IGOR MAROJEVIĆ, KNJIŽEVNIK: Srbi ispaštaju zbog KOMPLEKSA VELIKOG NARODA!

Jedan od najpoznatijih srpskih pisaca srednje generacije Igor Marojević ove jeseni objavio je svoj novi roman "Ostaci sveta" koji prati tragičnu sudbinu čoveka od Španskog građanskog rata, preko Jasenovca pa do NATO bombardovanja. O svom novom romanu, korona pandemiji ali i mestu umetnosti u svetu u kome danas živimo u intervjuu za Glas Javnosti govori Igor Marojević.

Otkuda baš tema Jasenovca za vaš novi roman, šta vas je podstaklo da se upsutite u ovu tematiku?

-Kada se početkom devedesetih godina, sa početkom višestranačja, javni prostor otvorio, između ostalog, za pojedinosti iz krupnih a do tada uopšteno obrađivanih istorijskih tema i tragedija, od svega ranije prećutanog bio sam najfasciniraniji setom podataka vezanih za jasenovački logor, ili jasenovačke logore. Početkom devedesetih sam u Narodnoj biblioteci Srbije uz knjige potrebne za ispite za Srpski jezik i književnost uzimao, pod uticajem svoje rečene fascinacije, knjige vezane za Nezavisnu državu Hrvatsku i njihove logore. Umesto da marljivo učim, u plavu svesku koju i danas čuvam zapisivao sam podatke o tome nemajući pojma da ću pisati o tome niti, uopšte, da ću biti pisac. Onda se ispostavilo da hoću i kad nam je korona prinudnom samoizolacijom obezbedila mnoštvo vremena, ja sam to iskoristio da junakinju koju sam projektovao kao učesnicu Španskog građanskog rata i žrtvu Ženskog logora Jasenovac snabdem društvom za vožnju kroz razne tragedije dvadesetog veka.

Znaju li Srbi dovoljno o Jasenovcu, imamo li uopšte svets o našim stradanjima u proteklim decenijama?

-Zanimljivo je da donedavno nismo imali reprezentativan roman o Jasenovcu, za razliku od Španaca koji jesu, a napisala ga je Klara Uson. To štivo, „Hrabrost“, bilo je način da ona stavi na kocku svoju književnu karijeru, pa je naslov i s te strane vrlo prikladan. Imao sam čast da prevedem taj roman i nesreću da posmatram kako se i u Španiji i u Srbiji on prećutkuje. Drugim rečima, možda mnogi od nas ne žele svest o našim stradanjima u proteklim decenijama, a samim tim ni o tuđim.

Kako je teklo prikupljanje građe za „Ostatke sveta“, da li ste naišli na neke podatke koji su vas iznenadili?

-Kako da ne. Maks Luburić se napije i padne na pod svoje jasenovačke kancelarije tražeći da ga njegovi verni ustaše udaraju nogom u guzicu. Dinko Šakić oprašta grupi zatočenica Ženskog logora osumnjičenima za pokušaj bega i kaže im, otprilike: „Mi znamo da ste krive, ali vas nećemo ubiti, a zašto – nikada nećete saznati.“ Ne znam da li je i on to znao, pošto nije baš praštao. U Španskom građanskom ratu, u Madridu dok ga drže levičari, postoji grupa desničara koja razvija niz strategija da podriva vlast. To su samo neki takvi podaci kakvih sam se trenutno setio, a kojih ima u „Ostacima sveta“.   

U romanu se spominju događaji poput Španskog građanskog rata, Jasenovca do NATO bombardovanja. Da li je Srbe kroz 20. vek vodila sudbina ili nešto drugo da u svakom od ovih događaja uzmu učešće i podnesu žrtve?

-Mislim da je Srbe kroz sve to vodio kompleks malog naroda koji misli da je veliki. Međutim, to što je veći od svih u bliskom okruženju, ne znači da je veliki. Iz tako krive projekcije proistekle su i mnoge greške naše spoljne politike, koje su nas koštale.

Stalno se govori o pomirenju u regionu, prvenstveno između Srba i Hrvata. Može li tog pomirenja biti bez konačne istine o Jasenovcu?

Mislim da sam jedan od poslednjih koji je verovao u mogućnost pomirenja. Postoji po, otprilike, dve stvari koje bismo jedni drugima morali oprostiti i dati za pravo, sa naše strane događaji 1928/1929 i oglušivanje o Ustav 1991, sa njihove NDH sa akcentom na Jasenovac te Oluja. Nažalost, više mislim da nema volje, a možda ni interesa, ni sa koje strane, da dođe do pomirenja.

Kako vam trenutno izgleda život u Srbiji, kada ga uporedite sa Španijom u kojoj ste živeli, gde smo mi  a gde oni?

Pa sad je teško porediti, jer su sa kovidom mnogo gore nagrabusili od nas. Da nije tako i da nemaju problem Katalonije, koja bi poslednjih godina da se protivustavno otcepi, mislim da ne bismo imali dodirnih tačaka. Ovako, nisam siguran da je trenutno mnogo bolje u Španiji nego u Srbiji.

Koliko je pandemija korone promenila svet za ovih skoro godinu dana a koliko vas lično?

Strahovito je promenila, s tim što mislim da će ljudi srazmerno neuporedivo više stradati materijalno i mentalno nego zdravstveno. Osim što teže zarađujem zbog otežane mogućnosti kretanja, korona me nije mnogo promenila, štaviše zahvaljujući prinudnoj izolaciji samo sam pojačao rad na onim svojim projektima koji ne zavise od kretanja. Da nije bilo pandemije kovida, ne bih ove godine završio niti objavio roman „Ostaci sveta“.

Kako vidite književnu scenu u Srbiji danas?

O tome je uglavnom sve rečeno. Dobro je što uopšte postoji.

Kao književnik ali i kao književni urednik šta je ono što biste mogli da poručite mladim ljudima koji žele da se probaju kao pisci?

-Već više od dve godine nisam književni urednik, što ne znači da u odgovor na Vaše pitanje ne mogu da utkam deo tog svog iskustva. Poručujem mladim ljudima koji bi da se probaju kao pisci, da dobro razmisle da li moraju da se bave time. Ako baš moraju, u redu, ali ako ne, bolje da se oprobaju u isplativijim branšama, na primer u politici ili kriminalu, što je često jedno te isto.

(Glas Javnosti/ S. Milovanović)

SKINI APLIKACIJU