" Bitna naša osobina koja bi trebalo da se odlikuje čvrstinom svoje uspravljenosti u poretku duše i srca, naravi i čovekove prirode. Samo onaj ko poseduje takav, Hristov karakter, poseduje bitnost svoje neponovljive ličnosti, a uz nju čestitost, ispravnost, poštenje i valjanost. Sve su to dublje vrline od jedne proste etičke mere." Beleži pored ostalog u svojoj knjizi ,,Veliki si Gospode,, (Globosino Aleksandrija, Beograd), Dr Dragomir Sando, Protojerej stavrofor, profesor Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, urednik službenog lista Srpske Pravoslavne crkve ,,Glasnik,, i predsednik Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije Beogradsko-Karlovačke i Eparhije Sremske.
Kažete u svojoj knjizi ,,jedna je ljudska duša skuplja nego sva ostala bezdušna tvorevina,,. Sudeći po onome što živimo, što nas okružuje, reklo bi se da ova istina počiva negde daleko od čoveka današnjice, od njegovih poimanja, kanona, pa i same svesti..: Šta Vi mislite o tome?
-Ne bismo trebali ove najdublje istine o čoveku i njegovoj ulozi u svetu, kao jedinom tvarnom ali i slovesnom biću porediti sa mišljenjima onih koji su svojim shvatanjima i obesmišljenim odnosom prema sebi, drugome ali i samom Stvoritelju svih nas. Niti se prepuštati helenskoj filosovskoj misli da je čovek samo veliki svet u velikom svetu (makrokosmos u makrokosmosu), niti još pogrdnije iz ugla savremenog materijalizma da je čovek mali svet (neprimetnik) u kosmosu. Ta tvrdnja o veličini čoveka nije moje ličmo mišljenje niti maksima, nego Onoga ko je došao u punoći vremena-Bogočoveka Hrista koji je radi nas pojedinačno ali i svih zajedno zagazio u jordansku reku i predstavio se čovečanstvu sa jednim osnovnim ciljem: da pokaže neizmernu ljubav koja se vrednuje na osnovu te iste božanske ljubavi da je čovek veliki svet u ovom prolaznom, materijalnom i neuporedivo manje vrednom svetu. Svaki čovek je utemeljen na ispostasi Božjoj jer je slika i prilika Njegova. Ili jednostavnije rečeno, čovek je potencijalni bogočovek, bez obzira kako on izgledao u ovom vremenu. Vidite, kako je jednostavna svakodnevna reč, a monogo govori i znači s-lika, nečija smo kopija, nečiji smo sa originala „skinuti“, „pljunuti“ sinovi i kćeri, kako to obično u našem narodu se kaže kad se poredimo sa našim roditeljima i kad izražajno ličimo na njih. Razume se da je čoveku kao mnogo silnom, dinamičkom biću i mnogo toga dopušteno. Jedna divna otačka misao kaže: Bogu je sve moguće sem jednoga, a to je, da ne može čoveka naterati da ga čovek ljubi! To beskrajno Tvorčevo dopuštenje se shvata kao sloboda svakoga od nas. Zato je definicija čoveka, kao i njegov krajnji životni smisao i sve vrednosti te mere; neuporedivo kvalitetniji, savršeniji i lepši nego onaj gde se potiru ove vrednosti. Otuda treba tražiti i nalaziti odgovore na pitanje otkuda dolaze sva zla u vremenima našeg postojanja jer su produkt nižih ljudskih pobuda, od sebičnosti, zgoizma, samoljublja, zemnoljublja i svega ostaloga što gmiže po površini zemlje. Vertikala koja se izdiže iznad naših glava ka nebu je put, putokaz i mera našeg bića.
Vaša knjiga o čudima nosi naziv ,,Veliki si Gospode!,, Može se sve češće, možda i nego ikad ranije čuti o svakodnevnim razgovorima, da nas samo ,,čudo može spasiti,, da nam ,,samo Bog može pomoći,,. Vi u svojoj knjizi opisujete čuda koja su se dogodila običnim ljudima.Šta je zapravo Božje čudo?
-Istinsko shvatanje čuda izvire iz pravilnog shvatanja pomenutog čoveka ali i njegovog odnosa prema Bogu. Ako skinemo koprenu sa očiju videćemo da se sve, ali baš sve, odvija pod tajnom nebeskom ili čudom. Sve ono što se uzdiže sa prvim sunčevim zrakom sa zemlje, sve što diše bilo biljnog ili životinjskog sveta do zadnjeg lista na grani drveta ili najsićušnijeg crva dar su Čudotvorca. A da ne govorimo o tajni čoveka! Postojanje i rađanja svakog od nas jeste jedno veliko čudo. Nauci iskrenoj i pravoj danas zastaje dah od pomisli da se u našem zametku osamstotinahiljada spermatozoida upućuje ka materici i samo jedan probija matericu i u toj omnipotrniji, u nultom momentu otpočinje tajna života. Svaka druga sićušnost koja bi prodrla u matericu bi bila novi čovek koji, možda, ne bi ličio na onu začetu. Funkcionisanje i razvoj svakoga fetusa i embriona još u prenatalnom, potom u natalnom, a kasnije, postnatalnom periodu je sve čudo do čuda. Da samo u dečijoj glavici postoje tri trilijarde ćelija koje kontrolišu jedno dečje telo. Složenost čula, ekstemiteta i svega ostaloga u telu spada u savršenu „mašinu“ koja se zove ličnost. Koliko li je tek duhovnih (ili psiholoških) zagonetki koje čine psihosomatsko biće. Otuda je veliki starozavetnik David uzviknuo: Kako su veličanstvena dela tvoja Gospode, sve si premudro stvorio!
(Glas javnosti)