NOVI PUT AFRIKE
Autor: Glas javnosti
Afrika je doživela više državnih udara nego bilo koji drugi kontinent. Od 18 pučeva izvedenih na svetu od 2017. godine, svi osim jednog – Mjanmara 2021. godine – bili su u Africi.
Preuzimanje vlasti u Gabonu od strane vojske samo je poslednji u nizu državnih udara koji su se desili za dve godine, a dolazi samo mesec dana nakon što su vojnici preuzeli kontrolu u Nigeru.
Novija serija vojnih pučeva u Zapadnoj Africi počela je pre tri godine u Maliju, da bi se nastavila u Burkini Faso, Nigeru i sada Gabonu. Ovim državama gravitiraju Sudan, Čad, Libija i Centralnoafrička Republika, u kojima je nesumnjivo ojačala uloga Rusije i grupe „Vagner”. To je prostranstvo od oko 8 miliona kvadratnih kilometara, kao trećina Rusije ili petina Afrike.
Poslednji talas afričkih državnih udara sa izrazito antizapadnom notom podudara se sa globalnom konfrontacijom Zapada i Rusije, uz koju na svoj način, odbijanjem da se priključi politici zapadnih sankcija, stoji „globalni jug”. Može se govoriti i o „drugoj dekolonizaciji”, jer je ona iz prošlog veka bila kontaminirana neokolonijalnim prisustvom koje je bilo previše nametljivo…
Tokom ovih decenija nije došlo do prave transformacije afričke ekonomije, već do iscrpljujuće eksploatacije resursa koja je kontinentu ostavila vrlo malo. Štaviše, Zapad je optuživan da podržava korumpirane i nedemokratske vlade uprkos vrednostima za koje tvrdi da ih podržava.
Puč u Gabonu
Gabon je oduvek važio za jednu od najstabilnijih zemalja u regionu, čiji je svrgnuti vladar Ali Bongo dolazio iz najmoćnije i najbogatije porodice u zemlji, ako ne i u celoj centralnoj Africi. Sada je on uklonjen sa vlasti nakon što je njegova porodica upravljala zemljom 56 godina.
„Bongo klan je centralni stub korumpirane neokolonijalne francusko-afričke mreže interesa protiv kojih nezadovoljni mladi izlaze na ulice širom bivšeg kolonijalnog carstva. Njegov pad nije samo državni udar protiv predsednika, već protiv sistema”, pišu afrički mediji.
Vođa puča, general Bris Oligui Nguema, bio je Ali Bongov neđak i pouzdanik. Stoga se ono što se dogodilo može opisati manje kao vojni, a više kao dvorski udar. Shodno tome, međunarodni odgovor na gabonski puč će verovatno biti veoma prigušen u poređenju sa drugim državnim udarima, pogotovo što je general poznat po svojim proameričkim stavovima. Oliguijevo obećanje da će uskoro održati demokratske izbore u zemlji ne zvuči ubedljivo, a iskustvo pokazuje da nijedna vojna sila nikada nije žurila da ispuni takva obećanja.
Afrika u novom Hladnom ratu
Borba za „globalni jug” pojačana je sukobom u Ukrajini, koji se pretvorio u novu verziju Hladnog rata, gde se vodeće sile sukobljavaju na svakom deliću Zemljine kugle. Gde se pojavi jedna – pojaviće se i druga sila, gde jedna gubi – druga će nastojati da dobije.
Ova nova geopolitička struktura, koja je pokazala da u svetu postoji snažno nasleđe „nesvrstanosti” i zasebne politike nekadašnjih kolonija, izoštrila je zapadna čula, pa su već krajem prošle godine počele da se množe analize i studije o „novoj nesvrstanosti” i „nesvrstanosti 2.0”. Naravno, cilj je bio pronalaženje načina da se trend preokrene i da se te države – posebno afričke – približe zapadnom taboru. Umesto toga, one su krenule sasvim drugim putem.
U Africi je koncentrisano oko 40 odsto svetskih rezervi zlata i do 90 odsto rezervi hroma i platine. Takođe, Afrika ima najveće svetske rezerve kobalta, dijamanata i uranijuma. Demokratska Republika Kongo, na primer, ima oko 70 odsto svetske proizvodnje kobalta, a u Gvineji je koncentrisano 35 odsto svetskih rezervi boksita. Pored toga, Afrika čini 65 odsto svetskih obradivih površina i oko 10 odsto domaćih obnovljivih izvora slatke vode, što ukazuje na ogroman poljoprivredni potencijal kontinenta. Očekuje se da će prosečna stopa rasta afričkih ekonomija u 2023. i 2024. biti oko četiri odsto.
Ali, to je region koji je u opasnosti ukoliko se zapali plamen šireg ratnog sukoba, jer bi to stvorilo uslove za pokretanje nove migrantske plime koja ne bi bila ograničena samo unutar afričkog kontinenta, nego bi se neminovno prelila u Evropu. Dosadašnji napadi terorističkih grupa iz Malija u Nigeru doveli su do seljenja 6 miliona ljudi, procenila je Afrička unija.
Njujork tajms upozorava: „Haos vlada od Atlantika do Crvenog mora. Ako na Zemlji postoji pakao – onda je to Sahel, suve i bedne savane južno od Sahare. Sahel je područje zemalja koje služi kao demarkaciona linija između zapadne i centralne Afrike. Nalazi se između Malija, Mauritanije, Nigera, Čada i Burkine Faso, koje su sve bivše francuske kolonije. Sahel je područje koje na više načina može da destabilizuje Zapad, a terorizam je do sada bio najočigledniji. Nova geopolitika, koja u Africi otvara vrata Rusiji i Kini, za Zapad postaje sve rizičnija”.
Ekonomska zajednica Zapadne Afrike u kojoj se nalazi 15 država bivših francuskih kolonija, priprema vojnu intervenciju u Nigeru. Niger je takođe ključni snabdevač uranijuma za 56 francuskih nuklearnih reaktora. „Orano”, francuski državni proizvođač nuklearnog goriva, vlasnik je više rudnika u pustinji u Nigeru bogatoj uranijumom.
Ali region Sahela je previše važan za Evropu da bi se odatle jednostavno povukla. Državni udar u Nigeru ukazuje da bi Evropa mogla zauvek da izgubi svoje uporište u Africi, pa bi ovaj puč mogao da bude poslednja kap koja je prelila čašu, ukazujući Evropljanima da njihovo vojno prisustvo u regionu treba pojačati. Gubljenje Afrike bilo bi pogubno za Evropu, a afrička politika koju je do sada vodila propada. Verovatno je da će se uskoro pojaviti nova evropska strategija koja će se oslanjati na mnogo snažnije vojno prisustvo.
Jedan od najcenjenijih afričkih intelektualaca u svetu, Džozef Okpaku, poziva na opreznost u korišćenju sile: „Jedan od problema sa njenom upotrebom je taj što efikasnost sile leži u njenom potencijalu, ali ne u njenoj primeni. U trenutku kada upotrebite silu – gubite. Kada se suočite sa mnogo slabijim protivnikom, primorani ste ili da odustanete od svoje pretnje i rizikujete da izgubite obraz, ili ste gurnuti da radite ono što zaista ne želite, što uništava živote. Zbog toga treba da budemo veoma oprezni u pogledu pretnji i ultimatuma”, upozorava Okpaku.
Francuska Afrika
Evropljani su došli u kontakt sa ovim područjem u 19. veku, a Francuska je započela kolonizaciju na prelazu u 20. vek. Niger je uključen u sastav Francuske zapadne Afrike i doživeo je, slično drugim francuskim kolonijama u Africi, nagli rast broja stanovnika i komercijalizaciju poljoprivrede. Krajem 1950-ih je dobio široku samoupravu, a 1960. i nezavisnost.
Niger je bio centralna tačka koncepta „francuske Afrike”, izniklog posle Drugog svetskog rata. Odluke o afričkoj politici Francuske su odgovornost (domaine reserve) francuskih predsednika od 1958. godine. Počev od De Gola, oni su zajedno sa svojim bliskim savetnicima u okviru „afričke ćelije” donosili odluke o afričkim zemljama blisko sarađujući sa moćnim poslovnim mrežama i francuskom tajnom službom.
Osnivača afričke ćelije, Žaka Fokara, specijalistu za afrička pitanja, imenovao je predsednik Šarl de Gol. Između 1986. i 1992. godine, na poziciji glavnog savetnika za afričku politiku u „afričkoj ćeliji” bio je Žan-Kristof Miteran, sin predsednika Fransoa Miterana i bivši novinar AFP-a u Africi. Imao je nadimak Papamadi (u prevodu „tata mi je rekao”). Imenovan je za diplomatskog savetnika za Afriku, ali je razlika u titulama bila samo simbolična. Nakon toga, kao savetnik za Afriku predsednika Sarkozija služio je Klod Gean, da bi predsednik Makron 2017. imenovao Frank Parisa za istu ulogu.
Makron je na početku svog prvog mandata najavio zaokret u francuskoj politici prema Africi. U govoru u Burkini Faso krajem 2017. godine pozvao je na napuštanje „Frankafrike”, francuskog neokolonijalnog uticaja na bivše francuske i belgijske kolonije u Africi, manje vojno prisustvo i više ekonomske saradnje. Vojne baze trebalo bi da se pretvore u vojne akademije, najavio je Makron.
200 pučeva
Državni udar se može definisati kao nelegalan i otvoren pokušaj vojske – ili drugih civilnih zvaničnika – da svrgnu lidere. Studija dvojice američkih istraživača, Džonatana Pauela i Klejtona Tajna, identifikovala je preko 200 takvih pokušaja u Africi od 1950-ih. Otprilike polovina njih bila je uspešna. U godinama posle 2000. primetan je pad vojnih udara. Tek u poslednjih nekoliko godina državni udari postaju sve češći.
U 2020. godini bio je samo jedan državni udar – u Maliju. Sledeće, 2021. godine, puč je izveden u pet zemalja (Čad, Mali, Gvineja, Sudan i Niger), da bi 2022. godine takođe bilo pet pokušaja, pri čemu su dva – oba u Burkini Faso – uspela.
Sudan je imao najviše državnih udara i pokušaja nasilnog preuzimanja vlasti – ukupno 17, od toga 6 uspešnih. Burkina Faso imala je 9 uspelih i 1 neuspeli državni udar. Nigerija je od sticanja nezavisnosti januara 1966. do preuzimanja vlasti od strane generala Sanija Abačea 1993. imala 8 vojnih pučeva. Međutim, od 1999. godine prenos vlasti u najmnogoljudnjoj zemlji Afrike vrši se demokratskim izborima. Istoriju Burundija obeležilo je 11 odvojenih pučeva, uglavnom izazvanih tenzijama između zajednica Hutu i Tutsi. Sijera Leone je između 1967. i 1968. doživela 3 puča i još jedan 1971, a onda između 1992. i 1997. još 5 pokušaja vojnih udara. Gana je takođe imala svoj udeo u afričkim vojnim udarima – sa 8 u dve decenije, počev od 1966. godine, kada je Kvame Nkrumah smenjen sa vlasti.
Sve u svemu, Afrika je doživela više državnih udara nego bilo koji drugi kontinent. Od 18 pučeva izvedenih na svetu od 2017. godine, svi osim jednog – Mjanmara 2021. godine – bili su u Africi. Dva su bila u Burkini Faso 2022, a neuspeli pokušaji državnog udara odigrali su se u Gvineji Bisao, Gambiji i ostrvskoj državi Sao Tome i Principe.
Afrika i BRIKS
Mnoge afričke zemlje su ekonomski i politički povezane sa Parizom zbog zajedničke kolonijalne prošlosti, ali su u poslednjih 30 godina mnoge bivše francuske kolonije iskusile rastuće antifrancusko raspoloženje, posebno prisutno među mlađim generacijama.
Vodeći evropski mediji upozoravaju da ako Zapad želi da ga u Africi doživljavaju kao partnera koji se brine i za interese tamošnjeg naroda a ne samo za dobijanje pristupa sirovinama, stacioniranje vojnika i zaustavljanje migranata, on ima samo jedan izbor: mora da postane takav partner. Tim pre što sada širenjem BRIKS-a izrasta alternativa prisustvu i dominaciji Zapada na „globalnom jugu”.
Upravo okončani samit BRIKS-a u Johanesburgu čini se da je tu orijentaciju kodifikovao prijemom novih članova. Sa afričkog kontinenta članice ove organizacije sada su dve zemlje s krajnjeg juga i severa kontinenta – Južnoafrička Republika i Egipat – koje simbolizuju imperijalnu povezanost koju je u formi železničke pruge Kejptaun-Kairo zamišljao Sesil Rouds, osnivač prve kompanije za eksploataciju dijamanata „De Birs” (De Beers) koja danas drži 40% svetskog tržišta sirovih dijamanata, a nekada je držala čak 90%. U sredini je sada Etiopija. Jedini jasan kriterijum za članstvo u BRIKS-u, čini se, bio je da zemlja nema „obavezujuću politiku” prema Zapadu.
Kao rezultat toga, pravac je određen. BRIKS će se kretati ka alter-zapadu, a ne anti-zapadu. Grupacija će proširiti prostor interakcije zaobilazeći Zapadni svet i bez učešća zapadnih zemalja. Svaka od država BRIKS-a slobodna je da razvija svoje odnose sa SAD i Evropom, ali to ne bi trebalo da šteti njenim odnosima sa državama BRIKS-a.
Sadašnje i buduće članice BRIKS-a imaju jednu zajedničku stvar: odbacuju pravo SAD i EU da nameću ograničenja spoljnoj politici i ekonomskim aktivnostima drugih zemalja. U tom prostoru BRIKS-a, koji može da se razvije kao oruđe za diverzifikaciju sveta i udaljavanje od Zapadne dominacije ka drugačijim scenarijima, posebno i izuzetno važno mesto ima Afrika.
AUTOR: Dragan BIsenić
SKINI APLIKACIJU
.png)
