Džejov drug iz detinjstva otkrio sve što nismo znali o Ramadanovskom : OBAVEZNO PROČITAJTE!

TUGA ZA DORĆOLSKIM BOEMOM

Vest da nas je zauvek napustio legendarni Džej Ramadanovski rastužila je ceo Balkan. Nema slavlja ni veselja na kojima se njegove pesme nisu pevale i rado slušale, a mnogi koji su ga poznavali isticali su da osim što je bio neprevaziđen pevač, bio je i pre svega dobar čovek.

Naime, tako je i na Fejsbuku osvanuo status Džejevog druga iz detinjstva, koji je rečima opisao njegovu veličinu.

Prenosimo ga u celosti.

"Gledam malopre Džeja, Bog dušu da mu prosti, u nekoj staroj emisiji "Balkanskom ulicom" i razmišljam kako da bez patetike opišem momenat kada sam prestao da ga gledam kao pevača već kao jednu divnu, emotivnu mučenu dušu.
Ne, neću pisati o našem prvom susretu sada već davne 91. godine u "Velikoj Srbiji" nadomak Valjeva kada smo sticajem okolnosti sedeli za istim stolom pomenute kafane u kojoj je on bio zvezda večeri.
On pevao, društvo i ja pili, povremeno nam se u pauzama pridruživao da malo odmori, baci koju reč sa nama i to je to, ništa bitno.
Neću ni pisati da sam se tada zamalo rastao od tadašnje devojke a sadašnje mi žene jer sam "na Džeja" umesto sa njom otišao sa drugaricom na koju je ova moja bila žestoko (ruku na srce sa razlogom) ljubomorna, to je već neka druga priča.
Ova priča se dešava nekih dvadesetak godina kasnije.
Dolazim ispred "Gaučosa" na Dorćolu po stranku.
Tih godina sam još uvek radio kao taksista.
Iz kluba izlaze Džej i još neki lik.
Pozdraviše se, zagrliše i lik uđe u auto, a Džej se vrati nazad u klub.
"Ima li posla, bla, bla" znate kako već počinje priču neko ko želi da razgovara sa vama...i načesmo priču.
Vrlo prijatan čovek, miran, kroz razgovor se vidi načitan i obrazovan.
Pričamo, a ja razmišljam kako mi čovek baš nekako ne ide uz Džeja i njegovu ekipu.
Stigosmo i do toga.
"Evo večeras dođoh sa nekim društvom do "Gaučosa" iako nemam baš običaj da idem po klubovima. Popili po neko piće i krenusmo kući.
U prolazu sasvim slučajno naletim na Džeja u nekom njegovom, povećem veselom društvu.
Pravo da vam kažem, razmišljao sam da li da mu se javljam pošto nisam bio siguran da li će me se uopšte i setiti jer smo zajedno išli u osnovnu školu a to je bilo pre sto godina. Kad me je video, oduševio se. Prišao, zagrlio me i pozdravimo se što se ono kaže kao stari drugari. Ja mu se izvinim i kažem da treba da idem, ali šipak, nema šanse.
Ne da mi.
I šta ću, ostanem sa njima, reč po reč, piće po piće i u jednom momentu kaže Džej celom tom društvu: "Lako je meni danas da imam mnogo prijatelja kada sam napravio nešto od svog života. Ima tu mnogo pravih a ima i lažnih jebi ga. Ali vidite ovog čoveka", pokazujući rukom na mene, a ja razmišljam šta li će sada da kaže "on je moj prijatelj iz osnovne škole. Tada sam bio samo mali ciganin iz odeljenja, dete razvedenih roditelja koje živi sa babom. A baba nema kintu da mi da za užinu. Više bio gladan nego sit. E vidite, ovaj ovde čovek ako ima kiflu on je podeli sa mnom. Ni on često nije imao ali kad ima podeli. A mnoga druga deca su me izbegavala. Ko voli cigane, pa još sirotinju", i nasmeja se, a nasmejaše se i oni iz društva. Onda ponovo nastavi ozbiljno: "Ja mu te kifle nikada nisam zaboravio i biću mu večiti dužnik zbog njih".
"Mene živ sram pojede što svi oni ljudi gledaju u mene, pa počeh priču da okrećem na šalu, al ovaj mrtav ozbiljan pa mi to baš i ne pođe za rukom. A nismo se mi posle osnovne škole ni družili jer nas je život odveo na različite strane i ja se toga sa kiflom i ne sećam, ali eto njemu je to nešto ostalo urezano čim je to pomenuo. Gledam ga zasuzile mu oči pa me zagrli onako pred svima.
Nemoj bre Džeki da crvenim pred ljudima, pusti kifle i ko je šta kome dao, kažem mu ja ali džaba, on je još deset minuta pričao o kiflama i meni i osnovnoj školi. Onda smo nekako okrenuli temu, razgovarali i popili još po koju, ispratio me do vaših kola i eto. I ne mogu da verujem da još uvek pamti kifle iz osnovne škole".
Iskreno da vam kažem, verujem da bi ih i ja celoga života pamtio da sam na njegovom mestu, rekoh mu.
Eto, kroz tu kratku, noćnu vožnju sam formirao neko svoje mišljenje o Džeju, koliko god ono bilo pogrešno ili ne, i kasnije sam u svakoj njegovoj pesmi čuo bar delić duše tog, na mnogo načina odbačenog deteta životom izranjavanog srca koje ga je na kraju i odvelo na put ka zvezdama.
I evo unapred se izvinjavam ako ovo nekome zvuči patetično ili ovako ili onako, ali ja bolje od ovoga jednostavno ne umem da napišem kako god da bilo...
Laka vam noć...ledam malopre Džeja, Bog dušu da mu prosti, u nekoj staroj emisiji "Balkanskom ulicom" i razmišljam kako da bez patetike opišem momenat kada sam prestao da ga gledam kao pevača već kao jednu divnu, emotivnu mučenu dušu.
Ne, neću pisati o našem prvom susretu sada već davne 91. godine u "Velikoj Srbiji" nadomak Valjeva kada smo sticajem okolnosti sedeli za istim stolom pomenute kafane u kojoj je on bio zvezda večeri.
On pevao, društvo i ja pili, povremeno nam se u pauzama pridruživao da malo odmori, baci koju reč sa nama i to je to, ništa bitno.
Neću ni pisati da sam se tada zamalo rastao od tadašnje devojke a sadašnje mi žene jer sam "na Džeja" umesto sa njom otišao sa drugaricom na koju je ova moja bila žestoko (ruku na srce sa razlogom) ljubomorna, to je već neka druga priča.
Ova priča se dešava nekih dvadesetak godina kasnije.
Dolazim ispred "Gaučosa" na Dorćolu po stranku.
Tih godina sam još uvek radio kao taksista.
Iz kluba izlaze Džej i još neki lik.
Pozdraviše se, zagrliše i lik uđe u auto, a Džej se vrati nazad u klub.
"Ima li posla, bla, bla" znate kako već počinje priču neko ko želi da razgovara sa vama...i načesmo priču.
Vrlo prijatan čovek, miran, kroz razgovor se vidi načitan i obrazovan.
Pričamo, a ja razmišljam kako mi čovek baš nekako ne ide uz Džeja i njegovu ekipu.
Stigosmo i do toga.
"Evo večeras dođoh sa nekim društvom do "Gaučosa" iako nemam baš običaj da idem po klubovima. Popili po neko piće i krenusmo kući.
U prolazu sasvim slučajno naletim na Džeja u nekom njegovom, povećem veselom društvu.
Pravo da vam kažem, razmišljao sam da li da mu se javljam pošto nisam bio siguran da li će me se uopšte i setiti jer smo zajedno išli u osnovnu školu a to je bilo pre sto godina. Kad me je video, oduševio se. Prišao, zagrlio me i pozdravimo se što se ono kaže kao stari drugari. Ja mu se izvinim i kažem da treba da idem, ali šipak, nema šanse.
Ne da mi.
I šta ću, ostanem sa njima, reč po reč, piće po piće i u jednom momentu kaže Džej celom tom društvu: "Lako je meni danas da imam mnogo prijatelja kada sam napravio nešto od svog života. Ima tu mnogo pravih a ima i lažnih jebi ga. Ali vidite ovog čoveka", pokazujući rukom na mene, a ja razmišljam šta li će sada da kaže "on je moj prijatelj iz osnovne škole. Tada sam bio samo mali ciganin iz odeljenja, dete razvedenih roditelja koje živi sa babom. A baba nema kintu da mi da za užinu. Više bio gladan nego sit. E vidite, ovaj ovde čovek ako ima kiflu on je podeli sa mnom. Ni on često nije imao ali kad ima podeli. A mnoga druga deca su me izbegavala. Ko voli cigane, pa još sirotinju", i nasmeja se, a nasmejaše se i oni iz društva. Onda ponovo nastavi ozbiljno: "Ja mu te kifle nikada nisam zaboravio i biću mu večiti dužnik zbog njih".
"Mene živ sram pojede što svi oni ljudi gledaju u mene, pa počeh priču da okrećem na šalu, al ovaj mrtav ozbiljan pa mi to baš i ne pođe za rukom. A nismo se mi posle osnovne škole ni družili jer nas je život odveo na različite strane i ja se toga sa kiflom i ne sećam, ali eto njemu je to nešto ostalo urezano čim je to pomenuo. Gledam ga zasuzile mu oči pa me zagrli onako pred svima.
Nemoj bre Džeki da crvenim pred ljudima, pusti kifle i ko je šta kome dao, kažem mu ja ali džaba, on je još deset minuta pričao o kiflama i meni i osnovnoj školi. Onda smo nekako okrenuli temu, razgovarali i popili još po koju, ispratio me do vaših kola i eto. I ne mogu da verujem da još uvek pamti kifle iz osnovne škole".
Iskreno da vam kažem, verujem da bi ih i ja celoga života pamtio da sam na njegovom mestu, rekoh mu.
Eto, kroz tu kratku, noćnu vožnju sam formirao neko svoje mišljenje o Džeju, koliko god ono bilo pogrešno ili ne, i kasnije sam u svakoj njegovoj pesmi čuo bar delić duše tog, na mnogo načina odbačenog deteta životom izranjavanog srca koje ga je na kraju i odvelo na put ka zvezdama.
I evo unapred se izvinjavam ako ovo nekome zvuči patetično ili ovako ili onako, ali ja bolje od ovoga jednostavno ne umem da napišem kako god da bilo...
Laka vam noć..."

SKINI APLIKACIJU