OD (DRUŠTVA) SLOVESNOSTI DO (DRUŠTVANCA) BESLOVESNOSTI I NATRAG: DA LI JE SVRSISHODNO DA PIROMAN PREDSEDAVA NAUČNIM SKUPOM O VATROGASTVU?

Srpska akademija nauka i umetnosti je najviša institucija srpske nauke i kulture, čiji je cilj, od njenog osnivanja kao Društva srbske slovesnosti 1841. godine do danas, utvrđivanje i podizanje naučnih i umetničkih standarda. Ova institucija u svojoj dugoj, bogatoj i turbulentnoj istoriji nosila je, s većim ili manjim uspesima, teret sudbine nacije kojoj služi. Stoga je i pitanje koje se postavlja pred Akademiju i njene članove: da li bi trebalo da se bavi nacionalnim pitanjima, više nego besmisleno. Ona upravo postoji da bi se bavila nacionalnim pitanjima, na najviši i najbolji mogući način. Ona je sluga srpskog naroda, a ne klub penzionera, privilegovanih naučnika i umetnika kome titula akademika omogućuje društvenu sinekuru, kako smatraju neki akademici. Ovi privilegovani „besmrtnici“, koje sam svojevremeno nazvao bezdelnicima, jer nemaju iza sebe adekvatno delo, skloni su potajništvu (u realizaciji uskih grupnih materijalnih interesa, ali i u dogovaranju s određenim centrima političke moći glumeći dvorske disidente) i ispraznom prigodoslovlju i bledoslovlju. Iako su ovi članovi SANU u manjini, oni su se dosad (raspolažući ogromnim budžetskim sredstvima) pokazali kao vešti kočničari stvaranja povoljne radne klime iz koje bi se izrodila zdrava kritička misao. Ovi članovi obično, kao izgovor, tvrde da SANU nije politička stranka i da ne treba da se meša u dnevnu politiku. To, međutim, nesavesnim pojedincima služi kao nevešt alibi za pilatovsko pranje ruku, izbegavanje društvene i istorijske odgovornosti u kritičnim momentima kada nam se država, nacija i kultura sistematski urušavaju, propadaju i bivaju ugroženi od neprijatelja koji se kapilarno uvlače u nacionalne institucije (tako u SANU: implantirajući razne centre za digitalizaciju, „srpske“ institute za napredna istraživanja itsl.), i da svojim (ne)činjenjem pogubno deluju na egzistencijalne interese srpskog naroda, kojeg kao i druge narode karakterišu usponi i padovi, istorijska lutanja i zablude, ali i posebni sjajni trenuci „na pravoj strani istorije“. Akademija se ne bavi politikom, onom stranačkom, ali utvrđujući standarde, ona u velikoj meri daje smernice nacionalnoj kulturnoj ideji. Od njenog rada ili nerada zavise naučna terminologija, javni govor (narativ), neretko i izbor društvenih autoriteta koji bi valjalo slediti kao i (pr)ocena dostignuća najtalentovanijih, najrenomiranijih i najdostojnijih naučnika i umetnika u srpskom narodu. 

SANU je institucija srpskog naroda, ona (ako je „cijepljena na narodnu pamet“, kako bi to Vuk rekao), postoji zbog naroda, a ne narod zbog SANU. Zbog toga je veoma važno da ova institucija nikada, ni pod kojim okolnostima, bez obzira na različita mišljenja pojedinih njenih članova, ne izda osnovne egzistencijalne interese svog naroda. Zbog toga je pritisak određenih političkih struktura (domaćih i stranih) na SANU od njenog osnivanja do danas veliki. Aktuelna je njihova namera kao i želja da se SANU pretvori u labavu asocijaciju nevladinih organizacija, u klub elitnih penzionera, koji će jedni drugima dodeljivati zlatne medalje za „nemerljiv“ napredak nauke... Da bi, na kraju, ova najviša i najznačajnija krovna institucija srpske nauke i kulture zabrazdila u krajnju estradizaciju i banalizaciju, urušavajući svoj autoritet i ugled, srozavajući sve nas na nivo suterenskih kolektiviteta, nesposobnih za slobodnu i krepku kritičku misao. Na taj način, iako spektakularistički u javnosti veoma upadljiva, SANU suštinski postaje efemeran činilac i njena uloga se smanjuje do iščeznuća.

SANU je u svojoj dugoj i bogatoj istoriji delila sudbinu srpskog naroda. Bilo je u njoj političkih i ideoloških sukoba, jedanput je ukinuta 1864. kao Društvo srbske slovesnosti, a drugi put pretopljeno kao Srpsko učeno društvo, jer se politička struktura njenih članova nije dopadala kralju Milanu, osnivaču Srpske kraljevske akademije. Najveći uspon doživela je između dva svetska rata, iako je bila znatno siromašnija (51% svojih prihoda ostvarivala je od prodaje svojih publikacija, a 49% od iznajmljivanja palate u Knez Mihailovoj 35 i drugih zadužbina) i malobrojnija od današnje Akademije. Njeni tadašnji članovi bili su izuzetni autoriteti: od Slobodana Jovanovića i Ive Andrića, do Ivana Đaje, Milana Budimira, Viktora Novaka, Petra Konjovića, Aleksandra Belića, Isidore Sekulić, Jovana Dučića, Milana Rakića, Jovana Cvijića, Mihaila Pupina, Nikole Tesle, Milutina Milankovića i drugih koji su svojim delom zadužili ne samo srpski narod nego i tadašnju evropsku i svetsku nauku i umetnost. Oni pripadaju ovom narodu i prihvaćeni su od ovog naroda, i njihovo stvaralaštvo i patriotizam ne dovode se u pitanje. Prvi put kada su dovedeni u pitanje, dovelo se u pitanje i postojanje sâme ove institucije kao i sâmog srpskog naroda i države, što se desilo posle sloma Jugoslavije, i zato ne treba kriti da je Akademija u krizi, kao i narod iz kog je potekla i kome (treba da) služi i polaže račune.


Posle Drugog svetskog rata, Akademija se na izvestan način sovjetizovala (pre svega, osnivanjem brojnih naučnih instituta – koji nisu postojali pri Univerzitetu – što i nije bilo toliko loše), a još više titoizirala. Ona se 1947. godine potpuno priklonila tadašnjem režimu primajući u svoje članstvo Josipa Broza Tita, najnezaslužniju i najpogubniju figuru za njen život i rad. On je bio prvi vladar i diktator koji je postao srpski akademik, to nije palo na pamet ni knjazu Mihailu, njenom osnivaču, ni kralju Milanu, niti i jednom drugom srpskom vladaocu. Akademija je tada pokleknula pred samozvanim vođom boljševičke revolucije u Jugoslaviji. Nažalost, titovština (u vidu kostićevštine) je i danas u Akademiji živa, možda življa nego ikad. Podsetimo se, s izvesnom setom, istrajne, a uzaludne, borbe počivšeg akademika Dragoslava Mihailovića za detitoizaciju SANU. A i žrtve akademika Dimitrija Bogdanovića i Dejana Medakovića. Međutim, i tada (u doba tzv. internog kolonijalizma) SANU je uspevala da odoli pritiscima i očuva visoke naučne i umetničke standarde kod svojih članova, sukobi se s državom 1986. godine povodom Memoranduma i ostane srpska, zahvaljujući hrabrosti tadašnjeg njenog članstva i njenog časništva. 

Padom komunizma i obnovom višepartijskog sistema SANU je došla na velika istorijska iskušenja. Cilj postojanja SANU je da čuva vatru (unutrašnje i spoljne) slobode, održava nacionalnu tradiciju, ali i da se okrene budućnosti, vanvremenskim univerzalnim vrednostima, akumuliššući (i filtrirajući) pri tom zamašita domaća i globalna naučna dostignuća i iskustva. Takmičiti se u znanju, boriti se mudrošću, ići u korak s vremenom, gledati ispred vremena, ići u susret budućnosti, pripremajući se za tu budućnost, uvek biti uz svoj narod, bez obzira na posledice, to je bio i ostao glavni zadatak Akademije. Međutim, pojavom višestranačja, politički nevešti srpski akademici kao da su se privremeno izgubili u novim okolnostima. Naime, oni su se partijski podelili, pokušavajući da daju odgovore na nacionalna pitanja: ne uvek u nacionalnom interesu, delom naivno, a delom i zlonamerno. Neka istorija o tome sudi...


Kosovsko pitanje bilo je i ostalo bolno kako za srpski narod tako i za SANU. Neki akademici su predlagali još 1996. da se Kosovo podeli („razgraničenje“, „naše za naše“, pa priznanje Pokrajine kao suverene države, članice UN), da bi njihovi kasniji naslednici (s najvećim entuzijazmom od 2015. Vladimir S. Kostić) tražili i da se od Kosmeta odmah odustane. Ideja o puzećoj nezavisnosti Kosova („razgraničenje“) u manjem delu rukovodstva SANU vladala je do 2015. Realizaciji te ideje (akademika Dobrice Ćosića) privremeno se stalo na put: SANU je uspela, preko nacionalno svesnih akademika, da u postpetooktobarskoj eri održi skup o „Velikoj Srbiji“, razbijajući predrasude iznete u Haškom tribunalu, proizvedene u kuhinji bivše Austrougarske (i Vatikana), prenete u Kominternu i kasnije u EU, odnosno „kolektivni Zapad“. Rezultati ovog rada ušli su u dokazni postupak i Haški tribunal je, nevoljno, morao da odbaci glavne navode optužnice za udruženi zločinački poduhvat u cilju stvaranja „Velike Srbije“ kao i za genocid, za razbi-raspad (M. Knežević) Jugoslavije, rat u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. Na taj način, srpski narod (zahvaljujući naporima akademika SANU) izbegao je stigmu genocidnog naroda (koji, čim mu se pruži prilika, čini zlodela gora od hitlerovskih, i koji u novom revizionističkom narativu treba da zameni naciste i ustaše), te plaćanje ratne štete koju njegovi neprijatelji uporno pokušavaju da nam stave na vrat, što neki članovi SANU i danas ne shvataju. Takođe, zahvaljujući pojedincima, SANU se bavila i ekonomskom krizom (iako je skup održan još 2010, trebalo je osam godina uz velike otpore i jednog i drugog vrhovništva SANU da se Zbornik sa skupa o krizi odštampa i promoviše). Dalje: SANU je na naučni način odgovorila na pitanja iskorišćavanja, ranije nikla, a nedavno litijuma, pokrenula javnu raspravu koja još uvek nije dobila oblik kakav odgovara stvarnom interesu države Srbije. 

AUTOR:  Časlav Ocić