VLADIMIR BEBA POPOVIĆ o atentatu na DR ZORANA ĐINĐIĆA (12.marta 2003.): Nisam bio zadužen za DB (130. deo)
Jedan od ljudi, koji je mnogo i vrlo često govorio i o političkoj pozadini ubistva predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine bio je njegov nekadašnji bliski saradnik Vladimir Beba Popović, nekadašnji šef Biroa Vlade Srbije za komunikaciju i medije...
Za feljton Glasa javnosti - "Borba protiv mafije" u nekoliko nastavaka objavićemo šta je Beba Popović, jasno i glasno govorio, slagali se ili ne s njegovim kazivanjima...
Snajper za predsednika Vlade Srbije
Na "radnom mestu", na stepeništu zgrade Vlade Srbije u Beogradu oko 12.30 sati 12. marta 2003. godine oko 12:30 ustreljen je predsednik Vlade Zoran Đinđić. Pogođen je metkom iz snajpera, prema zvaničnoj verziji iz Gepratove, koji je prošao kroz njegovo srce. Hitno je prebačen u bolnicu, ali... Smrt dr Đinđića je proglašena je čas kasnije, "u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra". Prema zvaničnom Vladinom saopštenju, Đinđić nije bio pri svesti nakon dolaska u bolnicu.
NE PROPUSTITE
Od drugog ispaljenog metka teško je ranjen u stomak pripadnik obezbeđenja premijera Milan Veruović (koji je svedoči o ubistvu predsednika vlade u svojoj knjizi "Treći metak", a prema tom kazivanju - posle dva "nesporna metka" Veruović je tvrdio da je ispaljen i treći metak.
Presuda u koju mnogi ne veruju
Prema sudskoj presudi i zvanično objavljenoj verziji (koju mnogi s manje ili više argumenata dovode u sumnju - o čemu smo pisali i u Feljtonu Glasa javnosti) oba metka je, snajperom, sa 130 m udaljenosti, ispalio policijski podoficir Zvezdan Jovanović, tada pripadnik Crvenih beretki, sa prozora zgrade Zavoda za fotogrametriju u Gepratovoj ulici.
Zvezdan Jovanović je kasnije pravosnažno osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva Zorana Đinđića.
Inače, atentatu i ubistvu predsednika Vlade Srbije je prethodilo nekoliko ranijih pokušaja atentata. Najpoznatiji (neuspeli) izveden je ujutro, 21. februara 2003. godine, kada je kriminalac i kontroverzni član tzv. "Zemunskog klana", Dejan Milenković - Bagzi (kasnije, svedok saradnik na suđenju za ubistvo predsednika Vlade),vozeći kamionet auto-putem, kod Beogradske arene, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio predsednik vlade Zoran Đinđić. A, istovremeno, pored auto-puta čekalo je nekoliko atentatora, koji su bili naoružani ručnim raketnim bacačima i automatskim puškama.
Dejan Milenković - Bagzi
Ipak i na sreću. Zoran Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.
View this post on Instagram
"Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države" jedna je od poslednjih izjava Đinđića, data "Večernjim novostima", pre tragičnog i fatalnog 12. marta 2003. godine.
Po presudi suda, Milorad Ulemek Legija je naredio Zvezdanu Jovanoviću da ubije Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na 40 godina zatvora za krivična dela koja uključuju ubistvo i pokušaj ubistva.
Reč ima Vladimir Popović...
Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića nije do kraja rasvetljeno. Zbog pokušaja mnogih da zataškaju bitne događaje koji su do toga doveli, da javnosti bude prikazano da je ubijen zato što je bio kriminalac, ekipa Insajdera je u prethodnih nekoliko emisija istraživala šta se zapravo i kada događalo. Učesnici i svedoci dešavanja koja su obeležila period pre i posle ubistva pričali su svoju verziju događaja u serijalu "Rukopisi ne gore". Jedan od najvažnijih ljudi i svedok tog perioda bio je Vladimir Beba Popović, koji je posle nekoliko meseci odbijanja ipak pristao na razgovor za Insajder.
B92: Šta ste sve radili znači? Niste se bavili samo... niste bili samo šef Biroa za komunikacije nego ste bili zaduženi i za DB.
Popović: Ne, nisam bio zadužen za DB. Priča oko mene i oko toga da sam ja imao veze s nekom kontrolom službe ili s tim nekim radom potiče, rekao sam, od ovoga što sam ja bio Zoranov predstavnik koji se viđao ne samo s Goranom Petrovićem, ja sam se video s 20 ljudi koji su bili potencijalni kandidati. Zorana to nije interesovalo, nije imao vremena i nije želeo to da radi.
Razlaz DS i DSS zbog ubistva Momira Gavrilovića
B92: Ubistvo radnika DB-a Momira Gavrilovića dovelo je do potpunog razlaza Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, ali i do prvi put javne rasprave u DOS-a o DB-u. Demokratska stranka Srbije tada je tvrdila da je Gavrilović ubijen baš zato što je došao u kabinet kod Koštunice da saopšti podatke o povezanosti mafije s Vladom Srbije. Činjenica je, međutim, da ni nekoliko godina kasnije, kada je na vlasti DSS i kada je direktor BIA-e Rade Bulatović formirao komisiju koja ispituje "slučaj Gavrilović", nije dokazano da je tadašnja Vlada Srbije i tadašnji DB imao bilo kakve veze sa ubistvom Momira Gavrilovića.
Popović: Zoran je saznao, ne znajući ko je Gavrilović, da je Gavrilovićeva funkcija bila da s Koštunicom, s njegovom ženom, s njegovim članovima kabineta, njegovim najbližim saradnicima, pravi puzajući puč.
B92: Pa, dobro, Koštunica je to demantovao.
Popović: Nije demantovao.
B92: Jeste, rekao je na konferenciji za novinare da Gavrilović nije dolazio da kadrovira u službi, nego da donese dokumentaciju, dokaze, nije rekao dokumentaciju nego...
"Vojislav Koštunica laže..."
Popović: To nije tačno, šta znači Koštunica demantovao, to nije tačno, on je rekao, pa taj čovek laže. On laže, Vojislav Koštunica laže, šta god da je rekao on laže. Od toga da neće da sarađuje s Hagom, pa sarađuje s Hagom, od toga da poštuje institucije, pa na mesta upravitelja institucija postavlja ljude koji su izašli iz zatvora ili ljude koje u normalnim društvima ne bi postavili nigde gde ima kontakta s javnošću. Znači, kako sad Koštunica rekao? Nije tačno da je rekao da nije. Priznao je da mu se žena viđala.
B92: Da, jednom se žena videla.
Popović: Nije tačno da se videla jednom, videla se više puta.
B92: On je rekao jednom.
Popović: Pa, on je rekao jednom, pa šta ako je rekao jednom? Pa, i Zvezdan je rekao da nije ubio Zorana, pa i vojska je rekla da nije umešana ni u kakvo ubistvo vojnika, pa se ispostavilo da su učestvovali u ubistvu u Budvi. Šta znači to - on je rekao?
B92: Pa, dobro, na osnovu čega vi sad tvrdite da...
Popović: Na osnovu čega? Pa, na osnovu toga što je to policijska istraga pokazala, što Gavrilović to nije radio sam, Gavrilović je to radio s pet ljudi koji su priznali šta su radili. Da su nosili čaršave formata B1 na kojima je bilo nacrtano ministar policije, pa ispod toga sve funkcije u policiji. Gavrilović je ubijen u danu kad je imao avionsku kartu za Beč i nije odleteo u Beč, jer ga je veče pre toga pozvala Ljiljana Nedeljković i rekla mu - morate sutra da dođete kod Vojislava Koštunice u kabinet, treba vas nešto...Znači, nije Gavra prolazio slučajno, kako oni kažu, pa došao da se požali i da kaže, evo ima Šljuka pumpu na Zvezdari, a Knežević je kriminalac. Ne, nego je odložio put za Beč, poslovni, da bi došao kod Koštunice jer ga je tražila Ljiljana Nedeljković.
B92: To znate iz policijske istrage?
Popović: To znam iz policijske istrage, to je potvrdila i njegova žena u policiji u iskazu, a to su potvrdila i dva prijatelja Momira Gavrilovića. Jedan koji ga je tog dana vozio na sastanak i drugi koji s njim ima neki posao, ne znam kakav posao, neku trgovinu. Ne mogu da tvrdim, ali s velikom sigurnošću mogu da kažem da je Momir Gavrilović bio tehnički izaslanik Jovice Stanišića posle dva sastanka Stanišića i Koštunice, a kojima je jednom posredovao Dobrica Ćosić, a drugom sam zaboravio ko. I na tim sastancima je praktično dogovoreno da je zajednički stav da ovakva DB to nema smisla, to je stvarno, šta rade, to je skandal, hapse, rasturaju službu.
B92: A otkud znate za te tajne sastanke?
"Priznao mi Jovica Stanišić..."
Popović: Za tajne sastanke Jovice Stanišića i Vojislava Koštunice? Pa, priznao mi je Jovica Stanišić, meni i Zoranu. Mi smo to u stvari čuli od Gorana Petrovića, nama je Goran Petrović to jednog trenutka rekao - ej, kao, o čemu se radi, što se Jovica viđa s Koštunicom. Mi nismo imali pojma i onda smo se jednom prilikom u jednoj situaciji videli Zoran i ja sa Stanišićem, pričali, pričali, pričali o svemu i svačemu, kao šta ima novo, nema ništa i ono na kraju, ja ga pitam - jesi se video s Koštunicom. On je, bilo mu je nelagodno, i on je rekao, pa jesam, zar ti to nisam rekao. Kažem, ne, nisi. Jesam, jesam, pa nešto je tu Dobrica zvao, zamolio, neki moj čuveni stari predlog objedinjavanja svih službi, pa sam ja otišao njemu da predam službeno, ma ništa. Ej, budale, glupaci, tako da kažem. Bio je i drugi sastanak, on je rekao, da, da, ali prvi put me zvao, pa sam drugi put otišao da mu predam taj predlog i tako dalje i tako dalje. To je bilo možda dva meseca pre nego što je bilo ubistvo Gavrilovića. Ali kad se desilo ubisvo Gavrilovića nama je bilo potpuno jasno o čemu se tu radi, da je to praktično bilo uz posredovanje tih starih Miloševićevih struktura, jedna priprema restauracije stare službe državne bezbednosti kojom bi upravljao iz senke Jovica Stanišić, a njegovi pioni bili na tom mestu i to bilo zadovoljavajuće i za Vojislava Koštunicu.
B92: U čemu je onda razlika između toga što se Vojislav Koštunica viđao s Markovićem, a vi sa Stanišićem, otkud ta uopšte potreba da se viđate s njim i da vam on priča šta treba da se radi?
"Zašto je bitan razgovor s penzionerom koji mnogo zna..."
Popović: Pa, kako da kažem, razlika je velika. Jovica Stanišić je prvo bio dve ili dve i po godine, koliko godina van toga, van operativne moći upravljačke, on je bio u to vreme kad smo se mi s njim viđali penzioner. Zašto je bio bitan razgovor s penzionerom koji mnogo zna? Pa, zato što ste dobili da upravljate državom za koju je potpuno jasno da je te političare, opozicione stranke, sve ono što se dešavalo u poslednjih 15 godina, praktično bilo rađeno po nalogu te iste službe. Sad jasno, imate prirodnu potrebu da saznate što više. Ono što niko od nas nije znao, to je da je nas posle 5. oktobra sačekala ostavinska rasprava DB-a, Miloševićevih političara, Miloševićevih tajkuna koji su prethodnih desetak godina pod mantilom rata i patriotizma na teritoriji SFRJ se bavili biznisom. Mislim, svi smo to manje-više znali, ali smo mislili da ti odnosi nisu baš toliki kakvi jesu...
Uloga Milorada Vučelića
Popović: Mi smo tu upali i mi to nismo znali i nama je trebalo dosta vremena da shvatimoda se to dešava, da tako kažem, jasnije nam je bilo negde već mesec dana ili dva pošto je Zoran postao predsednik Vlade, kad je Jovica na jednom od tih sastanaka rekao Zoranu, ja sam bio prisutan, da bi Zoran morao nešto da uradi po pitanju oduzimanja novca od Milorada Vučelića, koji je nekih 40 miliona maraka pokrao od DB-a. Izvadio je iz svog novčanika, između fotografija, gde su mu fotografije dece, jedan karirani papir savijen na četvoro i na njemu je bilo napisano nekih 10 brojeva računa banaka i tačni iznosi koliko gde ima para i rekao je da je, praktično, da su to pare koje je DB dobio kroz razne poslove koje je organizovao ili kroz neke donacije od pojedinaca koji su u teškim tim godinama rata davali pare DB da kupi helikoptere, opremu itd. A Vučelić je bio neka vrsta veze DB-a i tih ljudi i onda je on po principu 'pola pije, pola Šarcu daje', uzimao pola, da bi na kraju uzimao sve, ovima nije davao ništa. I između njih je praktično bio jedan sukob i taj sukob je bio problematičan zato što je Zoran bio i s Miloradom Vučelićem neka vrsta prijatelja, poznanika, mislim u to vreme su da tako kažem ponovo bili bliski, pošto je to period kad je Vučelić ponovo bio na strani protiv Miloševića, a i Jovice Stanišića. I tad smo već shvatili da to što smo mislili da se dešava je mnogo gore nego što smo mislili. I u te sukobe je uvučena i ta Vlada, u te sukobe je uvučen i Zoran Đinđić i onda smo vrlo brzo, tako da kažem, morali da počnemo da se suprotstavljamo tome. Konkretno za taj slučaj, Zoran je odmah posle toga tražio da to na neki način bude razrešeno, tražio je da to na neki način bude razrešeno, i da otprilike kao zovu tamo ovi iz DB-a Petrović i Mijatović Vučelića da kažu, dođi ovamo, gde su te pare što si uzeo, vrati te pare DB-a, međutim...
B92: Kako vrati pare, pa zar to nije za krivičnu prijavu?
Popović: Dobro, vrati pare, uhapsite ga, tužite, skraćujem.
B92: Pa ne, da li je to posledica tog prijateljstva znači s Vučelićem, sa Stanišićem, da li su ti ljudi bili zaštićeni stvarno?
Popović: Zoran je vrlo brzo posle toga kad je to saznao prestao da ima bilo kakav kontakt s Vučelićem. Mislim, ne samo zbog toga, nego i zbog toga što je i on jedan od ljudi koji je zloupotrebljavao poznanstvo s Đinđićem, pa je u tom periodu prelazne vlade i formiranja svoje stranke i pokušaja da opstane na političkoj sceni, danas mi je jasno iz kog razloga. Ne iz razloga što mnogo voli politiku, nego iz razloga da bi mogao da sačuva kapital koji je stvorio u tom periodu i da bi mogao da ima neku vrstu zaštite. Mi smo tad počeli da saznajemo, da dobijamo dokaze za ono što smo svi znali i svi sumnjali, da taj DB ništa drugo nije radio sem što se bavio organizovanim kriminalom poslednjih 10 godina, što jeste tačno, štitio režim Slobodana Miloševića, učestvovao u tim ratnim zločinima tamo širom teritorije Jugoslavije. Politika tog rata...oni koji su učestvovali u tom ratu učestvovali su da bi vrh aparata DB-a i tog Miloševićevog aparata, znači Brana Crnčević, Kertes, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, bili ljudi koji su ovde javnosti predstavljeni kao patriote, po principu rat u Bosni, šleper na putu, jagnje na ražnju, pevaljka na stolu, a ja preko televizije patriota. I onda, kada smo videli da je to, Zoran je čovek koji ne voli da učestvuje u stvarima koje su prljave, koliko god da to zvučalo čudno. On je čovek koji te stvari ne voli, on je vrlo brzo počeo od toga da beži, ali da to ne bi bilo naglo, jer smo znali da su to sve ljudi koji su opasni, mislim na Jovicu Stanišića i te ljude u državnoj oko njega. Ipak je, da tako kažem, ta neka vrsta kontakata i dalje nešto malo trajala, trajala, dok nam nije bilo potpuno jasno kakva je on ličnost.
Radikali i koverte...
B92: Šta vam je postalo jasno?
Popović: Pa, postalo nam je jasno da je potreba njegovog viđenja, tih 10 kontakata koje sam pomenuo da su se desili između Zorana i Jovice Stanišića, svi su se desili na pozive Jovice Stanišića. Po tom principu tajanstvenosti, "ja sam taj koji vodi računa, ništa vi ne brinite, bavite se vi ekonomijom, radite vi", nikad to nije govorio, ali vam kažem kako je to izgledalo otprilike, kao "ti radi, bavi se time, a ja ću da vodim računa o bezbednosti, ja ću da vodim računa o ovim stvarima". Ili onda zove, pa daje tako neke podatke, neke kasete, meni je tako dao kasetu i rekao "nemojte, Miloševića ne treba da jurite ovako, Miloševića treba da jurite na pljačku, to je ono što narod voli, evo ti kaseta", i onda mi je dao kasetu koju je snimio DB u Saveznoj skupštini, ozvučili su i pokrili kamerama jednu salu gde su radikali na čelu sa onim Crnjaninom dolazili u tu sobu i dobijali, svako od njih, koverat sa po 50.000 maraka, 100.000 maraka, ne znam koliko su im davali, ne sećam se. To je trajalo jedno 60 minuta i onda kao, "evo vam ta kaseta, dajte tu kasetu, samo na osnovu kasete možete da ga uhapsite". Onda sam ja tu kasetu uzeo, dobio od njega, pa predao Petroviću i Mijatoviću. Oni su bili ljuti, mislim ne zato što su dobili kasetu, nego zbog toga što postoji i delovalo je da postoji praktično neka vrsta paralelnih kontakata, zašto to nije predao nama, nego je predao vama. Nažalost, ništa od te kasete nije bilo, niti je ikad objavljena, niti je ikad iko po tom pitanju reagovao. To je jedan od primera, ili recimo drugi primer koji je potpuno drugačiji od nečega što ima veze s policijom. Svakodnevno su demonstracije ispred zgrade Vlade Srbije, svakodnevno i onda on zove mene i kao onako, je li, kaže, šta, imate problem s tim sindikatima, jao, pa to sve Koštunica, pa sve to vojska, sve to radi vojska. Kažem, pa dobro, šta da radimo. Pa, hoćete da vam pomognem, kažem, kako da pomogneš, pa hoćeš da ti pomognem s tim Smiljanićem, pa on je naš. Ja kažem - čiji vaš, pa naš, bre, šta ti je, hoćeš da ga zovnem, on je meni razredni starešina bio u školi, meni i ne znam kome, Kertesu, hoćeš da ga zovem. Mislim, stalno su informacije i podaci bili tog tipa, svi ti kontakti, svi ti sastanci su bili uvek ili da se tako neka iskoristi prilika da Zoran Đinđić dođe do njega, da kaže neku glupost, ali šta onda on radi. Tu sedi ili Dobrica Ćosić slučajno, pa onda kao, pa, evo tu svratio Dobrica, evo Zoran premijer dolazi kod mene ili ispred zgrade čekaju prijem, u kolima neki bivši pripadnici DB.a ili ko zna ko, pa ih onda on zamoli da sačekaju hitno mu se najavio Zoran da će doći, pa sad kao, izvini, moraš da sačekaš. I onda je tako krenula ta priča, Zoran u stvari upravlja državom tako što državom upravlja Jovica Stanišić. To su bile gluposti i budalaštine. Ta njegova potreba da on bude najvažniji, da on bude čovek koji je, ne siva eminencija bezbednosti Srbije, nego je neko ko je eto, on i Dobrica su roditelji Srbije. Oni se brinu o Srbiji i kako će za Srbiju biti najbolje. Pitali ste me kakav je bio, evo, odgovorio sam vam kakav je bio i kakve je stvari radio, i onda nam je od trenutka kad se to desilo s Gavrilovićem i kad smo znali da iza toga stoji, kad smo čuli jasno nam je bilo da iza toga stoji on.
B92: Od koga ste čuli i kako vam je bilo jasno?
Popović: Pa, kako kako? Mislim, on je bio najbliži saradnik Jovice Stanišića.
Ne blizak, najbliži
B92: Dobro, ali to sve liči na teoriju zavere.
Popović: Kako teoriju zavere?
B92: Pa sad, kao bio je blizak saradnik Jovice Stanišića, pa je zbog toga završio u kabinetu.
Popović: Nije bio blizak, ne, on je bio najbliži i on je njegov bio čovek za te specijalne zadatke. Gavra je bio njegov čovek koji je odrađivao sve ono što se danas može da zaključi da je i u čemu učestvovao Jovica Stanišić. A to je ovo što sam vam malopre pomenuo i malopre rekao, osim kriminalizacije službe, zloupotreba službe za lično bogaćenje, jer to je jedan od najbogatijih ljudi koji danas žive u Beogradu. To je čovek koji ima dve kuće na Dedinju koje vrede svaka po 3 miliona ili 4 miliona evra. To je čovek koji ima dva stana, ima...
B92: To je sve imao i dok ste bili u odličnim odnosima s njim.
Popović: Ne, nismo mi znali za sve to, pošto sva ta imovina nije na njegovo ime.
B92: Jovica Stanišić i Zoran Đinđić ulaze u sukob, prema tvrdnji Popovića, neposredno pre ubistva radnika DB-a Momira Gavrilovića.
Popović: Konkretni, da tako kažem, povodi su bile dve stvari koje tačno znam. Jedna je bila penzionisanje Franka Simatovića i traženje Zorana Đinđića, jedan od razloga kad smo se videli bio je taj što je Zoran njemu rekao - molim te da penzionišeš danas Franka Simatovića. Recimo da nije imao uslove da ide u penziju ili tako nešto, pa da je to moralo da bude samo uz njegovu saglasnost, recimo da je bio takav zakon i da nije mogao Dušan Mihajlović da ga penzioniše ili da ga skloni, nego bi morao da ostane tu. I to je bio sastanak kad je on to rekao, on je rekao, pa zar mora, pa, normalno da mora, ej, nego šta nego mora. Ako će Franko da ostane, pa onda može da ostane i Marković, može da ostane svako. I to je bio prvi put kad je on video da tu sa Zoranom nije baš moguće praviti te neke "talove" iako su svi tvrdili za Zorana da nema problema, da je Zoran čovek koji s đavolom može da napravi pakt. Međutim, tad je on prepoznao tu Zoranovu doslednost i principijelnost, da to što je bio u opoziciji i to što je obećavao dok je bio u opoziciji, to će raditi dok bude bio na vlasti. Drugi, i mislim da je to bio ključan trenutak, i posle toga kreću njegovi sastanci i kontakti s Koštunicom, je poseta njemu posle izlaska iz bolnice koju je on molio da se desi i neki razgovor, neka priča opuštena i tako dalje, gde se otprilike došlo i do razgovora na temu Karadžić, pa šta misli Zoran šta bi moglo s Karadžićem, da li bi tu moglo nešto da se pregovara ili da se ne pregovara i tako dalje. I Zoran je njemu rekao, pa znaš šta, najbolje bi bilo da se on preda, to bi bilo najbolje, to bi bilo savršeno i za nas i za Vladu i za njega, i za Republiku Srpsku i za državu. I on je onako gledao, i onako klimao i ćutao, ali je gutao knedle, bilo mu je onako, kao, aha, a da se preda neko drugi kao možda, a da on ne, i onda je tad pomenuo da on na neki način kontroliše Martića i da on zna gde je Martić i da ga on kao na neki način čuva, ali da bi možda mogao da ubedi Martića da Martić ide u Hag, ali da se ne dira Karadžić i tako dalje. Međutim, onda je Zoran, kakav je već bio, jao, ne, najbolje da se predaju obojica i Martić i Karadžić, i to ha-ha-ha, hi-hi-hi, tu se to završilo. E, čim se taj sastanak završio, čim smo mi otišli, on je pozvao svoje najbliže saradnike. Spakovali su se i otišli u jednu kuću van Beograda, tu je bio Brana Crnčević, bio je neki Ilija Kojić, bio je Mića Stanišić, bivši ministar policije, bili su još neki, i proveli su celu noć komentarišući kakva je strategija njihova, kakva im je strategija, strategija im je ovi se puštaju niz vodu, to smo ovi mi, okrećemo se Koštunici, kontakti ko koga ima, da vidimo ko je koga u međuvremenu, ko s kim, ko zna itd. To je razgovor koji je trajao celu noć, to je, tu su se oni međusobno svađali itd.
Oni koji su ubili Đinđića ubili su i Gavrilovića
B92: A otkud znate to?
Popović: Znam od jednog od učesnika tog sastanka, pričao mi je jedan od učesnika tog sastanka, ne tada nego par meseci kasnije, ispričao je meni i Zoranu čovek koji je bio tu prisutan. E, i tad počinju ti njegovi kontakti, pri čemu je naravno on ostavio da glumi da je on s nama prijatelj i da je s nama u dobrim odnosima. I u to vreme počinju i Gavrilovićevi kontakti i priprema za rušenje i za sklanjanje Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića i početak saznanja je ubistvo Gavrilovića i naš prestanak kontakata s njim. Ali nemam dilemu da su ga ubili isti oni koji su ubili Zorana Đinđića, tu nemam nikakvu dilemu. Da li je izvršilac isti, Zvezdan ili neki drugi, da li je izvršilac iz Kobri ili iz JSO-a ili neki treći uličar, to isto ne znam, nadam se da će da se otkrije, skoro sam siguran da će se otkriti. To vam je isto kao paljenje Vuksanovićevog automobila ili bacanje bombe u Demokratsku stranku Srbije. Ko je to uradio? Uradila je jedna kriminalna grupa, Zemunski klan. Pa, nisu to oni uradili samostalno, oni su to uradili iz razloga, imate izjavu policije, Vuksanovićev auto je upaljen da bi mu skočila popularnost u javnosti. Pa, ko je to rekao Dušanu Spasojeviću iz Medveđe i Miletu Lukoviću? Ko je to njima rekao? Šta, oni sede, prodaju drogu i onda kao, ovaj dođe i kaže - ej, hajde da zapalimo Vuksi, treba Vuksi da skoči rejting. Što je to njima važno? Nije mu važno, nego dođe neko, pa mu to kaže. Što, hajde da bacimo bombu na Demokratsku stranku Srbije da bi... A šta se desilo kad su se te dve stvari pojavile? Setite se. Vuksanovićev zapaljen auto bio je neki vikend, subota ili nedelja. Tadašnji savetnik predsednika Jugoslavije je u isto vreme bio direktor televizije BK, to je bio hed tog dana, tih 24 sata koji je trajao pet minuta, kako je Vuksanoviću zapaljen auto zato što se Vuksanoviću usudio da kaže da je Vlada korumpirana. To je najbolji dokaz da je sprega vlasti i mafije i kriminala. Isto je bilo za bombu u Demokratskoj stranci Srbije...
Glas javnosti - Vladan Dinić
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
