Kako je SRPSKI PATRIOTA, koji je VOLEO  HRVATICU i OPEVAO imamovu ćerku EMINU Branislava LEČIĆA ‘naučio’ da puši (VIDEO)

Čak i da ništa sem “Ostajte ovde” i “Emine” koja je ušla u eustahijevu tubu balkanskih naroda u interpretaciji raznih umetnika, nije uradio dovoljno je da ga mnoge genaracije ne zaborave.

Pored venvremenske poezije ono “šantićevsko” što nam je na ovim prostorima najviše nedostajalo poslednjih 20 godina jeste njegov “komšijski patriotizam”, koji je kao brata gledao svakog onog ko sa njim deli zemlju i vazduh, bez obzira da li je musliman, Hrvat, Jevrejin…

Prošlo je 97 godina otkako veliki srpski pesnik i intelektulac Aleksa Šantić nije više među živima, ali njegov duh i dalje živi kroz njegovu poeziju, koja je i u modernim vremenima našla svoju primenu, uglazbljena u folk i pop aranžmane, pretvorena u hitove glasovima popularnih izvođača, od Himze Polovine, preko Ibrice Jusića do Jadranke Stojaković, od “Emine” do “Što te nema”.

Šantićje sa jedne strane nacionalista u najčistijem tumačenju ovog pojma, a sa druge kao čovek potekao iz multinacionalne sredine bio je zadojen dubokim poštovanjem prema nesrpskim etnitetima u Hercegovini i rodnom Mostaru. Šantić je braćom smatrao sve narode koji su živeli na ovim prostorima, Hrvate, Bošnjake, jevreje, težio njihovom oslobođenju, ujedinjenju i vođen takvom ideologijom napisao “Ostajte ovde”, pesmu-moleban narodu koji je globalna geostrateška pomeranja osetio na svojim plećima.

O Aleksi Šantiću od septembra 1989. do aprlia 1990 snimljena  je istoimena televizijska serija, koja je emitovana 1992. godine - jedan od poslednjih zajedničkih projekata jugoslovenskih tv centara: TV Sarajevo i TV Ljubljana, dok je laboratorijsku obradu radio Jadran film iz Zagreba.

U seriji Aleksandra Jevđevića ulogu velikog pesnika igrao je istaknuti glumac Branislav Lečić.

Lečiću je, kako i sam kaže, poezija bila prolaz za glumu te mu je Šantić blizak  i po ljudskom senzibilitetu.

-Kada se govori o Šantiću, on nije samo oličenje srpskog pesnika, on je veliki jugoslovenski pesnik. Kod njega nije bilo mesta šovinizmu, nego se prema svom narodu odnosio sa dubokom ljubavlju, koja znači voleti biće sopstvenog naroda, a ne mrzeti drugog. To je ono što nam poslednjih decenije nedostaje.

Nisam jugonostalgičar, ali je činjenica da smo svi mogli više i bolje nego što smo postigli kao narodi i države nastale iz nje, smara Lečić i dodaje: 
-Sami događaju sa spomenikom velikom pesiku govore o odnosu nas samih na ovim prostorima kako prema sebi tako i jednih prema drugima. - Spomenik je prvo bio obešen, pa bačen u Neretvu, da bi polse bio vrćen. To je simbolika svega što nam sedešava na ovim prostorima, veli glumac.  

Serija je emitovana u okviru JRT šeme na TV Sarajevo je počelo uporedo sa emitovanjem na TV Beograd, ali je zbog ratnih sukoba naglo prekinuto maja 1992.

-Zbog političkih trzavica poslednja epizoda ostala je u RTV Ljubljana te je umesto poslednje epizode 1992. u Srbiji emitovan TV film “Moj brat Aleksa” koji je u stvari sublimacija cele serije, seća se glumac.

Poslednja epizoda serije emitovana je tek prilikom druge reprize serije nakon 5. oktobra 2000. godine.

Prema njegovim rečima serija je snimana verodostojno, na lokacijama u Mostaru, Beogradu, Stocu, Trstu i Ljubljani.

-Svaka epizoda snimna je temeljno do svakog detalja, po mesec dana se radilo na jednoj epozodi, ne kao danas da se cela epozoda snimi za jedan dan po cenu autentičnosti, priča Lečić I priseća se:

-Ja sam zarad uloge Alekse Šantića zapalio prvu cigaretu. Šantić je pušio duvan i to onaj autentični hercegovački. Da se ne bih zakašljao u kadru, počeo sam da pušim. Donosili su mi duvan sa korom jabuke, koje se među duvan stavlja da ne bi postao suv. Naučio sam da zavijam cigarete, navodi glimac i naglašava:

- I danas zapalim po neku cigaretu i svaki put se prisetim Šantića, kaže glumac.

Značaj Šantićeve poezije I njegovog delovanja kao pesnika i narodnog tribuna, ali i o tome koliko je nedostatak takvih karaktera bio presudan da poslednjih decenija narodi koje je on nazivao “braćom” iskrvare u krvavom obračunu, koji se sada nastavlja drugim sredstvima, mržnjom i nepoverenjem.

Ponikao u književnom krugu oko mostarskog lista “Zora”, koji je pokrenuo s Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem. Sadašnji teoretičari književnosti tvrde da njegovu poeziju najbolje razumemo prateći njegovu biografiju, koja je ispunjena velikim usponima i padovima, borbama i stalnim odricanjem zarad višeg interesa u koji je gotovo slepo verovao.

Kao rođeni Mostarac, bio je veoma vezan za svoj grad, retko kad ga je napuštao i uvek se vraćao, a iza njega ostale su antologijske pesme: “Ostajte ovdje”(1896), “Emina” (1903), “Veče na školju”(1904), “Hasanaginica”, “Ne vjeruj” (1905), “Pretprazničko veče” (1910), “Što te nema?” (1897), “O klasje moje” (1910), “Moja otadžbina” (1908), “Mi znamo sudbu” (1907)…

Potekao je u trgovačkoj porodici, te ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao “neobično mrtvilo”, koje je bilo posledica tek ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije. Premma pisanju Svetozara Ćorovića, bio je “prvo vreme prilično povučen”, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao “listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći”. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.

Te 1887. postaje Šantić saradnik časopisa “Golub”, zatim “Bosanske vile”, “Nove Zete”, “Javora”, “Otadžbine.”, 1888. osniva i postaje predsednik Srpskog pevačkog društva “Gusle”, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. U to  vreme biva izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora “Prosvete”. Godine 1896., kada je pokrenuta “Zora”, bio je jedan od njenih prvih urednika.

Godine 1902. otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi “Ja ne mogu ovde” on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu”. 1907. Mostar ga je izabrao kao jednog od svoja četiri predstavnika za prvu skupštinu Narodne organizacije.

U doba aneksione krize, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem prebegao je u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata. Tokom Prvog svetskog rata austrougarske vlasti hapsile su ga kao istaknutog srpskog nacionalistu, a bio je zatim poslanik u Bosanskom saboru.

Najistaknutije dela Aleksa je stvarao krajem 19. i početkom 20. veka. Na početku stvaralaštva uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić, Branko Radičević i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea, ali je potom izgradio vlastiti pesnički izraz karakterističan po elegičnim motivima i rodoljubivim temama. Pisao je i dramske tekstove i prevodio je sa nemačkog i češkog.

Aleksa Šantić je umro od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. Kada se čulo za njegovu smrt, “Mostar je sav bio u crnini”. Sve radnje i svi dućani su bili zatvoreni, a narod je krenuo ka kući Ćorovića, da oda poslednju počast “najvećem pesniku po duši i srcu”. Brojne delegacije, srpske, hrvatske i muslimanske su doputovale u Šantićev rodni grad, neki su pešačili i po 40 kilometara, da po pravoslavnom obredu isprate velikog pesnika.

Čak je i mujezin, u trenucima kada je povorka prolazila pored džamije, sa minareta otpevao poslednju molitvu praštanja.

Njegove pesme, pored “Emine” – koju je lično uglazbio, u muziku su pretvorili Jadranka Stojaković (“Što te nema”), Dragan Stojnić (“I opet mi duša sve o tebi sanja”), ali i mnogi drugi.

Šantićev život obeležila je i romana vredna ljubavna priča. Pogledi poete bili su rezervisani za Anku, ćerku vlasnika foto ateljea Stjepana Tomlinovića. Pratio je svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi, kako bi joj se približio. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je bolje upozna. Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke “Goluba” i “Nevena”, koje je redovno čitala i komentarisala.

Ljubav između Anke i Alekse se susrela sa pravim iskušenjima. Mostar, kao i svaka mala sredina, a naročito porodica, osuđivali su ljubav bogatog Srbina i Hrvatice, ćerke običnog “kuferaša”, pridošlice iz Like, za koga su govorili da je tražio bogatu kuću kako bi obezbedio ćerku.

Šantićeva porodica se sve više protivila već izvesnom braku sa katolikinjom, pa se u vezu umešao stric Miho, trudeći se da ga na svaki način odvoji od devojke koja nije iz njegovog naroda niti njegove vere. Od tog dana kuća Šantića Aleksi je ličila na pakao, ispunjena stalnim svađama.
Kada je Anka pristala da pređe u pravoslavlje, Aleksa je srećan otrčao kući, misleći da će time obradovati majku, ali ona ga je dovela ispred ikone svetog Nikole i zaklela: “Ako je dovedeš u kuću, majka će vas mrtva dočekati”.

Nesrećni pesnik prekinuo je burnu vezu sa Ankom Tomlinović koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije i zauvek napustila Mostar. Svatovi su prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući.

(Glas javnosti) 

SKINI APLIKACIJU