PUT JEDNOG BOGOTRAŽITELJA DO SVETOG PRAVOSLAVLJA: Tajna veza indijanskog poglavice sa SRPSKIM SVEŠTENIKOM
Autor: Glas javnosti
Puno je životnih priča ljudi koji nisu potekli iz pravoslavne porodice, a koji su se kasnije tokom života, susreli sa našom verom i oberučke je prihvatili. Donosimo vam jednu priču koja govori o širini pravoslavne vere, koja prima u svoje okrilje sve, nezavisno od boje kose i nacionalne pripadnosti.
Kada je jedne večeri profesor Janis Hadžinikolau prisustvovao Večernjoj službi u polumračnoj ruskoj crkvi u Montrealu, pažnju mu je privukla jedna silueta koja se razlikovala od ostalih. Bio je to srednjovječni indijanac čija je kosa, vezana u rep, dosezala do pojasa.
Nakon službe profesor nije mogao da odoli, prišao je neznancu i predstavio se.
– „Vladimir“, odgovorio je neznanac.
– „Ja sam Grk“, a vi?
– „I ja sam“, odgovorio je.
– „Govorite li grčki?“, upitao je zaprepašteni profesor.
Uslijedilo je nekoliko trenutaka tišine, a onda je indijanac na grčkom citirao prvi stih Jovanovog Jevanđelja: „U početku bješe Logos, i Logos bješe u Boga i Logos bješe Bog“. Profesor je ostao bez riječi, a onda je njegov sagovornik prsnuo u smijeh: „Ja sam indijanac“, rekao je, „ali nekako, osjećam se i kao Rus i kao Grk i kao Srbin i Rumun, jer… ja sam pravoslavan“.
„U njegovom oku pojavio se bljesak“, prisjeća se profesor, „kao i u mom srcu…“.
Tako se profesor Hadžinikolau upoznao sa Vladimirom. Iz njegove priče saznajemo da je Vladimir, ili Frank Natave, kako je bio poznat svom narodu, rođen u Indijanskom rezervatu Kognavaga nadomak Montreala. Rezervat je podignut 1600. godine i danas broji 5000 indijanaca iz tri plemena, od kojih su većina, kao što je to bio i Vladimir, iz plemena Mohavk.
„Naše selo je“, pričao je Vladimir profesoru, „kao i ostali indijanski rezervati, u 18. vijeku u suštini pretvoreno u rimokatolički protektorat. Katolički misionari su na sve moguće načine pokušavali da obrate cel8 našu zajednicu. Ne ljubavlju, nego omčom oko vrata. Gazili su našu vekovnu tradiciju i iskorištavali nas za svoje ciljeve. Ja sam se do svoje 32. godine držao utabane staze. Kao što je moja majka, koja je bila jedna od starica u plemenu, govorila “Danju rimokatolik za oči sveta, a noću indijanac za oči duše“. Ali kada sam napunio 32 godine nisam više mogao trpeti to sputavanje, tu omču oko vrata, i pobunio sam se na svoj način. Počeo sam da istražujem naše korene, učim naše jezike, studirao sam na univerzitetu bijelih ljudi, što je za indijanca moje generacije bilo veoma neuobičajeno. Godinama su me vodili kao putujećeg predavača uporedne lingvistike. Često sam bio klovn u njihovim akademskim igrama, za njih sam bio retka, egzotična vrsta. Upoređivao sam naše riječi sa francuskim i engleskim ekvivalentima, naše navike sa njihovim. Ponekad sam, ipak, osećao da me posmatraju kao što arheolozi posmatraju fosile.
Moja staza do Pravoslavlja bila je, kako mi kažemo, “tajna staza“. Dogodilo se to kroz lingvistiku, predmet koji me uvek interesvao. Učeći lingvistiku bio sam impresioniran kada sam pročitao žitije svetih Kirila i Metodija, koji su poznati i kao Apostoli Slovena. Posebno me zainteresovalo ćirilično pismo i slovenski jezik. Pitao sam profesora gde bih mogao čuti kako se govori slovenski. On je predložio da posetim neku rusku crkvu. Pozvao sam jednu od njih, i prijateljski glas me obavestio da Večernja služba počinje u 7 sati uveče, a Liturgija u 10 ujutro. Upitao sam da li mogu da prisustvujem i odgovorio je da naravno da mogu. Tako, skupio sam hrabrost i otišao u subotu veče. Na toj Večernjoj službi u crkvi svetih apostola Petra i Pavla iskusio sam nešto što nikada ranije nisam. Posmatrao sam ikone, slušao pojanje, gledao ljude kako se klanjaju, miris tamjana je ispunjaljvao vazduh, sve to mi je govorilo da sam pronašao “tajnu stazu“.
Nećete verovati, ali s vremena na vreme, uočavam paralele između indijanske i pravoslavne tradicije. Negde unutra, ovo otkriće ispunjava moj indijanski etos i dopunjuje ga. U početku sam se osećao kao na oblacima. Na prvoj Liturgiji upitao sam da li mogu da ostanem i posle otpusta oglašenih i rekli su da mogu. I tako, seo sam, kao indijanski pas! Od tada, počeo sam češće da dolazim u crkvu. U početku samo nedeljom, onda i subotom, zatim i radnim danima, kad god je bio neki praznik. Nakon nekog vremena primetio sam da se posle večernje obavlja ispovest. Stao sam u red, ali su mi rekli „Ti ne možeš, nisi pravoslavan. Ovo je Sveta Tajna“.
„Ali cijeli naš život je Sveta Tajna“, rekao sam.
Onda sam malo razmislio i upitao: „Kako mogu da postanem pravoslavan?“.
Predložili su da porazgovaram sa sveštenikom.
Nedugo zatim, doneo sam odluku da postanem pravoslavan. Na dan kada kada je to trebalo da se desi, snežna oluja mi nije dozvolila da izađem iz sela. Odloženo je za praznik Vavedenja Presvete Bogorodice. I tako je i bilo… Dobio sam ime Vladimir.
Mnogo kasnije, sećajući se svog prijema u Pravoslavnu Crkvu, iz sjećanja mi je izronila impozantna figura srpskog sveštenika koji je posjetio naše selo kada sam bio mali. Njegova pojava i njegovo ophođenje ostavili su dubok utisak na mene. Sećam se kako je moja majka komentarisala: “Evo jednoga koji od svoje istine ne pravi propagandu“.
Mom narodu su dosadili misionari. Godinama dolaze, uglavnom ne da bi davali, nego da bi uzimali… Nikad nisu pokazivali interesovanje za ono što mi imamo.
Ali taj Srbin je bio drugačiji. On je jedini nešto dao, svojim prisustvom… a od nas nije uzeo ništa, osim našeg srca.“
Kada se profesor Hadžinikolau, nakon izvjesnog vremena, ponovo sreo sa Vladimirom, bilo je to u njegovom selu. Dogovoreno je da se nađu u radio stanici u kojoj je Vladimir već godinama radio. Zatekao ga sa slušalicama na ušima kako čita jutarnje molitve na svim indijanskim jezicima, zatim na francuskom i engleskom. Naravno, slušaoci nisu mogli da vide kako se Vladimir krsti na pravoslavan način.
Vladimir Natave je bio poglavica svog plemena, bio je duhovni vođa. On je sahranjivao i venčavao, bio im je neka vrsta sveštenika. Uveče, seo bi prekrštenih nogu slušajući probleme svog naroda i davao im savete. Bio je pesnik i prevodilac, bio je i filosof. Znao je njihove probleme bolje nego bilo ko, a znao je i stroge plemenske zakone. Oni koji poreknu predačka načela i postanu hrišćani mogu da ostanu u selu, ali ne i da vrše bilo koju funkciju. Niko u selu, do njegovog upokojenja, nije znao da je njihov poglavica pravoslavni hrišćanin. A Vladimir, koji je za njih bio Frenk, je radio sa njima, za njih, stalno strahujući sa će saznati.
„Kad god bih ga vidio obučenog u stihar i sa svećom u ruci“, priča profesor Hadžinikolau, „kako ispred episkopa i sveštenika izlazi iz oltara malene crkve Znamenja Presvete Bogorodice, nisam mogao da se ne zapitam kakvo je to srce u tom indijanskom vuku koji je stalno ponavljao “Bog zna“. A on je neprestano pravio poklone, moleći Gospoda da ga prosveti da vodi svoj narod kroz bure i iskušenja i da mu da snage da do kraja ponese svoj teški teret“
„Jednog jutra“, nastavlja profesor, „javljeno mi je da se Vladimir upokojio u svom selu. Pitanje koje mi se nametnulo bilo je: Ko će ga sahraniti, šta će biti s njim?“
Ispostavilo se da je Vladimir ostavio detaljno pisano uputstvo da bude sahranjen po indijanskim običajima, ali i da ga pravoslavni sveštenik opoje. Naravno, indijanci nisu imali pojma šta je to pravoslavni sveštenik, ali Vladimir je ostavio nekoliko brojeva telefona. Pozvan je sveštenik i tu u sred indijanskog sela odsluženo je opelo nad telom usnulog sluge Božijeg Vladimira.
Nažalost, profesor nije mogao da prisustvuje sahrani. Dva dana posle, u selu je čitan Vladimirov testament u kome je navedeno kome će šta pripasti od njegove imovine. Vladimir je imao 75 godina, imao je decu, unuke i praunuke, i svakom članu porodice ostavio je ponešto.
Nakon nekoliko dana profesor je dobio paket. U njemu je bila knjiga – Sveta Liturgija na grčkom i engleskom jeziku, koju je pre mnogo godina poklonio Vladimiru. Unutra je bila posveta: Janiju, a ispod na gčkom – dok se ponovo ne sretnemo.
Kad je dalje okrenuo stranu, profesor je ostao bez teksta, iznad svakog reda, rukom je bio ispisan prevod. Vladimir je celu Liturgiju svetog Jovana Zlatoustog preveo na Mohavk jezik. „Ako Bog da“, kaže profesor, „jednog dana ovaj prevod biće objavljen“.
SKINI APLIKACIJU
KOMENTAR
9 min
