje čuvaju tekstilnu zaostavštinu svojih pretkinja, najviše od Vidosave Radojičić Ocić, koja je sačuvala brojne tkanine svoje majke i bake, a koju je Udruženje zadužilo i da bude kustos ove izložbe. U tom smislu značajan mi je i Zavičajni rečnik erdabovskog a svetskog pesnika Đorđa Nešića, koji možda najbolje i oslikava tu specifičnu duhovitost toga kraja.

Ko je zaslužan za realizaciju „Mustri daljskih”?
Najzaslužnije su, naravno, one koje su te rukotvorine sačinile, poznate i nepoznate autorke, davnašnje Daljkinje. Takođe, da nije njihovih naslednica i naslednika, koji su svesni važnosti ovih rukotvorina, mnoge od njih davno bi već progutao zaborav.
Osim njih, u renoviranju autentičnog izložbenog prostora nekadašnje uljare porodice Ocić finansijski nas je podržalo Srpsko narodno veće iz Zagreba, ali su svoju podršku, volju i trud u ovu galeriju nesebično ugradili pojedinci, prijatelji Udruženja, među kojima prednjače Ljubomir Petrović, Vidosava i Dragoljub Ocić, i Mirela Ravas. Stručnim savetima u prikupljanju i izlaganju pomogli su nam Vera Šarac Momčilović, Vjera Medić i  Dušanka Marković, koja nam je ukazala čast i izložbu otvorila. Za izgled prostora i kataloga zaslužna je Aleksandra Milić, arhitekta i grafički dizajner, koja je koautor izložbe, a osvedočeni je prijatelj Udruženja. U sprovođenju postavke, koja naizgled deluje jednostavno ali je u mnogočemu zahtevna, bila je potrebna zanatlijska veština u kojoj su neprikosnoveni Todor Ilinčić, limar i gvožđar iz Dalja, Lazar Horvacki, stolar iz Vukovara, ali su, kad god je bilo potrebno, u pomoć priskakali i komšije iz Velikog Sokaka. Veoma smo zahvalni Upravi za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, zato što su prepoznali potencijale ovog projekta i u tome nam pružili finansijsku podršku.


Koji su dalji planovi Udruženja „Đorđe Ocić” u vezi s ovom izložbom?
Da se za nju čuje, da je vidi što više posetilaca, i da nastavimo s daljim prikupljanjem ovog materijala, ali se nadamo da bi ova izložba mogla da se prikaže i na drugim lokacijama u čitavom regionu, ukoliko se pokaže spremnost i potreba odgovarajućih institucija. Verujemo da bi ova izložba mogla biti dobar povod za okupljanje i otvaranje saradnje između etnografskih stručnjaka i amatera širom regiona. 

SKINI APLIKACIJU