DESET GODINA OD SMRTI LJUBIŠE STOJANOVIĆA LUISA: Uvek je terao po svome (VIDEO)

Ljubiša Stojanović Luis(59) živeo je muziku, za nju i od nje.

Poginuo je vraćajući se se sa svirke, na putu između Vrbasa i Feketića u nedelju 31. jula 2011. oko 5 sati izjutra, tako što je pokušao da pretekne vozilo ispred sebe, upao u "makazice" i direktno se sudario sa automobilom koji je dolazio iz suprotnog pravca.
Za sebe je jednom rekao da je urbani čergar, uvek u pokretu, nikada u leru. Njegov džip "krajsler" potpuno je uništen u lančanom sudaru.
Nikada nije hvalio sebe iako je imao mnogo razloga za to, otvoreno je pričao o svojim manama koje bi mnogi već nekako zabašurili. To, međutim, nije bio njegov stil. Bio je iskren sagovornik. Svoj, prepoznatljiv.

Beli džezer

Vlasnik legendarnih hitova "Opa, opa", "Mećava", "Ne kuni me ne ruži me majko", "Slike u oku", "Duda", i mnogih drugih, nije karijeru gradio skandalima, već muzikom i bio jedan od retkih čije se pesme slušaju i posle dve decenije.

- Ja teram po svome, i uradim kako hoću. Držim se one Mike Antića "Ne da neću kako ti hoćeš, nego nekad neću ni kako ja hoću". Takav sam u odnosima sa svim ljudima. Kad mi se nešto ne sviđa, ćutim, ne raspravljam, al teram dalje. To je dobro, jer kad pogrešiš ne kriviš druge. Siguran sam jedino u muziku. Ona je moje tlo - opisao je sebe u jednom intervjuu.

Nadimak je dobio po Luisu Armstrongu čije je pesme u detinjstvu obožavao, Rusi su za njega govorili da je isti Taras Buljba, a u Japanu su ga poredili sa Demisom Rusosom. Svrstao se u red svetski priznatih ćelavaca, odmah iza Jula Brinera i Telija Savalasa, obuo sandale i na golo telo nabacio galabiju. Na binu je uvek izlazio bos. Impresivne težine od oko 130 kilograma, s bradom i minđušom u uhu, bio je unikatna pojava ne samo na domaćoj muzičkoj sceni. Pevao je u Atini, Parizu, Stokholmu, Pragu, Minhenu, nastupao je sa Bobijem Solom, Tomijem Salivenom, sa svetskim zvezdama džeza, kao i na festivalima ciganske muzike. Svojevremeno je proglašen za ambasadora univerzalne umetnosti u Italiji. Perfekcionista po opredeljenju priznavao je bez mnogo dileme da nikada nije zadovoljan.

- Uvek znam da može i bolje. Onog trenutku kada se popnem na binu postajem druga ličnost. Ne postoji ništa okolo, ništa mi nije važno. Plačem dok pevam. I to nije plakanje što sam tužan, već te emocije dođu i odrade svoje. Nije to nešto što čovek može da kontroliše. Redovno plačem na "Moj život je moje blago", a za divno čudo ne asocira me ni na šta. Dovoljno je samo da se pogodi jačina i dobar zvuk, i da suze same krenu - govorio je.

U bendu je dopuštao da vlada samoupravljanje i široka demokratija, i prema sopstvenom pravilu svirao je isključivo sa muzičarima koji nisu iz Beograda.
- Moj bend se ne penje na binu da zabavi publiku, već sebe. Zvuči egoistično, ali ako ja na sceni ne uživam, kako će onaj ko me sluša. Uvek mogu da kažem da mi se spremi orkestar, a ja da se pojavim kao neka velika zvezda, uzmem pare i odem. Nikada to nisam uradio. Moj bend ima osam članova, i nikad ne radim s muzičarima iz Beograda. Svi do jednog su iz unutrašnjosti, jer njih zanima svirka, a Beograđane sve drugo sem muzike. Novac prevashodno. Hoće unapred da znaju koliko će svirka trajati, a to nikada ne znam, jer ne planiram u minut, rekao je jednom.

Znanje od profesora i Cigana

Ljubiša Stojanović Luis je rođen 1952, u Negotinu, a od 1970. godine se profesionalno bavio muzikom. Među prvima je počeo da spaja džez sa dotada nespojivim i prepoznatljivim zvucima folklora. Nije imao nameru, priznao je, da nešto stvori, nego prosto mu je taj spoj prijao uhu. A prijao je i slušaocima. Bio je od onih pevača koje ko god je jednom čuo uživo - hteo je opet i još.
Svojevremeno je samo u Lenjingradu imao 17 koncerata zaredom i na svaki je došlo 36.000 ljudi.

"Luis uživo" podrazumevalo je terevenku do zore u kojoj bi se peli na stolove i padali pod njih i najtvrđi protivnici etnofolka. Uz njegove pesme volelo se i ljubilo, pilo, napijalo i patilo, sećalo i nadalo... Rečju, živelo se. Njegovo ime ispred nekog beogradskog splava bilo je sinonim nezaboravnog provoda i usijanih emocija, a vlasnicima kafana zalog za dobru zaradu. Jer pevao je iz duše i za dušu. A živeo je onako kako je pevao. Lako.

Dobitnik mnogih nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima nije krio da je muzičko znanje kupovao jednako i od Cigana s Kalenića pijace i od profesora.

- Ako čujem da neko zna nešto što ja ne znam, ne libim se da pitam. Znam da sam priznatiji u inostranstvu nego ovde. Kod nas još ne postoji podela na pevače koji moraju mnogo da plate da bi pevali, na one koje ne treba da plaćaju, i na one kojima bi tekstopisci plaćali što pevaju njihove hitove, pričao je.

Posle tri decenije pauze i sa 53 godine života vratio se na studije Muzičke akademije, a svirao je sve, od klavira do nenaštimovanih udaraljki.

- Došao sam na Akademiju da zamolim nekoga da mi odsvira jedan deo pesme na jednoj vrsti oboe, i rekli su da je to super ideja, ali da taj instrument nikada nije postojao na fakultetu. Pošto je trebalo da pevam u Centru “Sava” predložio sam da od koncerta skupimo jedan deo novca i kupimo ga, a on posle ostane fakultetu. Tada sam saznao da košta sedam hiljada evra, a pošto sam se već izlanuo, bilo je glupo da se napravim lud posle obećanja i odustanem. Na kraju sam ga kupio. Sreo sam bivše kolege sa studija, koji su u međuvremenu postali profesori i odmah počeše prozivke što ne završim studije. Kako su mi dokumenta stajala od sedamdesetih na fakultetu, polagao sam ponovo razliku u ispitima: solfeđo, kontrapunkt, harmoniju, istoriju muzike i to kod koleginice sa kojom sam nekad bio u klupi. Srećom, svi ispiti su čista praksa, a bog dao, u međuvremenu sam sam naučio da sviram tako da nisu morali da mi mnogo gledaju kroz prste. Ni sam ne znam da li bih mogao sada da učim, da je to fakultet gde se bubaju lekcije, govorio je.

Svako može da bude srećan

Prepoznatljiv po posebnoj muzici i izgledu, ostao je upamćen i kao najveći prijatelj negotinskog Doma za decu bez roditeljskog staranja.

Voleo je život i decu. Imao je šestoro. Ženio se tri puta. I bivša supruga Dubravka i treća Silvana za njega su govorile isto. Da je bio dobar muž i dobar otac.

- Nikada se nisam trudio da nekog osvojim. Desi se tako... da se prepoznamo. Supruga Silvana je iako po godinama mlađa, ozbiljnija od mene. Nikada se nisam ponašao kao da sam nečiji vlasnik. Niko ne sme nikom da bude gazda, pa čak ni roditelj detetu. Deca su nam pozajmljena da ih čuvamo dok su slaba, inače su bića za sebe. To što si ga rodio, ne daje ti pravo da ga udariš, ili mu komanduješ. Nikada nisam ništa zabranjivao, ali morala su da odgovaraju za svoje postupke. Ne bih ništa menjao u svom životu, sve je bilo dobro. Apsolutno verujem da svako može da bude srećan, samo treba da veruje. Volim da mi je lepo, ali nisam materijalista. Pa, da sam neka cicija, ne bih vukao toliki bend sa sobom, već bih se pojavljivao sam i naplaćivao ono što deli nas osam. Ali tada se to što radim ne bi zvalo muzika, već plej-bek, rekao je svojevremeno.

Verujem da postoji neka kosmička energija koja utiče na živa bića, mislim da ona lako dospe do mene, da o meni nešto ili neko vodi računa, izjavio je svojevremeno. Nije znao da je u nedelju ujutru ta kosmička sila imala, nažalost, slobodan dan...

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU