ČOBANIN SA FAKULTETOM: Iz čiste zavisti Srbi nisu hteli da podrže njegovu nominaciju, ko je bio naš prvi kandidat za Nobelovu nagradu za mir?

Studije je završio u inostranstvu, a istoriju svetske književnosti studirao je na najprestižnijim svetskim univerzitetima - u Cirihu, Berlinu, Parizu i Londonu. Ipak, kada se 1871. godine vratio u Srbiju radio je kao običan pisar, uprkos visokom obrazovanju.

Svetomir Nikolajević rođen je 27.9.1844. godine u Raduši, selu blizu Brankovine.

Prema Svetomiru Nikolajeviću vreme nije imalo milosti, ali uprkos svim teškoćama veliki istoričar književnosti i političar bio je prvi Srbin koji je nominovan za Nobelovu nagradu, danas je gotovo zaboravljen.

Pred kraj života i dok je Veliki rat bio u punom zamahu, 1915. godine, predložen je od strane evropskih autoriteta za dobitnika Nobelove nagrade za mir. Razlog? Bio je veliki pobornik međunarodnog mirovnog pokreta i zalagao se za unapređenje svetskog mira. Kako smo mu uzvratili? Njegova Srbija je taj predlog nije podržala i praktično ga je odbacila. Te godine Nobelov komitet nije ni dodelio nagradu za mir.

Njegov intelektualni rad u Srbiji počinje 1874. kada je Nikolajević postavljen za profesora Velike škole, a iste godine postao je i član Srpskoga učenoga društva. U to vreme počeo je da se malo više zanima za politiku. Tako je postao jedan od osnivača Narodne radikalne stranke, a 1880. godine je izabran i za jednog od narodnih poslanika.

Poznat je njegov govor iz 1881. godine, kada je govorio protiv Bontuovog ugovora. Naime, ugovor se bavio zajmom od Generalne unije kako bi se izgradila železnica.

Nikolajević je, smatravši da je Bontu zapravo "pod pokroviteljstvom" Austrijske monarhije, tvrdio kako bi Srbija umnogome izgubila na nezavisnosti potpisavši takvo nešto. Sve koji su bili za takav ugovor nazvao je izdajicama balkanskih naroda, što je izazvalo veliku pometnju u Skupštini.

Osnivač nekoliko društava

U Beogradu je, 1886. godine, osnovao rodoljubivo Društvo Sveti Sava, čiji je prevashodni cilj bila odbrana srpskog naroda od egzarhata Bugara u Staroj Srbiji, ali i da pruži podršku Srbima u BiH i u ostalim okolnim zemljama.

Deviza ovog društva posle Prvog svetskog rata bila je: "Brat je mio, koje vere bio".

Nekoliko godina kasnije, Nikolajević je osnovao i Društvo Kralj Dečanski, koje je pomagalo gluvonemoj deci, ali i Bogoslovno-učiteljsku školu.

Zdravica koja skupo košta. Pad, a zatim i uspon

Nakratko je bio gradonačelnik Beograda, 1887. godine, ali je ključna činjenica da je dve godine ranije, 1885, odlučio da istupi iz Radikalne stranke i da napravi potpuni zaokret: počeo je da se suprotstavlja političkim strankama uopšte.

Nikolajević je 26.7.1890. godine održao jednu zdravicu, na banketu zahvalnosti kralju Milanu koji je još ranije abdicirao. Govorio je o tome kako su radikali kršili Ustav nakon kraljevog odlaska, i, logično, zamerio se nekadašnjim saborcima iz stranke, prenosi Srpska enciklopedija.

Odmazda je došla u vidu penzije, mada se Nikolajević vratio da predaje u Velikoj školi samo dve godine kasnije. Kada se kralj Milan vratio u Srbiju, 1894. godine, radikali su dali ostavke i formirana je nova vlada. U njoj je Nikolajević dobio mesto ministra unutrašnjih poslova.

Predsednik Vlade i osnivač masonske lože

Već 2. aprila 1894. godine, Svetomir Nikolajević postao je predsednik Vlade Kraljevine Srbije. Ova vlada je 29. aprila ukinula zakone o progonstvu kralja Milana i kraljice Natalije, a kada su radikali počeli da širom Srbije skupljaju ljude protiv ovog ukaza, Nikolajević je prosto zabranio radikalske skupove.

Kasacioni sud je ovaj ukaz poništio. Međutim, tada je kralj iskoristio svoja ovlašćenja, ukinuo Radikalski Ustav i na snagu vratio Namesnički Ustav iz 1869. godine. Ovakvo menjanje Ustava je, prirodno, stavilo Nikolajeviću veliki teret na leđa.

Njegova Vlada našla se između kralja Milana i kralja Aleksandra, a kulminacija svega toga bio je pad Vlade 27.10.1894. godine. Nikolajević, ipak, postaje predsednik Skupštine godinu dana kasnije.

Zajedno sa Đorđem Vajfertom, osnovao je masonsku ložu "Pobratim" 1890. godine, a kao slobodni zidar bio je u vezi sa mađarskom masonskom ložom.

Preminuo je 1922. godine, u Beogradu, gde je i sahranjen na Novom Groblju.

(Glas javnosti/B92)

SKINI APLIKACIJU