ALEKSANDRU VUČIĆU PREDSEDNIKU SRBIJE NA ZNANJE (DRUGI DEO)

Poštovani gospodine predsedniče želimo da Vas podsetimo na sledeće činjenično stanje povodom iskrslih problema i pritisaka oko Kosmeta.

U javnosti dostupan tekst tzv. „osnovnog sporazuma Kosova i Srbije“ po celokupnom svom sadržaju govori da se radi o ugovoru između dve države. Već i po samom nazivu ugovornih strana jasno je da se ne radi o Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, koji zvaničan naziv Ustav jedino i poznaje.

Ugovorne strane polaze od „nepovredivosti granica i poštovanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i zaštite nacionalnih manjina“.

U članu 1. se strane obavezuje da će „međusobno razvijati normalne dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava“ i „međusobno priznati relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate“.
 
U članu 2. se obe strane rukovode principima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija, „posebno onim o
suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije“.

Član 3. ponavlja deo odredbe Povelje Ujedinjenih nacija (član 2) prema kojoj se strane obavezuju da će sve međusobne sporove rešavati samo mirnim sredstvima i uzdržavati se od pretnje ili upotrebe
sile. Prema izričitoj odredbi istog člana Povelje, Ujedinjene nacije počivaju na načelu „suverene jednakosti svih svojih članova“, koji su nezavisne države.

Član 4. Sporazuma polazi od toga da nijedna od ugovornih strana „ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime“. Izričito se navodi da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“. U pogledu srpske zajednice se obezbeđuje samo „odgovarajući nivo samouprave“, dok bi se posebno uredio status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu.

To što se ovaj sporazum naziva „osnovnim“ (verovatno u smislu polaznim, početnim), i što se govori o nastavku procesa dijaloga koji bi doveo „do pravno obavezujućeg, sveobuhvatnog sporazuma za normalizaciju odnosa“ ne može potreti da je i ovaj sporazum pravno obavezujući i da je sačinjen između država. Jednako je pravno isprazna i odredba iz Uvoda prema kojoj se sporazumom ne prejudiciraju različiti stavovi stranaka o osnovnim pitanjima, „uključujući pitanje statusa“.

To što su neke od odredaba sadržane u uvodu a neke u osnovnom tekstu nije od posebnog značaja, budući da Bečka konvencija o ugovornom pravu u tumačenju (član 31) polazi od uobičajenog smisla upotrebljenih izraza sadržanih kako u tekstu tako i u drugim odredbama (uvodu i prilozima). Drugim rečima, Srbija bi potpisivanjem sličnog dokumenta nedvosmisleno priznala nepovredivost granica i teritorijalni integritet i suverenitet tzv. Kosova.

Zabijanje „glave u pesak“, po ugledu na nemušto obrazloženje Ustavnog suda da (prvi) Briselski sporazum nije
međunarodni ugovor (niti opšti pravni akt unutrašnjeg prava) i da kao takav ne podleže ustavnosudskoj kontroli, pravno neutemeljenim očekivanjem da će u nekom sutrašnjem tumačenju odredbi ovakvog sporazuma od strane međunarodnih pravnika biti zaključena nekakva njegova dvosmislenost – potpuno je neosnovano.

Prema Krivičnom zakoniku Srbije (član 307), kažnjiv je pokušaj da se silom ili na drugi protivustavan način otcepi neki deo teritorije Srbije, ili da se deo te teritorije pripoji drugoj državi. Potencijalni učinioci su ne samo oni koji nasilnim putem nastoje da se odvoje već sva lica koja protivno Ustavu pripajaju deo teritorije drugoj državi. To, nažalost, mogu biti i građani ove zemlje koji se nalaze na najodgovornijim pozicijama u državi, koji postupaju nesaglasno sa Ustavom utvrđenom nadležnošću i postupkom predviđenim za promenu granica.

U preambuli Ustava se izričito ukazuje da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, i da iz takvog njenog položaja slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim odnosima. U pogledu ovog dela je kažnjiv i stadijum pripremanja (član 320. Krivičnog zakonika), gde je jedna od radnji i dogovaranje, planiranje ili organizovanje sa drugima izvršenja krivičnog dela, kao i druge radnje kojima se stvaraju uslovi za neposredno ugrožavanje
teritorijalne celine.

Štaviše, shodno našoj krivičnopravnoj doktrini kod sličnih delikata protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje bi se vidom pripremanja moglo smatrati i vođenje pregovora čiji sadržaj, prema umišljaju domaćeg pregovarača, pretpostavlja odvajanje dela teritorije Srbije. Organi izvršne vlasti, uključujući Vladu i predsednika Republike, nisu nadležni da razmatraju promenu državnih granica, što je u nadležnosti isključivo Narodne skupštine. Kako je takav način protivustavan, učešće u pregovorima koji vode narušavanju teritorijalnog integriteta zemlje stvara osnovani rizik od krivične odgovornosti, ne samo neposrednih učesnika već i svih saučesnika koji bi eventualno radili na implementaciji planova slične sadržine.

Učinioci ovog dela ne bi se mogli pozvati na tradicionalne osnove isključenja protivpravnosti, u vidu npr. krajnje nužde, u smislu da je neki sporazum, koji za posledicu ima pravno priznavanje odvajanja dela domaće
teritorije, bio iznuđen zbog nekog navodnog zla koje je pretilo. Ustav naprosto ne daje mogućnost da izvršni organi, mimo predviđene procedure za promenu najvišeg pravnog akta, svojim potpisima proizvedu dalekosežna pravna dejstva koja vode potiranju same državnosti, tim pre što se ovde radi i o sudbinama više od 100.000 naših državljana koji trenutno žive na Kosovu i Metohiji. O drugim eventualnim osnovima opravdanja, nalik onima koji se vezuju za trgovanje domaćom teritorijom zarad nekih hipotetičkih direktnih i indirektnih ekonomskih efekata (u vidu povlačenja investicija, ukidanja bezviznog režima i tsl.) – izlišno je i govoriti.

Prof. dr Igor Vuković
Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u
Beogradu

SKINI APLIKACIJU