Dušan Kovačević o borbi sa savremenom kugom

„Stigla nam je velika opomena da se vratimo suštini života i da volimo bližnje” Akademik o trenutku "čistih ruku": Svaki nemar vodi nas u katastrofu. Pojavljuje se solidarnost koju smo imali 1999. godine. Zdravstveni radnici zaslužili su makar aplauz

U OVIM teškim i ozbiljnim vremenima empatija je sigurno najvažnija reč i osećanje, to je ono što smo zanemarivali kad smo imali "preča posla", a danas se ustanovilo da su dobrota ljudi, uzajamno razumevanje i poštovanje ono najdragocenije što nam je potrebno - kaže, za "Novosti", akademik Dušan Kovačević.

 
Naš najznačajniji savremeni dramski pisac, reditelj i scenarista antologijskih filmskih ostvarenja koja su obeležila jugoslovensku i srpsku kinematografiju, završio je snimanje novog filma ironičnog naslova "Nije loše biti čovek", koji je u procesu montaže. Kako navodi, sticajem nesrećnih okolnosti pandemije virusa korona, sada ima vremena da se film završi bez žurbe, i da se prikaže sledeće jeseni ili zime, kada se ponovo budu stekli uslovi da se viđamo po pozorištima, bioskopima, koncertnim salama, i kad se život, prema njegovim rečima, unormali. Glavna tema kojom se Kovačević bavi u novom filmu upravo su prijateljstvo i dobrota, a na naše pitanje koliko će ljudi u ovim trenucima, kada smo gotovo svi u kućnoj izolaciji, postati svesni da su upravo to najdragocenije vrednosti koje možemo da imamo, on kaže:

- To osećanje imamo kao vrstu sećanja, slično je onom tokom bombardovanja 1999. godine. Tada se, tokom tri teška meseca, pojavila neverovatna solidarnost među ljudima, i jedna starovremenska reč prijateljstvo, koja je iz raznoraznih razloga malo potisnuta u drugi plan ili potcenjena. Prijateljstvo je, kako je svojevremeno govorio Brana Crnčević, zanat najstariji, tako da mislim da će nam i ovo vreme, koje nas je na neki način prizvalo pameti, pokazati da postoje veće vrednosti od onih za kojim smo trčali, a to su razumevanje, pažnja, saosećanje prema poznatim i nepoznatim ljudima. Rekao bih da je za mene lično izuzetno važno, i osećam se na izvestan način ponosnim, jer je Srbija u poslednjih trideset godina uvek bila vređana i potcenjivana, što se ona sa ovom savremenom kugom bori na ozbiljan, profesionalni i gospodski način.
A kad je već pomenuo reč kuga, Kovačević ističe da se svakih, otprilike stotinu godina, u svetu pojavljuje neka velika i razarajuća bolest.

- Istorija čovečanstva je, zapravo, istorija ratova i bolesti. Po tome pamtimo istoriju, i po tome se ona deli - kad su bili veliki ratovi, kad su bile velike bolesti, a između tih ratova i bolesti se živelo, preživljavalo, i rađale su se nove generacije koje će živeti i stvarati. Želeo bih da kažem nešto što je veoma važno, i što je simbolično - ovaj trenutak danas, globalno gledajući, možemo da nazovemo "čiste ruke", parafrazom Sartrove drame "Prljave ruke", jer se neprestano ponavlja stavka da moramo da peremo ruke. To je kao neka vrsta greha koju mi kao civilizacija i planeta imamo. Jer, od nastanka i početka industrijske revolucije nemilosrdno uništavamo ovu planetu, nestaju ogromna prostranstva šuma, biljni i životinjski svet, a s druge strane, u morima, okeanima, rekama, na poljima i planinama stvaraju se enormne količine đubreta.

Kada bi nekom vanzemaljcu, navodi Kovačević, trebalo da obasnimo šta je đubre, rekli bismo da je to bolest, a iz te bolesti se rađa i ovo što se sada pojavilo u obliku virusa.

- Teorije zavere da je neki virus iz laboratorija namerno pušten u svet iz raznoraznih političkih i ekonomskih razloga, uvek su postojale i postojaće. Činjenica je, međutim, da smo upropastili planetu, da ona uzvraća udarac, i da nam neće biti dobro. Na početku prošlog veka na planeti je bilo milijardu i nešto ljudi, sad nas je sedam i po milijardi, i uništavamo sve čega se uhvatimo, uskoro ćemo i beton da pretvaramo u hranu. Ta količina neodgovornosti prema svemu što može da se iskoristi, jednostavno je neizdrživa. Zato će planeta, koja je pametnija i starija od nas, koja nas je rodila, da vaspita svoju decu tako što ćemo sada svi, kolektivno, svuda u svetu, da peremo ruke i da budemo u izolaciji.

Na pitanje koliko je to materijalno đubre i slika našeg duhovnog đubreta, naš kultni pisac ističe da je sve apsolutno povezano.

- Materijalno đubre stvara duhovno, proizvodi ga prema tome da su materijalne stvari i bogatstvo najvažniji. Činjenica da danas dvadeset familija vlada svetom i da ima veće bogatstvo nego deset najrazvijenijih zemalja sveta, pokazuje sav apsurd naših života, koji je poslednjih stotinu godina doveo do nehumanog odnosa čoveka prema čoveku. Civilizacija ne može tako da opstane. Kina, koja ima milijardu i nešto stanovnika i koja je uvek bila potcenjivana u tom, takozvanom demokratskom svetu, u ovom trenutku je najbolji primer za to - ona ima manje mrtvih od virusa korona nego Italija, koja ima šezdeset miliona stanovnika. Kako objasniti da zemlje centralne Evrope, najbogatije, najrazvijenije i najdemokratskije, danas najviše stradaju, i da naši ljudi beže iz tih zemalja, idu prema siromašnoj i nedemokratskoj Srbiji.

O tome kakav se to debalans desio, Kovačević navodi da mi ne razumemo mnoge stvari, da smo potcenjivali to što se zove kolektivna svest u Kini i partijski sistem, i da država koja ima milijardu i nešto stanovnika mora da bude organizovana na drugačiji način.

- Svaka zemlja sa deset miliona stanovnika je jedan omanji grad u toj velikoj kineskoj civilizaciji, jednoj od najstarijih na planeti, što znači da ona ima iskustva nekoliko hiljada godina pre pojave hrišćanstva, tako da nije čudo što se tako dobro izborila sa ovim užasom koji nas je sve zadesio. Ali, nije čudo ni što je šarm, po principu "lako ćemo", u mediteranskim zemljama doveo do tolikog broja obolelih i preminulih, i da ih je takva tragedija zadesila. Mislim da je ovo velika, planetarna opomena čovečanstvu da se uozbilji. Sama činjenica da su od prekjuče zatvorene granice svih zemalja, da je taj "krvotok" presečen i da je prekinut normalan život, upozorava nas da smo svi jedan korak do katastrofe neslućenih razmera koje Evropa pamti, i ne daj bože da se ponovi, kao što se u srednjem veku dogodilo sa kugom. Zato je sada naziv Markesovog romana "Ljubav u doba kolere" tako živ i tako važan.

Kako ističe pisac koji "prepisuje" naše živote i predviđa vreme, jedino što nas sada može spasti od veće tragedije su ozbiljnost, odgovornost i prihvatanje onoga što nam kažu stručnjaci.

- Svaki pojedinačni nemar u ovom trenutku vodi nas u katastrofu, i mislim da smo dosta ozbiljno shvatili šta se događa, bar po informacijama koje se pojavljuju po gradu i po onome što čujem od prijatelja. Izgleda da smo se dozvali k svesti, uz, naravno, sve probleme koje čovek ima kad je u izolaciji. Ova pandemija je znak da moramo, sami prema sebi, prema bližnjima i prema prirodi, da budemo odgovorni, ozbiljni i dobri, jer će nam se nemar koji stvaramo vratiti u najstrašnijem obliku. Čovek često zaboravi na to, a ako ne veruje u Boga, onda mora da veruje u velike zakone prirode. Stigla nam je velika opomena da se malo vratimo suštini života, da razmišljamo i da volimo bližnje svoje. To je ono što može da nas spase, sve ostalo je u rukama ljudi koji su stručni, i treba im verovati. Aplauz u osam sati uveče upućen našim zdravstvenim radnicima, a imam dosta prijatelja među lekarima, dragocena je podrška ljudima koji su vredni, humani i vrlo skromno plaćeni, i zaslužuju bar toliko da ih pozdravimo sa svojih prozora. Pošto su oni u pozorištima, bioskopima i na koncertima često aplaudirali nama, sada je red da svi mi aplaudiramo njima - kaže Dušan Kovačević.

BEZ DNEVNE POLITIKE

TRAGEDIJA koja se događa, kako ističe Kovačević, ne sme da se politizuje ni na koji način.

- Gledam i slušam povremeno ljude koji bi da iskoriste ovu ozbiljnu nesreću za neke sitne, šičardžijske političke priče, i mislim da je, najblaže rečeno, nedostojno bilo šta, u bilo kom obliku, pretvarati u dnevnu politiku. Jer, ovo je ratno stanje sa neprijateljem koji je opasniji od ljudi koji su u svoje vreme dolazili u uniformama. Ovde ne vidimo nikoga i ništa, i bojim se da je moguće, kao što stručnjaci kažu, da ovaj virus postane sezonski grip, ako se ne pronađe vakcina. Onda će se desiti ono što predviđaju pojedini ljudi, da pedeset odsto planete bude zaraženo vrlo brzo, i to će biti globalna katastrofa koju svet nikada do sada nije doživeo.

VELIKO ČIŠĆENjE

KAKO izgleda njegova svakodnevica kada je Zvezdara teatar zatvoren, kada ne može da igra fudbal, ide na utakmice i kretanje mu je ograničeno, Kovačević kaže:

- Počeo sam da prekopavam fioke u kojima su mi neke stvari i rukopisi za koje nikad, verovatno, više ne bih imao vremena. Sada gledam da napravim veliko čišćenje knjiga koje nisam radio dvadeset-trideset godina. Čovek uvek ima posla u kući i treba da ga obavi, i sada je trenutak da uradimo neke stvari za koje nikada ne bismo imali vremena da se nije desio ovaj užas.

Izvor: Novosti

SKINI APLIKACIJU