LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: Preterujemo u maženju svoje dece, ali ne može se biti učitelj s batinom u ruci!

Pesnik Ljubivoje Ršumović kaže da sistem danas primorava roditelje da svoju decu prepuštaju vaspitačima i učiteljima, kompjuterima i mobilnim telefonima, ili ulici

- Preterujemo u maženju svoje dece. Jednom sam rekao da su se u patrijarhalnom selu, u kom sam ja rođen, rađaju ljudi, a da se u gradu rađaju kućni ljubimci, kaže Ršumović.

Nedavno je objavljeno treće izdanje knjige „Fazoni i fore“, proistekle iz popularnog televizijskog formata, čiji je autor pesnik Ljubivoje Ršumović. Sadržaj knjige odgovara naslovu, pa je tako pred čitaocima obilje šala i viceva, uz mnoštvo duhovitih ilustracija, koji mame osmeh deci, ali i odraslima.

„Kada su novinari pitali Duška Radovića kako treba pisati za decu, on je odgovorio. ‘Kao za odrasle, samo mnogo bolje’. Kroz šalu, kroz lepu situaciju, kroz priču deci treba ugraditi u svest neku lepu pouku, pomoći im da razreše neku moralnu dilemu, opisati im i objasniti neku situaciju. To je veština“, kaže Ljubivoje Ršumović, objašnjavajući šta je ključno u uspešnom u vaspitavanju mladih ljudi.

NE PROPUSTITE

Doktor BRANIMIR NESTOROVIĆ: Deca su nam sve gluplja! IQ novih generacija počinje da pokazuje znake opadanja!

 – Sada je, naravno, glavni problem ova korona koja nas je, zapravo, ošamarila i rekla nam: Ej, narode, ljudi, ljudi na čitavom svetu, opametite se! Dajte malo, razmišljajte globalno, a radite lokalno. To je parola, ali je dobra. Malo smo se svi razmazili, malo smo se uljuljkali. Najviše su se razmazili Amerikanci, odavno, a sad su se i Kinezi razmazili, pa i Rusi… pa onda i mi, Srbi, žapci koji su videli da se konji kuju, pa bismo i mi hteli malo da se razmazimo… Život je opasna pojava, smrtonosna. To uvek treba imati u vidu, rekao je Ršumović u intervjuu za Sputnjik.

O maženju dece jedan od omiljenih dečjih pesnika kaže:

– Ja mnogo toga umem da uradim, naučio sam mnogo toga da napravim rukama, pogotovo od drveta. Pravim drvene kašike, čiviluke, volim da obrađujem drvo. To sam naučio u Ljubišu, na Zlatiboru, od svog oca i od komšija. U selu koje nije imalo puta, struje, televizije, moralo je mnogo da se radi. Moj otac je bio i kovač, i stolar, i tapetar, i graditelj, na kraju sudija za prekršaje u opštini… Kada je trebalo strugati građu za mješanu – sušaru za šljive i kruške – on je to radio. Kada je trebalo kositi, on je brata i mene, s 13 i 12 godina, učio da kosimo. Napravio nam je kose s kosištima koja odgovaraju našem uzrastu. Tako ja i dan-danas svoju okućnicu kosim sam. Brat i ja smo s ocem normalno kosili naše livade, nismo morali da tražimo pomoć u selu.

Da li su umor i preopterećenost obavezama i brigama samo izgovor, odnosno da li nakaradni sistem oblikuje naše ponašanje, ili naše ponašanje vodi ka nakaradnom sistemu?

– Sistem preko nas malu decu deci pravi, da kažem kolokvijalno. Sistem nas uči da moramo da radimo, i muž i žena. Roditelji tako ostavljaju decu zabaviljama, učiteljima, vaspitačima, ostavljaju ih mobilnim telefonima i kompjuterima, pa i ulici. Ne znam kako to rešiti, guramo nekako, ali imam utisak da mnogo grešimo. Mnogo se greši, i u vaspitnom, i u svakom drugom pogledu.
Dodaje da njemu kao detetu nikad nije bilo dosadno.

– Nikad, zato što nas je život u selu u kojem sam odrastao, terao da s pet ili šest godina, izgonimo stoku na pašu, da vodimo računa o jaganjcima i ovcama, da ih čuvamo. Doduše, uvek je i baba išla s nama dok je bila živa, pa smo mi njoj pomagali, vraćali ovce, trčali, jer smo bili mladi i jaki i morali smo negde energiju da potrošimo. U selu se to događalo. Mladi ljudi su dobijali odgovornost kako rastu.

Svaka pedagoška doktrina pada pred ličnim primerom. Lični primer nije kažnjavati decu tako što ćemo ih poslati u magareću klupu u školi, ili u ćošak, okrenutog od svojih drugara. Imao sam priliku sedeći u nekakvim prosvetnim komisijama za učenike nižih razreda da čujem jednog učitelja koji se krajem 20. veka zalagao za prut kao vaspitno sredstvo. Tvrdio je da ga je iskustvo naučilo da se deca najbolje dovode u red prutom koji stoji pored katedre ili table. Ne znam gde je on učio, na kom učiteljskom fakultetu i da li on zna šta uopšte znači poverenje, drugarstvo s tim mladim ljudima, da li zna da učitelji i profesori moraju celog života da uče. I da uče druge. To je vrlo težak i odgovoran posao. Ne može on biti učitelj s batinom u ruci. To samo znači da će ga u jednom trenutku ta deca sačekati s batinom negde iza ćoška, što se događa vrlo često.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU