U posljednje vreme veoma me zaokuplja promišljanje o smislu i značaju tišine, tačnije o njenom sve očiglednijem odsustvu u našim životima. Tišinu, čini mi se (ma koliko to na prvi pogled izgledalo paradoksalno), ne bi trebalo suprotstavljati buci, jer čak i kada oponent ne postoji tišina ima svoju vrednost, težinu i značaj. Potreba za njom ne dolazi uvek i isključivo od prezasićenja bukom, jer tišina ne podrazumeva (premda može) fizičku izolovanost od svih dešavanja i informacija.
Mesto tihovanja nije "tamo“ ili "onamo“, ono je u nama samima.
Кao i svako čovekovo stanje, tišina ima svoje dimenzije, svoju dubinu i širinu, jer tišina nije isto što i praznina u pogledu reči, značenja i smisla. Pre bi se moglo reći da je tišina stvar mere reči, od koje zavisi razumevanje njenog i svekolikog smisla, koji je u konačnom neizreciv, ali do koga se bez reči ne može dopreti. Tišina nije odustajanje od reči, od slova, već bekstvo od površnog prazno(g)slovlja u neizrecivu dubinu Slova. Stoga lako možemo zapasti u stanja krajnosti, počev od periodičnog kratkog mirovanja bez govora i bez dubljeg promišljanja pa sve do stanja introvertnosti, pasivnosti i nemogućnosti pokretanja usled opravdane i nasušne potrebe za aktivnošću. Neophodna je velika hrabrost, osveštenost i volja da bismo se odvažili na takvo tihovanje, koje je put dinamičnog mirovanja, kojim hodeći u tišini istinski slovimo o svemu.
Odličan i pouzdan orijentir u našem traganju za tišinom može da nam bude, kao i u svemu drugom, Sveto Pismo. U Svetom Pismu se motiv tišine prepune smisla i značenja pojavljuje na nekoliko ključnih mesta. U prvoj knjizi Svetoga Pisma, u Кnjizi Postanja, pisac u pjesničkom duhu pripoveda kako Bog rečju stvara svet. Svet, taj ukras i lepota bića (jer kosmos znači upravo ukras) tako nastaje sazvučjem prvostvorenog bezdana, tišine nad kojom se uzdiže Duh, i božanske Reči.
(Glas javnosti/NIN)