EKSKLUZIVNO: Knjiga bez predumišljaja o devojkama iz boljih kuća: Novi roman Jelene Tinske je oda prijateljstvu sa slikarkom Ljiljanom Drezgom

Postoje li prava prijateljstva danas i da li dve žene mogu biti iskrene prijateljice? Da li prijateljstvo može da traje decenijama. Postoji li recept da bi se za jedno pravo prijateljstvo moglo reći da je dugovečno?

Upravo je to tema nove dvanaeste knjige “Devojke iz boljih kuća” iz pera glumice, spisateljice, balerine i voditeljke Jelene Tinske, koja će se u knjižarama naći početkom juna. Roman, oslikan autentičnim fotografijama je o njenom prijateljstvu sa slikarkom Ljiljanom Drezgom, o njihovom poznanstvu, životima koji se prepliću od prvog dana kada su se srele, još davne 1966 godine. O njihovoj deci, karijerama, ljubavima…


Foto:Glas javnosti/privatna arhiva

U ekskluzivnom intervju za Glas javnosti Tinska otkriva sve detalje knjige u izdanju Narodnog dela za koji kaže da je napisan u dahu, i bez predumišljaja.

Imali smo dosad prilike da čitamo romansirane biografije poznatih ličnosti, a Vaša nova knjiga je romansirana biografija jednog prijateljstva. Šta to znači?


Foto:Glas javnosti/privatna arhiva

Kada se kaže romansirana biografija tu se misli valjda na roman. A ja kad kažem romansirana biografija mislim na romantiku. Ja sam u stvari romantično opisala naša dva života, Ljiljane Drezge i mene.  Upoznale smo se jednog dana kada sam ja imala baletsku probu sa devojčicama i dečacima iz baletske škole Lujo Davičo i jedan dečko je bio poznat kao Sima Nos verovatno jer je imao veliki nos. Ona je bila njegova devojka i došla je po njega. Onda smo se upoznale. Ja sam imala 13 godina, ona 16 i od tada se nismo razdvajale. Bila sam devojčica iz dobre kuće. Tata mi je Aleksandar Saša Petrović, književnik i prevodilac, deda po mami je završio medicinu u carskoj Rusiji, pradeda po mami je bio prota,  deda po tati Vojislav Maksimus Petrović. On je napisao gramatike na sedam jezika, bio je diplomatski službenik. Ubijen je u Londonu jer je bio umešan u tajne Crne ruke pa su mislili da je kod njega mač Karađorđevića pa su ga ubili u hotelskoj sobi ali mač nisu našli. I Ljiljana je devojka iz dobre kuće, mama joj je bila diplomatski službenik pa je putovala sa mamom po svim destinacijama. Bila je i na Kubi a kada se vratila ovde u Beograd zvali smo je Kubanka. Tata joj je bio jedan prelepi i prezgodni Splićanin, direktor Jadrolinije. Mama i tata su joj bili klasa. Njena baba Taška bila je Makedonka koja je u ono vreme nosila je šešire. Njen muž je bio prebogat. U stvari mi smo bile lepo vaspitane devojke.

Šta znači biti devojka iz bolje kuće, koliko im se život promenio i da li danas one postoje uopšte?

U toj knjizi postoji jedna rečenica da su u baletsku školu išle devojčice iz boljih kuća i dečaci koji su izbačeni iz svih škola jer su manje više bili probisveti. Nisu morali da budu gejevi da bi učili balet. Nigde drugde više nisu primljeni, a u baletskoj gimnaziji nije bilo matematike, fizike i hemije. I tako smo mi počele da se družimo. I danas postoje dobre kuće ali devojčice danas drugačije žive. Devojčice više nisu devojčice. One su  već sa deset godina devojke koje pokušavaju da budu starije. Mi to nismo bile, mi smo bile skromne.

Foto:Glas javnosti/privatna arhiva

Šta Vas je navelo da napišete knjigu koja je u neku ruku oda jednom prijateljstvu?

U to vreme se po kućama išlo na žureve. Ja sam prvi put otišla u diskoteku sa 30 godina. Kada me danas pitaju u kojim sam diskotekama sve bila kažem da nisam bila nigde. Ja sam išla u dve škole, ujutru u osnovnu, popodne u baletsku, ujutru u gimnaziju, popodne u baletsku i onda kada sam izgubila nevinost ja sam mislila da moram da se udam i rodila sam prvu ćerku. Za godinu dana sam rodila drugu ćerku ali zaljubila sam se u drugog i ostavila sam njihovog tatu. Vrlo hrabro sam krenula u svoj život što bi se reklo grlom u jagode. Zato i volim jagode. Onda sam počela život samohrane majke. Studirala sam glumu, prethodno sam primljena u Narodno pozorište kao balerina, talentovana balerina, zatim sam povredila meniskus i ostavila balet. A bih ostala na tim daskama koje život znače otišla sam na FDU gde su me odmah primili. Ali pošto je meni tata rekao: „Dobro, Jelena, ajde balet, ajde gluma...ali ajde ti nešto završi“ kao da je sve to dotad bilo ništa ja sam onda apsolvirala istoriju umetnosti. Sa mnom u klasi je bila moja tadašnja najbolja drugarica Neda Arnerić i obe smo otišle paralelno na istoriju umetnosti. Neda je diplomirala, ja sam apsolvirala.

Ipak posle dužeg vremena ste napisali knjigu... Po čemu je ova knjiga specifična i koliko se razlikuje od prethodnih?

Znate, Endi Vorhol je rekao da je umetnik samo levak u koji kosmos šalje informacije koje onda on prenosi na platno kao slikar ili na papir kao pisac ili u telo kao igrač. Stvar je u tome što sam ja napisala knjigu bez predumišljaja. Ljiljana je rekla jednog dana da napišem knjigu o nama. Došlo je vreme poentiranja. Treba da poentiramo. I tako je lavina krenula. Ovo mi je dvanaesta knjiga, sve su izdavali dobri izdavači Narodna knjiga, Publikum, Fotolibris, Stilos. Nikad ih nisam izdavala sama. U jednom trenutku mi se javio Draganić što je bila velika čast za pisca, i pitao me da mi bude ekskluzivni izdavač pod uslovom da povučem knjige od drugih izdavača. Ja sam to uradila, oni su se malo ljutili što više nisu imali pravo da izdaju moje knjige koje su se prodavale i imale po nekoliko izdanja. Ja sam onda sve dala Draganiću i on je umro. On je umro, a moji stari izdavači nisu više hteli moje knjige. Moj roman „Vilhelmina“ je ušao među prvih 14 u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Nisam dugo imala izdavača sve dok nisam čula da postoji Narodno delo koja je odlična izdavačka kuća iz Novog Sada. Direktor je Peđa Kovačević, urednik Vojislav Nestorović, jedan divan čovek takođe iz bolje kuće i iz drugog vremena. Knjiga je sada u prelomu. U njoj će biti oko 30 strana ekskluzivnih privatnih fotografija iz života slikarke Ljiljane Drezge i mene, slikarskih platna sa raznih izložbi, mojih 49 naslovnih strana, slike iz mojih predstava...U suštini kada kažem sve to onda mi se čini da sam važna iako u svetu u kom živimo svi se trude da nam ospore važnost, a kad promolimo glavu udare nas po njoj...Teško je živeti u ovom vremenu. Ali...Ja verujem i mislim da će ova knjiga biti bestseler.

Šta za Vas znači biti prijatelj?

Prijatelj je neko ko je potpuno iskren, ko vas bezuslovno voli, ko vam nikad neće reći da vam lepo stoji haljina koja vam ne stoji već ako vam stoji ružno će reći „Skidaj tu haljinu“. Po cenu da se prijatelj naljuti jer se pravi prijatelji ne ljute kada im se kaže istina. Prijatelj je neko čiju decu volite, čije roditelje i mane volite, kome možete da kažete sve, koga ponekad uvredite ali koji vam oprosti jer vam je prijatelj. Kad imate svoj život u svojim rukama i svoje godine onda teško da u vaš život može da uđe neki muškarac pod uslovom da on nije tu ceo vaš život i da niste proveli sa njim ceo život u ljubavi pristajući na kompromise kada ste u mojim godinama, a pritom emotivni, energetski kapacitet kao što sam ja onda teško u vaš život stane neki muškarac. Ipak, meni se dogodilo u poslednje vreme da se pojavio muškarac koji me obožava i koji voli ono što sam ja, kome se dopadaju moja deca, moje godine, moja karijera, moja visina, moje sve. Ali koji nije učinio nikakav napor da za mene učini one stvari koje svaka žena želi da muškarac učini za nju jer je on bio muškarac za koga su žene sve činile. Tu izgleda puca tikva. Na kraju krajeva valjda je bilo dosta ljubavi. Moja najveća ljubav je bio Goran Milošević. Meni je posvetio pesmu „Ti samo budi dovoljno daleko“. Pa možda možemo da poručimo muškarcima iz mog okruženja koji mi se i dan danas udvaraju besomučno upravo da budu dovoljno daleko.

Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU