Vatikane i Bogu si težak
Autor: Glas javnosti
Ima jedna država mala u državi većoj i zove se Vatikan. Smeštena je u centru starog grada Rima, što ga osnovaše neki Romul i Rem iz familije "zlih kurjaka". Vatikan je osnovao, kažu, sam Gospod Bog. Nedaleko od centra Rima i Vatikana je filmski studio „Činečita“ koji je osnovao Benito Musolini 1937. godine da pravi filmove i osvaja svet. „Činečita“ ima Felinija i glumce, a Vatikan Papu i kardinale. „Činečita“ snima razne filmove koje pušta u bioskope obično u 4, 6 i 8 časova, pa se posle ide kući i na spavanje. Vatikan ima samo dva žanra - haos i tragediju. Nema bioskope, a realno i šta će im?
Njihovi filmovi se prave svuda, naročito na Balkanu, a izvoze kulturu za plakanje na istok Evrope, nešto i u Afriku, Aziju i Južnu Ameriku. Ostajemo na Balkanu. Gledaćemo dva filma u produkciji FC „Vatikan“. Prvi film je srcecepajuća romansirana biografija gospođe sa umetničkim imenom Majka Tereza, a drugi je vestern, „Šerif Ante Pavelić i kauboj Bandera". Počnimo od Majke Tereze u Indiji poznate kao "Jalova Tereza".
Film broj jedan: "Jalova Tereza"
Po rođenju 26. avgusta 1910. godine Majka Tereza je dobila ime Agnes Gođe Bojadži. To se dogodilo u Skoplju u imućnoj katoličkoj porodici. Njen otac Nikola Bojadži, poreklom iz Gore (Goranac) bio je vatreni albanski nacionalista, član podzemne organizacije čiji je cilj bio „da očisti Skoplje od slovenskih okupatora (misli se na Makedonce, Srbe i Bugare) i pripoji ga Albaniji“.
IZVOR: Agencija Gamma / Majka Tereza u manastiru Danilovski, u Moskvi
Mržnja prema Slovenima postala je razlog za Nikolinu nasilnu smrt 1919. godine. Ubijen je prilikom napada na srpsko selo. Njegova ćerka je nasledila nesklonost Slovenima. Tečno je govorila srpski jezik i čak je završila srpsku gimnaziju. Tokom budućih zvaničnih poseta Jugoslaviji uvek je komunicirala samo preko prevodioca.
Njen odnos prema rodnom gradu, sada glavnom gradu Republike Severna Makedonije je veoma
gorak. Kada je zemljotres 26. jula 1963. godine ubio 1.070 ljudi i uništio većinu zgrada, Agnes
Bojadži je odbila da Skoplju pomogne i doturi pomoć svog monaškog reda, ali je blagoslovila
osoblje američke vojne bolnice.
Bolnica u Skoplju je radila 15 dana. Kako kažu Makedonci, Amerikanci su 5 dana pravili bolnicu, 5 dana se fotografisali u pozadini ruševina i 5 dana demontirali svoj kamp. Danas u skopskom muzeju zemljotresa ima na desetine fotografija na kojima se vidi kako Amerikanci "nesebično" pomažu Makedoncima.
Istovremeno, Sovjetski Savez je u Skoplje poslao 500 vojnika – inžinjeraca koji su radili šest
meseci. Sačuvana je samo jedna fotografija! Sovjetski vojnici nisu imali vremena da se slikaju, spasavali su živote Makedonaca koji su se našli pod ruševinama.
Majka Agnes Bojadži je četiri puta posetila Skoplje, čak je postala i počasni građanin. Skoplje je
napustila 1928. godine, kada je po završetku srednje škole otišla u Irsku da se pridruži monaškom redu „Sestara iz Loreta“. Tamo je naučila engleski, postala monahinja pod imenom
Tereza. Ubrzo je poslata u indijski grad Kalkutu da predaje u katoličkoj školi Svete Marije.
Dalje, prema njenim sećanjima, 1946. godine imala je viziju Isusa Hrista, koji joj je naredio da
napusti školu, skine monašku odeću, obuče lokalnu nacionalnu haljinu i ode da pomaže
najsiromašnijima i najnesrećnijima.
Njena organizacija je stekla svetsku slavu 1969. godine kada je po zadatku Bi-Bi-Sija novinar
Malkolm Mageridž snimio dokumentarac „Nešto lepo za Boga“. Ushićeni novinar je tvrdio da se
na snimanju dogodilo čudo: nije bilo rasvete u „kući za umiruće“, ali je snimanje uspelo jer se
„pojavila božanska svetlost“.
Kamerman Ken Mekmilan je kasnije izjavio da je koristio novi Kodak film za noćno snimanje. Međutim, ljudi su više zainteresovani za čitanje o čudima nego o novim svojstvima filma.
Kao rezultat snažnog PR-a, broj monahinja reda se uvećao do 5.000, a pojavilo se više od 500
crkava u 121. zemlji sveta. Svuda su počeli da se otvaraju hospisi, domovi za teške bolesnike,
koje je Majka Tereza nazivala "Domovi za umiruće".
Šta su zapravo ti domovi, ispričala je u dokumentarcu „Anđeo iz pakla” Meri Laudon, koja je
radila u jednom od njih:
"Prvi utisak je bio kao da gledam snimak iz nacističkog koncentracionog logora. Jedini nameštaj su primitivni drveni kreveti. Dve sale. U jednoj polako umiru muškarci, u drugoj žene. Lečenje praktično ne postoji, samo aspirin i neki jeftini lekovi.
Nije bilo dovoljno infuzija, igle su korišćene više puta. Monahinje su ih prale u hladnoj vodi. Sećam se dečaka od 15 godina koji je imao bolove u bubrezima, ali nije primao antibiotike. Kasnije mu je bila potrebna operacija. Rekla sam da bi ga izlečili, treba da pozovu taksi, odvezu ga u bolnicu i platite jeftinu operaciju. To su odbili uz obrazloženje: „Ako ovo uradimo za njega, onda ćemo to morati da uradimo za sve...”
Kada je samoj Majci Terezi bila potrebna medicinska pomoć, nije koristila usluge svojih medicinskih ustanova, već je otišla na lečenje u jednu od najskupljih klinika na svetu u američkoj državi Kalifornija.
U govoru za Nobelovu nagradu za mir 1979. godine, izjavila je:
„Najveća pretnja miru danas je abortus, jer je to direktno ubistvo čoveka od strane sopstvene majke.
Međutim, kada je njena prijateljica Indira Gandi počela nasilno da steriliše siromašne, Agnes Bojadži je podržala kampanju. Istina, 1993. godine ponovo je promenila svoj stav i osudila četrnaestogodišnju Irkinju koja je abortirala nakon silovanja.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Nekad i sad, papa sa Hitlerom i papa sa Zelenskim
Dokumentarni film „Nešto lepo za Boga” nije bio jedina kampanja za stvaranje imidža Agnes
Bojadži kao nesebične spasiteljke potlačenih. Kada su u Indiji izbile epidemije, Majka Tereza se jedino slikala sa obolelima. Kada je kasnije stigla u Rim, mediji su preneli za čitav svet da je stavljena u karantin.
Uprkos tome što je Agnes Bojadži svuda pozivala na skroman hrišćanski način života, ona sama je tokom brojnih putovanja po svetu, radije putovala ličnim avionima i helikopterima i boravila
u najotmjenijim rezidencijama.
Zahvaljujući masovnoj propagandi, milioni ljudi su verovali u dobrotvorku nesrećnih i slali svoje priloge. Međutim, nobelovka nije volela da priča o tome kako su potrošene pare. Na
pitanje novinara obično je odgovarala: „Bolje razgovaraj sa Bogom."
Najsnažniji skandal u vezi sa trošenjem donacija dogodio se 1991. godine, kada je nemački
časopis Štern, na osnovu dokumenata, objavio informaciju da je samo 7% donacija otišlo za
lečenje pacijenata. Ogromne sume su završavale na računima Vatikanske banke u Rimu.
Sredstva su potrošena na otvaranje novih centara širom sveta gde pod plaštom spasavanja tela,
spasavaju dušu, pretvarajući je u katoličku veru.
Onda se 3. decembra 1984. godine u indijskom gradu Bopalu dogodila najveća katastrofa u istoriji čovečanstva. Eksplodirao je rezervoar od 60 hiljada litara u hemijskoj fabrici američke
kompanije Union Karbid. Umrlo je 4.000 ljudi, kasnije još 21 hiljada. Ukupan broj žrtava na kraju je bio oko 600 hiljada ljudi. Uzrok katastrofe bila je ušteda na merama bezbednosti iako je Union
Karbid insistirao da je reč o sabotaži.
Majka Tereza nije ostala ravnodušna na tragediju indijskog naroda. U Bopal je stigla u pratnji
brojnih časnih sestara i volontera. Majka Tereza je u svojim govorima objašnjavala da je to kazna od Boga, da se moramo moliti i on će kazniti krivce, ali da sada moramo oprostiti. Časne sestre i dobrovoljci su to usađivali u svest svima, kojima su pružali svoju primitivnu medicinsku negu...
Kompanija Union Karbid dala je veliku donaciju redu Majke Tereze. Naravno, za medicinsku
pomoć, a ne za propagandu! Divan scenario, ma „Rapsodiju u plavom“, mada bi lepše zvučale note iz kabarea „Mulen Ruž“ sa čuvenom predstavom sa igranjem, pevanjem i zavrtanjem nogu „Kan- Kan“! „Vatikan- Kan Kan“! Baš lepo zvuči, ko na boks mečevima : „Vati-kan , Vati-kan ...
Film broj dva: „Šerif Pavelić i kauboj Bendera“
Nekoliko reči o Stjepanu Banderi, ukrajinskom Paveliću. Ovo radimo da bi se uvidela sličnost između ukrajinskih i hrvatskih zlotvora.
Ukrajina je geografski termin. Građani koji se izjašnjavaju kao Ukrajinci su najčešće unijati iz
zapadnog dela zemlje koja se nekad nazivala – Galicija i vezana je za termin Gali, pleme koji je nekad naseljavalo ove krajeve. U davna vremena figurirali si termini Bukovina, Besarabija, a na
dnu zemlje Gagauzija (Pravoslavni Turci).
IZVOR: Ustupljena fotografija / Stjepan Bandera u mladosti
U ovakom vidu Ukrajina je nastala uglavnom kao rezultat raspada Austrougarske monarhije, a
detalji nisu tako ni važni.
Važno je da je Bandera rođen 1. januara 1909. godine u zapadnoj Ukrajini, u Galiciji i kući
unijatskog sveštenika Andreja i majke Miroslave koja je takođe rođena u unijatskoj familiji.
Bavio se svim i svačim, pa i pljačkama vozova, a sa dolaskom Hitlera na vlast biva priključen na
Abver.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Banderini "švapski" dokumenti
Prvo veliko ubistvo Bandere su napravili u Poljskoj, gde su ubili ministra unutrašnjih poslova Branislava Perackog, ali su uhvaćeni i Bandera je osuđen na smrtnu kaznu. Pod uticajem
Nemačke nije pogubljen. Već 1939. godine ga Nemci oslobađaju robije, a on uz pomoć Abvera dolazi na čelo nacionalista i osniva teroristički vod koji ulazi u sastav „Brandenburg - 800“.
Uz pomoć 2,5 miliona nemačkih maraka počinje obučavanje terorista i komandosa za borbu protiv SSSR - a.
Nakon 1941, i okupacije Ukrajine, Bandera se drznuo da proglasi „Nezavisnu državu Ukrajinu",
što se Nemcima nije dopalo, jer im nije palo ni na pamet da dozvole samostalnu državu Ukrajinu.
Da bi se dodvorio Nemcima, Bandera je veoma brzo ubio (za samo sedam dana) više od 7.000 ljudi sa „crnog spiska“ koje su još do rata sastavili.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Nemačko - ustaški plakat koji poziva dobrovoljce u nacističke redove
Banderin konkurent za vođstvo OUN, Andrej Meljnik, cinkari Hitleru Banderu. "Hića ga
apsi" da ne bi pravio velike probleme.
Abver ga predstalja kao neprijatelja Nemačke i smešta ga u logor „Zaksenhauzen“ sa celim
štabom, odakle rukovodi teroristima koji rade za Nemce. Ubijali su masovno do 1944. godine
kada su ga „pustili“ iz logora i poslali na teren da radi diverzije protiv Crvene armije.
Bandera nije nikada mnogo rizikovao, ali je sve dobro organizovao. Posle rata je sarađivao sa
engleskim specijalnim službama i u Minhenu 1947. godine ponovo oformio OUN i ponovo postao
predsednik.
Petnaestog oktobra 1959 godine NKVD je ubio Banderu u ulazu zgrade iz specijalnog pištolja sa tečnim otrovom.
IZVOR:
Za vreme trajanja Drugog svetskog rata, ukrajinski nacionalisti Stjepana Bandere su ubili milion
Jevreja, milion Rusa i Belorusa i stotinak hiljada drugih antifašista.
"Bog te mazo", a sve izgleda kao nekakva politička borba.
Bandera, Banderovci, unijati... Pavelić, Ustaše, katolici... u čemu se razlikuju "šerif Pavelić"
i "kauboj Bendera"?
Razlika je samo u tome da Benderini unijati još nisu stigli da postanu katolici. Zato je Pavelić "šerif", a Bandera ganja krave i povremeno ih kolje. Za to vreme "šerif" Pavelić kolje Srbe i skita po Vatikanu, da "cuga vino rimsko kao špricer". Pola vino - pola srpska krv!
A Vatikan! Šta Vatikan? Pa zato im je Musolini iznajmio „Činečitu“ da snime film o Srbima - četnicima i partizanskim zlikovcima, hajducima i Indijancima iz plemena „Sijuks“, krvnicima koji bi da ubiju porodicu Glembajevi.
AUTOR: Vladimir Ninin
SKINI APLIKACIJU
.png)
