DRAGAN BISENIĆ: Savet Evrope kao teatar apsurda
Autor: Glas javnosti
Evropa, SAD i NATO imaju sve izrazitiji interes za politički razvoj na Balkanu. Iako je neka vrsta „status quoa“ na ukrajinskim ratištima povoljna za Bajednovo administraciju u godini izbora, to ne znači da se propuštaju prilike za ostvarivanje strateških prednosti. Srbija i Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska smatraju se još uvek nedefinisanim područjima i „sivim zonama“ prema ruskom ut
Sve dok je tako, Rusiji ostaje mali izlaz u evropsko zaleđe.
U ovom trenutku, strateški interesi Zapada u Evropi su koncentrisani u trouglu Balkan – Baltik – Crno more. Želja za jačanjem nosećih tačaka ovog dizajna objašnjava aktiviranje NATO-a na skandinavskom i baltičkom pravcu, kao i u Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji i Grčkoj. General Ajzenhauer kao vrhovni komandant američkih snaga u Evropi, početkom 1950-ih godina ovu strategiju NATO uticaja objašnjavao je figurom „obrnutog grlića flaše“, gde se vrh nalazio u Skandinaviji, a stopalo na Balkanu. Danas su se stvari promenile, pa je Skandinavija potpuno u NATO, a Balkan je ostao nepokriven. U današnjeim prilikama, „slabljenje“ bar jednog od navedenih čvorova može da dovede do strateškog slabljenja celog trougla i njegove nestabilnosti.
Grčka, koja se geografski naslanja na Balkan, u interesu Zapada, učveršćuje region sa južnog krila, slabeći svoje hipotetičke veze sa Turskom, koja se ponaša previše nezavisno. Poslednjih godina, Grčka se pozicionirala kao „južni grudobran“ Evrope, po analogiji sa političkim konceptima Poljske kao „istočne grudobrana“ Evrope i Rumunije kao „crnomorski grudobran“.
Između Skandinavije i Crnog mora pozicija Zapada je prilično jaka, ali na Balkanu, kao jednom od vrhova trougla, ostaje izvesna nestabilnost i rasprostranjene su proruske simpatije. Balkan je pogodna odskočna daska za pristup južnoj Evropi, Turskoj i Bliskom istoku. Nestabilnost na Balkanu sužavaju planova Italije i Francuske za uticaj u Africi, utiče strategije SAD na Bliskom istoku i, uopšte, sve do slabljenja prisustva na Mediteranu.
(Foto: Jutjub)
Prijem Kosova u Savet Evrope, na jednoj strani služi jačanju ovog fronta prema Rusiji, ali na drugoj strani ne doprinosi sasvim uspostavljanju jedinstva između SAD i Evropske unije. Upravo povodom Kosova, već neko vreme traje polemika između predsednika Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga, Mihaela Rota i specijalnog izaslanika za Balkan, Gabrijela Eskobara, ali pošto Eskobar nije javno dogovarao, onda je tačnije reći da je u pitanju demonstracija Rotovog nezadovoljstva. Odmah posle glasanja na Političkom komitetu Saveta Evrope, kada je preporučeno da se Kosovo primi u Sevet Evrope, oglasio se Eskobar,a za njim i drugi američki zvaničnici koji su podsetili da Kosovo treba da osnuje Zajednicu srpskih opština i da vraćanje imovine manastitu Dečani nije dovoljno za ulazak u aule panevropske organizacije u Strasburu. Mihael Rot je reagovao navodeći da su dodatni uslovi koje SAD nameću Kosovu za ulazak u Savet Evrope nepravedni. Rot je na platformi Iks naveo da ovakav pristup SAD prema Kosovu mora prestati.
"Potpuno je neshvatljivo da SAD nameću dodatne uslove za članstvo Kosova u Savetu Evrope. Ovaj neuravnoteženi pristup SAD prema Kosovu mora se konačno okončati. Nije fer. Savet Evrope i njegove države članice sede na mestu vozača a ne SAD", kaže Rot.
Rot je podelio objavu svog kolege iz Bundestaga, Franka Švabea, koji je prokomentarisao izjavu američkog izaslanika Gabrijela Eskobara, da pored odluke o manastiru Visoki Dečani, Kosovo mora ispuniti dva uslova, uključujući i ZSO.
"Uz dužno poštovanje specijalnom izaslaniku SAD za zapadni Balkan Gabrijelu Eskobaru, Savet Evrope omogućava stvari koje drugi nisu mogli postići. A mi ćemo odlučiti o zahtevu Kosova za članstvo na osnovu naših pravila i vrednosti", napisao je Švabe.
SAD nisu članica Saveta Evrope, već imaju samo status posmatrača. Nemački poslanici su veoma osetljivi na to što se američki predstavnici otvoreno izjašnjavaju o radu evropskih institucija, smatrajući to svojom ekskluzivnom teritorijom delovanja. Rusija je napustila Savet Evrope, a evropske zemlje su se posle dugog uzdržavanja, odlučile na rizični eksperiment prijema Kosova u Savet Evrope. Rizik je dvostruki: prvo, Kosovo nije državna organizacija da bi bilo primljeno u Savet Evrope i drugo, u ovom slučaju biće prekršeno nepisano pravilo da se nove članice primaju konsenzusom svih dugih članica.
(Foto: Jutjub)
Rasprava u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope o Kosovu, održaće se u utorak, 16. aprila, a nakon toga će da se glasa. U Parlamentarnoj skupštini glasa se na osnovu partijske orijentacije, a stavove o pojedinim pitanjima zauzimaju poslaničke grupe, nezavisno od zemljeiz koje dolaze. Definitivnu odluku o prijemu Kosova u Savet Evrope usvojiće Komitet ministara 18. maja. Da bi odluka bila usvojena, za nju mora da glasa dve trećine članica, kojih je trenutno 46, pa je potrebna većina od 31 člana, dok Kosovo ne priznaje 12 država članica. Najverovatnije je da za prijem Kosova neće člasati ni Mađarska, budući da to nije učinila ni na zasedanju Političkog komiteta.
To je, međutim, dovoljan kapacitet poslanika da raspravu o prijemu Kosova učini veoma neprijatnom za rukovodstvo Saveta Evrope i sve one koji direktno stoje iza ovakve aplikacije.
U saopštenju Komiteta za politička pitanja koji je preporučio da je o Kosovu raspravlja u Parlamentarnoj skupštini, navedeno je da bi “članstvo u Savetu Evrope bi „katalizovalo zamah za Kosovo da nastavi da napreduje u jačanju ljudskih prava, demokratije i vladavine prava i da se pozabavi otvorenim izazovima i pitanjima od značaja“, navodeći pitanja kao što je jaz između normativnih standarda i njihova efikasna primena, potreba da se poboljša zaštita prava nevećinskih zajednica, i negovanje klime pogodne za poverenje, pomirenje i inkluziju.
Komitet je pozdravio kao „veliki iskorak” sprovođenje presude Ustavnog suda u slučaju manastira Visoki Dečani, dodajući da bi osnivanje Saveza opština sa srpskom većinom trebalo da bude „post-pristupna obaveza” za Kosovo koja će pomoći da se obezbedi zaštita prava kosovskih Srba i da se eksproprijacija sprovodi „uz najstrože poštovanje zakona“ I u punoj saglasnosti sa Ahtisarijevim planom.
Konstatujući pogoršanje bezbednosne situacije u opštinama na severu Kosova, Komitet je ukazao da je „rizik od otvorenog nasilja na Kosovu suviše realan“ i ocenio da bezbednost zavisi od „zaštite prava srpske zajednice, deeskalacija tenzija i normalizacija odnosa između Kosova i Srbije”.
Nedavno je visoki predstavnik za spoljnu politiku EU, Žozep Borelj sa izvesnim iznenađenjem u glasu, govorio o tome da se « vraćaju tradicionalni izvori sporova, kao što su pitanje teritorije, suverniteta i nacionalnog identiteta, uz nasilne sukobe i ukazao na sukobe u Ukrajini i Gazi ». Upravo je Kosovo u Savet Evrope pravi primer za ovu Boreljovu ocenu, koju ni on sam nije uzeo u razmatranje, jer bi tada možda morao da se upita, a i da odgovori, ko u stvari i na koji način vraća „tradicionalne izvore sporova“? Nema sumnje da to sada čine vodeće evropske države namećući rešenja koja nisu u skladu ni sa kakvim istorijskim iskustvom, ni sa međunarodnim pravom, te zbog toga ne mogu ni da budu prihvaćena u realnom životu i praksi.
Čak ni ruski analitičari ozbiljnijeg profila ne misle da bi Srbije trebalo da učini bilo kakav demonstrativan korak, jer Srbija nije sada u okolnostima koje bi joj išle na ruku u bilo kojoj konfrontaciji, a svako sukobljavanje bi moglo da ima drmatičan efekat po nju. Direktor ruskog Valdaj kluba, Timofej Bordačev, ocenjuje da „uprkos činjenici da velika većina Srba smatra KiM delom njihove suverene teritorije, vladajuća stranka bi bila osuđena na poraz na sledećim izborima" u slučaju da Beograd raskrsti sa Evropom zbog odluka EU po pitanju Kosova".
(Foto: Jutjub)
Veći značaj u svemu ovome može da ima ono što se sprema da ide posle članstva Kosova u Savetu Evrope. Ovakav status i „kohabitacija“ Srbije i „Kosova“ u Savetu Evrope treba da posluži kao model kako Srbija i Kosovo mogu da budu zastupljeni u međunarodnoj zajednici, pa čak i UN, a da, eto, nema nikakve štete za njihov međusobni odnos. Možda će za to da uslede i cermonijalna i javna priznanja. Ali, to će biti samo jedna strana ambivaletnosti. Na drugoj strani, to su nebrojene tužbe Evropskom sudu za ljudksa prava protiv Srbije i srpskih građana, a zatim već najavljena tužba za naplatu ratne štete, a posle nje za ratne zločine i genocid. Zajedno s tim povezana je i rezoluciija u Generalnoj skupštini UN o genocidu.
Na trećoj strani, to su posledice koje proističu iz činjenice da je upravo Grčka neposredno uključena u ovu tužnu i razočaravajuću epizodu. Ovo mišljenje, uviđamo, nije kraj u grčkom odnosu prema ovom pitanju. Posle ovoga može da se očekuje grčko priznanje Kosova, jer je to druga poruka koju je preneo izveštaj Dore Bakojanis. Već je pre godinu dana, prilikom glasanja o prijavi Kosova u Komitetu ministara bilo jasno da će izbor izvestioca biti instrumentalan u toj meri da se izbegne mogućnost daljeg kompromitovanja evropskih država koje nesumnjivo i potpuno stoje iza kosovske nezavisnosti, pa je izbor ličnosti iz država koje ne priznaju Kosovo bio najoptimalnije rešenje. Na tadašnjem glasanju, uzdržane države, koje ne priznaju Kosovo, mogu da budu idealni kandidati koji će da ponude "uverljivost" i "objektivnost" u prijemu Kosova u Savetu Evrope i tako pokušaju da prevaziđu svi prekršaji Statuta Saveta Evrope i proceduralne manjkavosti u ovom procesu. Položaj Grčke i njen istorijski odnos sa Srbijom u tome je nenadmašan. Uloga grčkog izveštaja, zbog toga, nije bila samo tehničke prirode. Ona ima suštinski značaj za minimizovanje mogućnosti blokade kosovskog članstva u Savetu Evrope.
Iako se kako čini logičnim da Srbija napusti Savet Evrope, Srbija nema mnogo izbora, osim da ostane začuđeni gledalac u teatru apsurda u kom se našla. Ona će, formalno gledano, imati duplirano članstvo u Savetu Evrope, jer je je u izveštaju Dore Bakojanis i mišljenju „eminentnih pravnika“ navedeno da prijem Kosova u Savet Evrope „ne prejudicira pitanje statusa“. To recimo, znači, da će Kosovo u svim dokumentima Saveta Evrope biti obeleženo zvezdicom u fusnoti, kao što je i u samom predlogu za prijem u Savet Evrope. Srbija će biti tako članica formalno sa Kosovom kao priznatom teritorijom, ali i sa Kosovom kao odvojenim delom Srbije. Takav košmarni scenario viđen je samo 1950. kada je Sarska oblast, anektirana od Francuske, postala članica Saveta Evrope. Ima onih, pa i bivših rukovdilaca Saveta Evrope koji su predlagali „uslovno članstvo“ za Kosovo, upravo po uzoru na sarsku situaciju. Ni „sarsko rešenje“ nije, međutim, potrajalo, a ko može da garantuje da će da traje „kosovsko rešenje“?
Dragan Bisenić
(Mišljenja i stavovi u kategoriji "LIČNI STAV" nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
