INTERVJU -  IRINA DERETIĆ: STRAH POKAZUJE NAŠE PRAVO LICE

U vremenu  kada se čini da je smrt ljudi postala statistički podatak, a na nju se ne gleda kao kraj života ljudi koje smo voleli i sa čijim odlaskom iz naših života ne možemo da se pomirimo, tuđa smrt budi zapitanost o našem vlastitom kraju i konačnosti, kaže Irina Deretić, profesor Beogradskog univerziteta

. Autor sedam filozofskih knjiga, kao i stotinu originalnih naučnih radova, studija, eseja i kritika na srpskom, engleskom, nemačkom, ruskom, slovenačkom, grčkom i makedonskom jeziku, a priredila je i četiri toma zbornika Istorija srpske filozofije. Prilozi istraživanju. Prvi tom Istorije srpske filozofije dobio je nagradu Novosadskog sajma za izdavački poduhvat godine. Naša sagovornica se nedavno oglasila dvema novim knjigama, Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji,,(Feniks Libris),i ,,Slovo i slovesnost,, u izdanju Srpskog filozofskog društva.

U vašem delu ,,Smrt i besmrtnost u Platonovoj filozofiji,, obradili ste večnu temu koja čoveka zaokuplja od pamtiveka. Čini se da je vreme u kojem živimo, te nevolja koja je snašla svet, danak u ljudskim životima  koji zloglasni virus svakodnevno uzima potakla ljude na dublja razmišljanja o smrti. Mislite li da je to svevremena, večna tema?

-Ova  teme će biti savremena dok čovek bude postojao. To je pored rođenja jedina izvesnost njegovog postojanja. Čovek neće prestati da misli o smrti, da u samoći najčešće bolno razmišlja o njoj, zato što nju ne može odgovetrunit.. Niti je, kak Sofokle kaže može pobediti. U tom smislu ova je tema svevremna za čovek, i ni za kog drugog, dok ne dokažemo da univerzimu postoji naši duplikati. Naravno da se u nekim stanjima, kao što je ovo sadašnje prosto nameća pitanje o smrti da li smo uopšte kadri da se na dostojanstven način prema njoj odnosimo.

Suočeni sa svakodnevnicom, sa snimcima, slikama koje ilustruju najnovije vesti o dnevnom ishodu pandemije, ljudi širom planete suočavaju se sa strahom od smrti...Kako iz ugla filozofa gledate na taj strah?

-Da, smrt je ono od čega strahujem kada se razbolimo. Strahujemo i za sebe i za druge. Ova bolest traži da budemo izolovani, ali nas drugi način iziskuje od nas da budemo povezani, jer jedino na taj način se od ove bolesti možemo izlečiti. Ta neposredna opasnost, kao i većina takvih situcija, ogoljava nas u tome kakvi jesmo. Neki su pametno oprezni, drugi gube pamet i srljaju u bolest, drugi su sebično osioni i grabežljivi, ali većina ljudi je solidarna, saosećajna i sprema da pomogne bližava.

S tim u vezi iznosim još i jedan uvid. U svim masovnim stradanjima, ratnim ili epidemijama, lljudi postaju u javnoj recepciji samo brojke bez imena i prezimena. Zaboravljamo da su to ličnosti, sa jedinstvenim sećanjima, ličnom prošlošću, sa delima, sa uspomena koje nose. Gubi se iz vida ono što je po meni temeljna čovekova osobina da je jedinstven i neponovljiv.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU