У Музеју чоколаде у Београду: Све о краљици слаткиша

Ако спадате у групу људи која радо конзумира посластице чији је главни састојак плод биљке какаовац, локација коју смо посетили на адреси Тадеуша Кошћушка 18, биће вам и више него занимљива.

Недавно отворени Музеј чоколаде у Београду јединствен је по организованом обиласку уз стручна појашњења кустоса, јер се акценат ставља на доживљај едукативног карактера.

Често се може чути како је чоколада добар лек за различите бољке. Скоро је на гласу као и ракија. Уколико вас боли стомак, поједите комад црне чоколаде. Уколико вам се нагло слошило, мора да вам је пао шећер, поједите парче чоколаде.

Уколико вас је дечко или девојка оставила – појешћете чоколаду без да вам је ико ишта рекао. Тако посматрано, чоколада је нека врста универзалног решења. Сваку бол може да ублажи, а није лек.

Због своје, у историји човечанства, велике улоге у прехрани људи, не чуди чињеница да се неко досетио да посвети своје време и интересовање краљици свих посластица, а своју љубав према истој крунише једним слатким музејом.

У Београду, то је учинио Ненад Радуловић, који се постарао да нас проведе кроз дугу животну причу овог слаткиша.

Да би прича била потпуна, најпре се морамо вратити тамо где је све почело, на просторе тропских кишних шума Централне и Јужне Америке у времена када су на тим територијама биле Маје и Астеци. У просторији уређеној да асоцира на панамске прашуме, тешко је не уочити велики труд уложен у дочаравање саме атмосфере, како визуелно, тако и уз помоћ звучних ефеката који додатно стављају акценат на амбијент у ком се налазимо.

Соба уређена репликама предмета који датирају од више од четири хиљаде година, односно две хиљаде година пре нове ере, враћа нас тамо где је све почело. Неизбежно је приметити и реплику плода какаовца који је суштински основ састава чоколаде.

Сваки случајни, али и намерни, пролазник у могућности је да извуче колачић из главе мајанског божанства у ком се крије његова порука за тај дан. Наш водич није крио чињеницу да су „пророчанства” у готово 100 одсто случајева позитивна.

Следећа просторија нас води у доба 16. века, када је какао направио своју премијеру на европском тлу. Иако се заслуге приписују Колумбу, он заправо није схватао значај ове биљке, већ је међу његовим људима било оних чија је машта била заинтригирана овим плодом који је древним народима служио и као врста валуте.

Како наш кустос истиче, сматра се да је заправо генерал Ернан Кротес упознао Пиринејско полуострво са какаом. Шпански краљ Филип II, љубоморно је чувао нови прехрамбени производ, далеко од очију шире јавност.

Мало по мало, након што су се на његовом двору служили напитци слатког, али јаког укуса, оно што бисмо ми данас назвали топлом чоколадом, појавили су се и други племићи који су то желели да имају на свом двору. Међу њима, била је и жена Луја XIII, Ана од Хабсбурга, којој дугујемо захвалност за упознавање Европе са овом чудном и до тада непознатом биљком.

Ток развоја се лако може претпоставити. Моменат индустријализације и масовније производње само је убрзао процес производње и учинио чоколаду доступном ширем кругу потрошача. Сам процес, остао је исти као из 1847. године, када је у Енглеској и направљена прва табла чоколаде.
Даље се селимо на наше поднебље, у Југославију 1902. године када је Константин Шонда своју већ постојећу понуду посластица обогатио првом таблом црне чоколаде која се звала „Олга”. Као омаж Шонди и његовој малој фабрици, у музеју су изложене његове кутије старе готово читав век.

Просторија посвећена овим просторима чува бројна стара паковања, од „Шондине” чоколаде која је имала слоган „Светски рат у сликама”, преко паковања фабрике „Рода”, па све до „Краша” који и данас можемо наћи на рафовима маркета. Нисмо могли да не приметимо да је једна наша амбалажа послужила и више него као инспирација чувеној швајцарској „Милка” чоколади.

Неизбежно је било продискутовати о мањим произвођачима чоколаде који данас постоје и раде на принципу „квалитет испред кванитета”, те нас је Ненад са одушевљењем упутио на две мање радње које су идеји музеја пружиле подршку, а то су „Адоре“ и „Премиер“. Један кутак уређен је у част некадашње СФРЈ, а са чајника присутне посматра нико други но Јосип Броз Тито.

Последња, али не и мање вредна, просторија носи назив „Фасхион роом”, јер су сви изложени експонати јестиви. Када се производња чоколаде укрсти са уметношћу, добију се ципеле, ташне, куће, али и кутије за алат у којима је и сам алат направљен од чоколаде.

У стакленим витринама приказани су састојци који су непходни за производњу праве, чисте црне, млечне и чоколаде са лешником. Посетиоцима је обезбеђен и кутак за фотографисање, а на крају самог обиласка и дегустација топле чоколаде, као и мали, чоколадни поклони.

Када се све сабере, остаје осећај задовољених чула и унутрашње испуњености, те се, слободно, може рећи, да је првобитни циљ музеја да пружи едукативну компоненту и те како достигнут. Остаје само да видимо да ли ће и пророчанство бити испуњено.

SKINI APLIKACIJU