Život često diktira smrt, ali i smrt određuje život: Zašto su atentati u zemljama ispod Himalaja najtragičniji i najdrastičniji(78.deo)

Svakim danom padaju nove žrtve. Desetine i stotine već ih je u Pakistanu, i pre i posle ubistva ćerke Ali Buta. Tragične cifre rastu - samo u Iraku je već poginulo više od 250.000 Iračana.

Palo je i više hiljada Amerikanaca i drugih intervencionista. Sve ili većina tih žrtava, nije pala na klasičnim frontovima, pa ni u modernijim ratovima, već praktično u atentatima, s jedne ili druge strane. Amerikanci ubijaju bombama "pametnim", "glupim", onim razornim, naravno, i uništavaju sofisticiranim oružjem, svakako iz zasede i iznenada, u pravim atentatima ceo jedan i to drevni narod izuzetne civilizacije.

Pripadnike tog istog naroda, i sve šire i češće i njegove susede, s druge strane ubijaju antiameričke, islamske terorističke organizacije, Al-kaidine i druge podaničke grupe. Posebno su nemilosrdni prema onim zemljacima koji tolerišu ili se dovoljno oštro ne suprotstavljaju agresiji najmoćnije svetske sile. U timi atentatima, stilom različitim, ali bez sumnje s obe strane i potpuno nevine padaju mnoge, neuporedivo brojnije žrtve. široj javnosti njihova imena se ne objavljuju, ubijeni ostaju nepoznate žrtve jednog užasnog rata. U svakoj samoubilačkoj eksploziji pojedinaca po pravilu ginu desetine nedužnih.

Nemoć svetske većine, ali vojno slabije, nemoćne da zaustavi ovu i druge agresije ratova i atentata, naravno i da spreči brojne nepravde, postepeno, malo pomalo, transformiše se u - nemoćno ćutanje. A u tišini se čuje jedva samo tihi, poneki, sve slabiji protest.

Ućutala je i savest sveta. Videlo se to, drastično i tužno, i u slučaju našeg Kosmeta. Pamte se i uzbuđuju samo atentati - na poznate. A žrtve ne menjaju one koji ćute, ni one koji odlučuju i - ubijaju!

Prvog indijskog premijera Džavaharla Nehrua, posle vremenske distance, nasledila je ćerka Indira Gandi, a nju njen stariji sini Rađiv, pošto je mlađi, određen da bude političar, poginuo u padu sportskog aviona. Rajiva nasleđuje supruga Sonja, ali samo u partijskim poslovima Kongresne stranke, jer - ocenjuje se, Indijci ne bi prihvatili strankinju, Italijanku, da vodi poslove velike države. Ali, spremaju se Rađivova deca, sin i ćerka, a ona, kažu, "sva liče" na baku Indiru, najviše po sluhu za politiku.

Kako je u najslavnijoj indijskoj porodici Nehru-Gandi, isto je i u svim drugim koje su pogodili atentati - i tamo poginule očeve nasleđuju članovi porodica .

I u najtežim trenucima smrti, maltene odmah posle atentata, misli se na sutra, naravno politički. Prevashodno se pokazuje briga o izborima, jer se u tim podhimalajskim državama pokazuje solidarnost prema porodici, ali i partiji žrtve. Pobeđuju naslednici. Tako je bilo i u Šri Lanki, Indiji, Bangladešu, a praksa se ponavlja i u Pakistanu - Benazir nasleđuje muža i sin...

Gotovo da je pravilo da se najviše atentata dešava upravo uoči izbora. Izborne kampanje su pogodne za vođe, ali i za - ubice.

Život diktira smrt, ali i smrt određuje život

 Život, onakav kako ga većina živi, u velikim oskudicama, čiji je pokrivač nebo a dušek zemlja, ponekad, ali retko, puca i probija okvire izdržljivosti i tolerancije. Ćešće to biva kod onih koji imaju, kod srednjih i bogatijih slojeva i kasta, ali religiozno isključivih i natopljenih novim dogmama i opijumom vlasti. I tada, kad padnu vodeće ličnosti, otpor nasilju se ne gasi - ubijenog lidera, po pravilu, nasleđuje neko iz porodice - žena, sin, ćerka, unuci čak...To je pravilo u svim tamošnjim religijama i zajednicama, jer ih sve povezuje nasleđe viševekovnog uverenja da su porodice vođa iz najviših slojeva i kasta bogomdane, od bogova i sudbine određeni da vode narode i države - u korist svih segmenata društva.

U Indiji i drugim državama Indijskog podkontinenta, koji su izuzetno multireligiozni, multinacionalni, u rasama, izgledima, ekonomskim posedima, jednostavno sve je multi, zato se tu i živi na poseban način. Život često diktira smrt, ali i smrt određuje život, njegove oblike i tokove. Nigde, tako, nisu međuzavisni. Povezani. Uslovljeni.

Na nišanu - porodica Bandaranaike

 Život teče i kad stigne smrt - nastavlja se. Smrt ne gasi život. Naravno, i jedno i drugo u duhovnom toku, sadržaju, poruci, ideji, nekoj vrsti zaveštanja, bogom određena, misija porodice se nastavlja i posle smrti oca - nasleđe je više od pravila.

Solomona Bandaranaikea, prvog predednika nezavisne Šri Lanke (bivši Cejlon), koji je bio iz sinhavenske zajednice, ubio je budistički sveštenik, naravno, fanatizovan do besvesti, iako se, eto, radi o božjem slugi i to drevne i izrazito miroljubive religije. Vođnje zemlje je nastavila njegova supruga Sirimavo Bandaranaike, kad je dobila izbore, a njene poslove produžila je njena ćerka, predsednik Šri Lanke Čandrika, takođe izložena mecima atentatora, ranjena je...

Šri Lanka, rajsko ostrvo, kako ga je zvao Džavaharlal Nehru, decenijama živi pod terorom starog i novog terorizma. "Tamilski tigrovi" su u regionalnim okolnostima novo društvo ubica, ali su stariji od svih organizacija koje su sada u svetu aktivne. Predstavljaju tamile koji imaju svoju državu na jugu Indije, a u Šri Lanki, gde su manjina u odnosu na većinske sinhaveze, nastanjeni su na severnom delu ostrva koje pokušavaju da odvoje od Šri Lanke i proglase svojom nezavisnom državom, i tako podele "rajsko ostrvo".

Uličarski tigrovi

Paralela sa teroristima i političkim ambicijama kosovskih separatista je ubedljiva, ubedljivija od drugih upore|enja, s jednom bitnom razlikom - tamilske separatiste i posebno krvožedne ubice, ne podržava ni Indija, ni svet, javno ni SAD, ni bivši britanski kolonijalisti. U Indiji, u kojoj tamili imaju svoju državu, Tamil Nadu, koja deluje kao Albanija prema šiptarima na Kosmetu, u slučaju Šri Lanke skriva svoje brojne veze sa tigrovima. Tamilski separatisti svoje akcije bez zastoja izvode ne samo u severnom delu Šri Lanke, gde ih štiti gusta džungla i tamilsko stanovništvo, već i u drugim urbanim delovima ostrva, najčešće i u samom glavnom gradu Kolombu, gde su svojevremeno ubili jednog ministra i njegove saradnike. Jednu od najspektakularnijih akcija, i to na tada novi način - samoubistvo eksplozivom, izveli su 1. maja 1993. godine, kad je na političkom mitingu terorista tigrova u masi građana aktivirao eksploziv i ubio premijera Ramasingu Premadasu.

Ranili su oni, dve godine ranije, i predsednicu Čandriku, ćerku Sirimavo Bandaranaike, koja im je glavna meta jer je pokazala izuzetnu aktivnost, doslednost, hrabrost i odlučnost da eliminiše separatiste sa severa Šri Lanke. Postala bi to ona odavno da "Tigrovi" nemaju podršku, naravno više tajnu i nezvaničnu, od matičnih snaga u Tamil Nadu, odakle im stiže svaka vrsta pomoći - logistička, ljudska, materijalna - kao šiptarima iz Albanije...Razlika je, i to važna, što se centralna vlada u Nju Delhiju uporno suprotstavlja podršci i svoje savezne države Tamil Nadu separatistima i teroristima "Tamilski tigrovi", što izaziva gotovo stalnu zategnutost centralne i provincijske vlasti.    

 Tamil Nadu je, uostalom, i sama bila scena uvežbanog atentata samoubilačkom eksplozijom na Indirinog starijeg sina, premijera Rađjiva Gandija. Ubila ga je žena "tigrica" opasana pojasom od eksploziva, aktiviranog daljinskim upravljačem. Bilo je to 21. maja 1991. godine, u glavnom tamilskom gradu Madrasu, tako|e na predizbornom mitingu, najčešćoj prilici za ovakve akcije.

Osveta Indiri

 Najspektakularniji, i po posledicama najteži, naravno i odjek u zemlji i svetu, bio je atentat na Indiru Gandi, 31. oktobra 1984. godine, u bašti njene delhijske rezidencije - rafalnom vatrom. Na isti način,  iz vatrenog oružja, tri godine ranije, 6. oktobra 1981. teroristi su ubili egipatskog predsednika Anvara el Sadata. Pet godina kasnije, 28. februara 1986, tako|e vatrenim oružjem, ubijen je švedski premijer Ulof Palme, a 4. novembra 1991. u Tel Avivu, izraelski premijer Jicak Rabin. Eksplozijom bombe ubijen je u Bejrutu libanski premijer Rafik Hariri, 14. februara 2005, dve godine pošto je u Beogradu snajperskom puškom zaustavljen premijer Zoran Đinđić. U atentatima su, međutim, potom počela ubistva samožrtvovanjem skrivenim eksplozivom. Verovatno zbog toga što se lakše sakrivao od i najmanjeg oružja...

U Indiru je pucao njen telohranitelj, onaj koji brine o njenoj bezbednosti, pripadnik Sika, poznatih po mnogo čemu, dugačkim bradama i kosama pod čalmom, koje nikada ne šišaju i briju, ali i po vernosti i odanosti onima za koje rade, nažalost, najviše su odani sikovskoj duhovnoj i religioznoj ideji i praksi - u ime identiteta svoje sikovske zajednice koja broji oko 25 miliona. Indira je, pokušavajući da uguši sikovsku separatističku pobunu sa sve umnoženijim terorističkim aktivnostima, usmerenim da proglase nezavisnu državu Kalistan, umesto sadašnjeg Pandžaba, naredila armiji da gađa sikovski sveti "Zlatni hram", u čijim ruševinama je ubijen njihov duhovni i religiozni vođa, Brindevale, doživljen kao živi bog svih sikovskih pripadnika. Znalo se, a i ovaj novinar je tada to eksplicitno najavio, da je Indira, verovatno po nagovoru nekih armijskih glavešina, rušenjem sikovskog hrama napravila grešku koja se plaća životom. Pojačana je, istina, njena bezbednost, ali niko nije sumjao da će osvetu izvesti baš njen najodaniji čuvar. Ali, Siki su takvi - osveta je bila neminovna...

I drugi podhimalajski atentati, navedeni i nepomenuti, svaki na svoj posebn način, bili su spektakularni, ali u feljtonu moguće je posebno se osvrnuti još samo na poslednji, jer izaziva posebnu i aktuelnu pažnju, najviše zato što je najnoviji, i što je žrtva žena. Verovatno su spektakularniji bili oni prethodni, koje, u ovoj prigodi, samo sažeto interpretiramo.

Po odjeku, iznena|enju, pravom šoku, bez sumnje se izdvaja ubistvo Mudžibura Rahmana 1975, koga je ubila vojska. Jer, on je bio prvi borac za nezavisni Bangladeš (bivši Istočni Pakistan), popularan u masama, vođa nacije, njena prva ličnost i prvi predsednik. I njega je nasledila ćerka, prvo u upravljanju vodećom partijom Avami lige, a od 1996. postala je i premijer kad je pobedila na izborima.

Dvorski masakr

 U Bangladešu vojska je ponovo promenila vlast, atentatom na predsednika Zijaur Rahmana, 1981. godine. Njega je nasledila njegova supruga Kaleda Zija, pobedom na izborima 1991. godine.

Manje političke prirode, ali najužasniji po beskrupuloznosti i mnogo čemu drugom, bio je puč u kraljevskoj porodici Nepala, 1. juna 2001. godine, poznat kao "dvorski masakr". Krunski princ Dipendra, zvanično predviđan da nasledi oca, kralja Bivendru, nezadovoljan otporom porodice njegovom izboru supruge, buduće kraljice, pod dejstvom razočaranja i jakih emocija, ali ne i slabijeg alkohola - pobio je sve na koje je u dvoru naišao: oca kralja, majku kraljicu, braću, sestre, ukupno desetoro, konačno presudio i sebi. Presto je nasledio princ, pa kralj, Gjanendra, ubičin stric, brat ubijenog kralja Bivendre, ali toliko je mlak, da nije uspeo da se suprotstavi odluci političkih partija, među kojima je najjača Komunistička partija Nepala maoista, bivših višedecenijskih gerilaca.  

Oslonac SAD

 Po mnogo čemu očekivan, možda najmanje spektakularan, posebno po političkim posledicama, bilo je užasno ubistvo Benazir Buto, 28. decembra 2007. Ne isključuje se čak zaključak, u široj javnosti možda deluje jeretički, neubedljivo i neverovatno čak - da je atentat na Benazir važan doprinos primarnim interesima SAD. Važnije za Ameriku su njeni aktuelni pokušaji da zaustavi talibanizaciju Pakistana, da uguši već razgorelu vatru nove odlučujuće faze radikalizovane islamizacije Pakistana, čije je stanovništvo isključivo muslimansko. Ovakvu pretpostavku ne može da obori ni zaključak nekih američkih izvora, da je Vašington štitio ćerku Ali Buta, ističući njenu demorkatsku prirodu. Americi je, međutim, velika briga Pakistan, inače njen najčvršći dugogodinji saveznik, ali pod uslovom da njime upravlja vojska, što je već postalo "prirodno" pravilo - od šezdeset godina nezavisnosti vojska je na političkom kormilu čak 40 godina. Ne može se, naravno, ni pomisliti da su američki istureni i posebno oni obaveštajni poslenici, okupljeni u CIA i FBI, i drugi eksperti povlačili poluge koje bi olakšale Al-kaidi i njenim pakistanskim saveznicima da pripreme i ubiju Benazir, ali nije daleko utisak da "posmatrači" nisu odlučno pomogli zaštiti i obezbeđivanju nesuđene buduće demokratske premijerke, lidera najmoćnije Narodne partije Pakistana (PPP) i ćerke pomalo legendarnog Zulfikar Ali Buta, obešenog 1979. godine. (Zna se da su i oba njena brata stradala na zagonetan način.)

Americi jeste odgovarala demokratska priroda, inače već dva puta bivše premijerke, zato su kod generala Mušarafa zvanično insistirali da joj dozvoli povratak u zemlju, što je on revnosno odobrio, oslobodio je čak prethodnih optužbi i presuda za korupciju i deblokirao njene i račune njenog muža biznismena. Generalu Mušarafu, već civilnom predsedniku, odgovaralo je Benazirino prisustvo, jer je ona stvarala pogodan unutrašnji politički ambijent, u kome bi s njenom vladom delio odgovornost za neophodne rigorozne mere za{tite Pakistana od uticaja iz Avganistana, koje gotovo svakodnevno jača, širi mre`u saradnika Al-kaide i njene učestale akcije atentatima, eksplozijama po Pakistanu. Krhka Benazir ne bi bila u stanju da se suprotstavi toj razornoj plimi iz Avganistana, a tek tada bi i u Pakistanu amerićki primarni, aktuelni i praktični, ali i strateški interesi bili načeti, čak i ozbiljno ugroženi - opasnije nego drugde u celom regionu. Jer, Pakistan poseduje i rakete i nuklearne bombe, istina, prevashodno namenjene održavanju ravnoteže s glavnim takmacom i protivnikom, susednom Indijom, ali opasno oružje bi eventualno moglo da dospe u ruke naraslih i ojačalih islamista talibanske prirode, i opakih ćudi Al-kaide. Iran bi, u tom slučaju, bio protivnik za igru, u poređenju s Pakistanom na suprotnoj strani. Najvažnije američke bitke sa svetskim, znači islamskim fundamentalistima i teroristima. Sve bi bilo opasnije u kontekstu saznanja da SAD nisu dobile ratove ni u Iraku, ni u Avganistanu.

Privilegovana vojska

 Jedina, bar za sada, prava garancija da pakistansko nuklearno oružje ostane pod kontrolom i što dalje od talibanskih ruku, svakako je pakistanska vojska, višedecenijski američki saveznik, pouzdaniji od svakog civilnog političara, naravno, bio bi i od Benazir Buto. Pakistanci u uniformi, u svemu su vašingtonski favoriti - samo njih, ne računajući pomoćne službe, ima 700.000, a oni su privilegovani u siromašnoj zemlji od oko 160 miliona ljudi (Pakistan je po broju muslimana na trećem mestu, iza Indonezije i Indije). U aktuelnim doga|ajima, privilegovani položaj pakistanske vojske biće još izrazitiji. Jer, Al-kaida i njenom opasnom infekcijom inficirani deo Pakistanaca i zemlje "čistih muslimana", sve agresivnije i ubedljivije ulazi i u pakistanske bezbednosne i političke pore, što se vidi i po češćim okršajima na granici s Avganistanom. Pleme Paštuna, koji žive s obe strane avganistansko-pakistanske granice, ne manje i Baludži, na jugu, prema Iranu i Avganistanu, ali i druge okolnosti koje potvrđuju sve češće samoubilačke eksplozije po pakistanskim gradovima, pokazuju da je u Pakistan iz Avganistana već uveliko ušao talibanski duh, naravno i projekti Osame bin Ladena...Nigde najstrašniji teroristički lider i inspirator svetskih zločina ne bi mogao da bude sigurniji i bolje zaštičen i čuvan kao u zatvorenom pakistanskom društvu, koje živi iza zidova, u mreži islamskim dogmi i pod vlašću sedam velikih plemenskih porodica, koje nijedna centralna vlast u Islamabadu nikad nije mogla i ne može ni simbolično da ugrozi.

Benazir Buto je lako pala - u Karačiju, gde je prvo stigla kad se vratila iz egzila, izbegla je dodir eksploziva, a u Ravalpindiju su okončali njen život i političku karijeru. Nasleđuju je, po običaju ovog regiona, muž i sin...

Eksploziv

 Ubice, istovremeno i samoubice, koristeći odsustvo striktne kontrole, posebno kad lideri ulaze u masu, najčešće da se rukuju, po pravilu se primaknu žrtvi na domašaj oružja. U poslednjoj fazi terorizma, najčešće se upotrebljava eksploziv, opasan oko tela ubice.

Tako je bilo i u slučaju ubistva Benazir Buto - ubica je aktivirao eksploziv, ubijajući sebe i desetine okolo. Ali, naknadno su uključena i dva dodatna elementa - na mestu atentata, nedaleko od prostora gde je održan politički miting u Ravalpindiju, odjeknula su i dva hica i nađen je pištolj, i to tipa koji upotrebljava pakistanska vojna služba. Naknadno je lansirana i izjava da je žrtva pod uticajem eksploziva udarila glavom o krov automobila, što je, naravno, izazvalo smrt. Sve ove naknadne priče samo su deo još jednog pravila - da se stvori i što brže proširi legenda o žrtvi. Eksploziv deluje i naknadno.

 Glas javnosti - Vladan Dinić

SKINI APLIKACIJU