ŽALOSNA STRANA SRBIJE: Kuća Vladislava Petkovića Disa je prava slika našeg odnosa prema jeziku i kulturi - RUINA! (FOTO+VIDEO)

Ljudi koji su ga poznavali, opisuju ga kao visokog i mršavog čoveka, poduže kose, boema, sasvim neobičnih brkova, koji je znao da podeli čašicu rakije i sa seljakom i sa najvećim umovima tog vremena. Vladislav Petković Dis bio je čovek, koji iza naočara krije zadivljujući pogled, divio se čoveku, konju i magarcu, prirodi, svojoj zemlji Srbiji i pevao "ja se svemu smejem pa me sve i boli."

Da je kojim slučajem, u mogućnosti da vidi u kakvom je stanju njegova rodna kuća u selu Zablaće kod Čaćka smejao bi se ali i plakao. Smejao, bi se jer je bio čovek duboko svestan prolaznosti svega materijalnog, ali bio bi i do bola tužan kada bi video u kakvom je rasulu njegov narod, koji iz dana u dan sve više zaboravlja svoj maternji jezik i kulturu.

Kuća u kojoj je u Zablaću živeo Vladislav Petković Dis je tužna slika današnje Srbije, koja ljudima od integritera i duha nema  da ponudi ništa više od šljivovice i ćevapa.

Danka Šušić iz Zablaća opisuje šta se desilo kada je pisac Peter Handke poželeo da vidi Disovu kuću.

- Pre nekoliko godina na Disovo proleće dolazio je nobelovac i pitao je gde se nalazi Disova rodna kuća. Želeo je da je vidi, a nas je bilo sramota da mu je pokažemo i bilo nam je neprijatno da on vidi u kakvom se stanju zapravo nalazi. Rekli smo mu da je to mnogo daleko i da ne možemo da ga odvedemo - kaže Danka Šušić iz Zablaća.

Imovinski spor ruši Disovu kuću?

Priča se da kuća godinama propada zbog imovinskog spora. Kuća je u privatnom vlasništvu, a ima više "naslednika". Jedan od njih je hteo da isplati ostale i renovira kuću u muzej posvećen Disu, ali ostali vlasnici nisu želeli da budu isplaćeni, glasi jedan od postova na drušvenim mrežama koji komentariše ovu situaciju.

Prema našem zakonu, ni naslednik koji je zaintersovan za obnovu kuće, a ni država ne sme da renovira objekat bez saglasnosti svih stanara.  U međuvremenu kuća propada.

"I treba da nas je sramota...nije to zapustio neko drugi, to smo sve MI ...počinjem da se pitam o kakvoj to časti, poštenju, obrazu, junaštvu smo čitali u poeziji, romanima, učili iz istorije?..gde je taj srpski narod?...gde nestade?...ko smo i kakvi smo to MI danas? .. samo su neki od komentara na društvenim mrežama na potresnu scenu propadanja rodne kuće jednog od najvećih srpskih pesnika.

"Ovo je strašno... Pa da sam ja Disu makar i desetio koleno najsrećniji bih bio kada bi se njegova kuća očuvala,da imam gde unuke odvesti...ali izgleda da naši dragi pojedinci više vole 30 srebrnjaka nego svog rođenog...mada ako nisu plaćali porez, možda im se ta kuća može oduzeti i konačno nešto uraditi po pitanju očuvanja iste...", glase neki od predloga.

Čovek koji uvek ćašćava

Vladislav Petković Dis se rodio 1880. godine Radio je kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa, maja 1917. godine.

Bio je osrednji đak, dva puta bezuspešno je pokušao da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije Vukašina Veizovića pozvao na čast:

- Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam..., rekao je tada Dis.

Sa seljacima uz tabliće i rakiju

Bio je privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Nastojao je da piše pesme, ali i mnoge noći provodio sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazio jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraćao u selo, nakon kafanske sedeljke. To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd i to pravo u kafanu, koja je tada bila stecište velikana, književnika, glumaca, političara.

Uz pomoć Branislava Nušića i Ratka Miniča uspeva da pronađe prvo zaposlenje. U međuvremni je radio kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Od prve plate štampao je posetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Pretpostavlja se da je to bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog „Pakla“, treći da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad.

Venčanje bez prstena

Dva puta otpušten iz službe, živeo je od korektura i saradnje po dnevnim listovima.

Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Ona je, kasnije, o tome ovako svedočila:

"Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti...".

Ćerka stradala u požaru, sina ubile nove vlasti 1945. godine

U braku je imao dvoje dece Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. nestaje: likvidirala ga je nova vlast.

Kritičari Disa opisuju kao pesnika iracionalnog, sumornih raspoloženja i čak očaja.
Knjigu Utopljene duše Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da „jeste jedna neuka i gruba imitacija“.

Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio „Mi čekamo para“. U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klikćući u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Najpoznatije i umetnički najvrednije pesme Vladislava Petkovića Disa su: „Tamnica“, „Možda spava“ i „Nirvana“.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU