Milan je progovorio je o njenim poslednjim danima i izneo niz detalja koji nisu bili poznati javnosti, posebno onog koji se tiče njegovog lečenja od bolesti zavisnosti, droge.
Kada sam izašao sa lečenja, samo me je zagrlila
„Moje lečenje je bilo proces. Vuklo se to dosta dugo, ja sam bio zavisan od heroina u nekom periodu – par nekih godina. To kupim još iz mladosti. U jednom trenutku moje lečenje nije bilo moguće u kućnim uslovima. Ja bez mame i tate, ali i bez svog psihijatra nikada ne bih mogao da se izlečim. Psihijatar je predložio da se hospitalizujem, da mi treba kliničko lečenje i izolacija. To je bilo nekih petnestak dana u klinici. Bila je to privatna klinika, gledam pozitivno na taj period.
To je bio stani pani momenat. Svi su bili uplašeni za mene. To je bio trenutak, ili ćeš levo ili desno. Znali smo da ako ja ne budem imao snage, mogu lako da odem do tačke bez povratka. Ali, uz Marininu podršku i svoju spremnost da se lečim, uspeo sam. Trajalo je mesec dana dok nisam zaista otišao na kliniku, a onda kada sam otišao, izlečio sam se. Kada sam izašao iz klinike izgrlili smo se. Jedino smo se u tom periodu čuli preko fiksnog telefona, posete nisu bile dozvoljene. Smeš samo sa dve osobe da pričaš, ja sam izabrao mamu i jednog druga. Ona mi je užasno falila, da vidim njen lik. Fizički mi je falilo. Nije ništa rekla kada me je videla, prvo je me zagrlila i izljubila. Ali, bila je srećna. Ja sam izgledao zdravo, izašao sam zdrav.“
Zajedno smo završili pesmu kada sam izašao s klinike
„Nakon toga je Ana Nikolić spremala album, Rasta je hteo pesmu Adio amore za sebe. Marina i ja smo je pisali zajedno, daj refren smo naviše voleli. Meni je palo na pamet – Adio amore, još volim te jako, iako si davno izgubila sjaj … Dva dana nakon izlaska iz klinike smo rešili tu pesmu. Rasta se oduševio i pao je na dupe kada je čuo pesmu. Snimio je i to je bilo to.“
Rekli su mi da je umrla dok sam pisao tekst
„Ja sam bio spreman za najgore. Izgledi nisu bili dobri. Bio sam svestan toga da je Marina posustala u toj borbi. Ne postoji način na koji možeš da se izboriš za dalji život. Ono što mi je pomoglo su ljudi sa kojima sam tada pričao, a koji su bili podrška. Verovao sam da čudo ipak može da se desi. Primio sam vesti o tome da je umrla dok sam pisao tekst. Tog dana sam rekao – Okej, ovo može da potraje, možda se i desi čudo, tada je bio praznik kada se čuda i dešavaju, ako se pomoliš za nečije izlečenje – međutim, čuda se ne dešavaju uvek. Pisao sam tekst sa koleginicom preko telefona, stigla je vest o smrti, bio sam dosta smiren. Šok me je stigao par dana kasnije. Najbolja drugarica je došla po mene, nažalost, nisam mogao da odem kod oca jer je on bio pozitivan na kovid, to mi je bilo najžalije. Ja sam mu javio vesti telefonom. Razgovor je bio jako realan i racionalan. Rekli smo, hajde da prespavamo pa da vidimo šta da radimo. Sutra smo pokušali da spavamo. Nismo puno komunicirali. Njemu je stanje, zbog kovida, bilo lošije, pa smo odlučili da sahranu pomerimo za deset dana, kad on ne bude zarazan kako bi mogao da prisustvuje sahrani.“