DR.VLADIMIR ĐURIĆ: Ko se zadnje smeje, najslađe se smeje...

Suštinska razlika među ljudima nije u tome da li neko može ili ne može postati depresivan...

Ljudi se po tome uopšte ne razlikuju...

Jednostavno...

Svako može postati depresivan...

Pod određenim uslovima...

Suštinska razlika između ljudi je zapravo samo u tome koliko nepovoljnih i neprijatnih životnih događaja je potrebno da se nekome desi da bi taj neko postao depresivan...

Nekome je dovoljan jedan maljušni potres da se potpuno slomi...

A nekoga neće oboriti ni serija tektonskih poremećaja...

E sad...

Tri stvari predominantno određuju snagu nečije psihološke armature:

1. Genetika

2. Detinjstvo

3. Obrasci razmišljanja

Kao što se lako može zaključiti...

Svaka osoba lično i u ovom trenutku je odgovorna samo za ovu poslednju stvar...

Prve dve su potpuna lutrija...

Što za sobom povlači nekoliko bitnih reperkusija...

Nema veće privilegije od toga da naslediš dobru genetiku i da imaš dovoljno dobro detinjstvo bez trauma...

Ako je tako...

Telefon u ruke...

I ovog trenutka okrenite svoje roditelje i zahvalite im se...

Ništa važnije i vrednije niste mogli dobiti u nasledstvo...

Lako je iz dobrog korena na plodnoj zemlji u prijatnoj klimi razgranati krošnju...i procvetati u proleće...

Ali je upravo zbog toga osuđivanje i  obezvređivanje nekoga ko nije imao tu privilegiju jedan ozbiljan bezobrazluk...jedan festival bahatosti...i apsolutni lakmus papir za glupost...

Saosećanje bi baš zato i moralo da bude imperativ...

Iz prostog razloga što je to mogao biti svako od nas...

Samo da se kuglica na tom ruletu zaustavila jedan broj kasnije...

Ukoliko smo imali taj maler...

Neće nam uopšte biti lako...

I sve će biti protiv nas...

Zato je i veoma važno da mi sami stanemo čvrsto na svoju stranu i naučimo za početak da saosećamo sami sa sobom...

Dve trećine uzroka jednostavno nije do nas...

Naravno... 

To nije alibi...

I amnestija od odgovornosti...

Jer će naš preostali život u potpunosti zavisti od ove preostale trećine...

Od toga kakvi smo mi...

I kako razmišljamo...

Jer nas jedino to može spasiti...

Uvek ima nade da...uz briljantan način razmišljanja...uporan rad na sebi...celoživotno popunjavanje duše...napuštanje patoloških navika...i mukotrpno građenje dobrog života...kockicu po kockicu...stanemo na noge...

Pa neko u porodici mora ustati...i reći dosta je bilo...

Zbog svih generacija koje dolaze...

Pa ko zna...

Možda ćemo i mi imati tu neviđenu priliku da budemo roditelji...

Da pokažemo sve što smo naučili...

A možda čak i tu privilegiju najveću od svih...da se od srca naslađujemo posmatrajući našu decu kako rastu...kako su srećna...i kako se smeše...

Jer...

Znate već...

Ko se zadnji smeje najslađe se smeje...