ADOLF HITLER KAO SUPERSTAR

Na današnji dan pre tačno 85 godina počeo je vrtoglavi uspon gospodina Hitlera na parnas Evrope. Krenuo je kao "Her Hitler" iz Minhena, a završio kao "Usrani Švaba" u Berlinu.Idemo narode, čitaj šta je napisano.

Tridesetog septembra 1938. godine u Minhenu se dogodio susret koji je zauvek promenio tok istorije. Lideri vodećih evropskih zemalja „dali su” Sudete – deo nezavisne Čehoslovačke države, nacističkoj Nemačkoj.

Diskusiju Igora Šiškina, voditelj TV kanala „Dan“ sa Vladimirom Vasilikom, doktorom istorijskih nauka, profesorom Katedre za istoriju slovenskih i balkanskih zemalja na Institutu za istoriju Sankt Peterburškog državnog univerziteta. Tema :

“ Kakvu je ulogu imao Minhenski sporazum velikih sila u izbijanju Drugog svetskog rata.“

Kakav je to region – Sudeti ? Zašto je Hitler polagao pravo na taj deo Čehoslovačke?


IZVOR: Ustupljena fotografija / HItler na koricama Tajms časopisa

Sudeti su planinski region na zapadu tadašnje Češke države. To je bila prvobitna češka oblast u kojoj su Sloveni živeli od 6. veka, a od 13. veka su ovo područje aktivno naseljavali Nemci, zanatlije i rudari. Aktivna germanizacija je izvršena posle 1620. godine, kada su se Česi, protestanti, pobunili protiv svetog pape , cara rimskog carstva, češkog kralja Ferdinanda Drugog Habzburškog, i poraženi u bici kod Belogorska.

Posle bitke su slovensko i nemačko stanovništvo ipak živeli kompaktno u Sudetima. Odlukom Versajske mirovne konferencije 1919. godine, ove zemlje su predate Čehoslovačkoj, koja se pojavila na mapi Evrope. Imali su ozbiljan ekonomski značaj: trećina čehoslovačkih industrijskih preduzeća, uključujući i odbrambena, nalazila se u Sudetima. Moćna utvrđenja na granici sa Nemačkom bila su praktično neprobojna. U Sudetima je tada živelo 3 miliona ljudi, od kojih su 80% bili Nemci.

Pripreme za prisjedinjenje Sudeta Rajhu počele su aktivnom nemačkom propagandom u tom kraju Čehoslovačke?

Da! Posle dolaska na vlast, nacisti su više puta izjavljivali da je Sudetska oblast nemačka zemlja i da treba da bude sastavni deo Rajha. U svojim tvrdnjama oslanjali su se na nemačku manjinu u Čehoslovačkoj i Sudetsko - nemačku partiju koju je predvodio Konrad Henlajn. Ova stranka je bila u opoziciji prema Praškoj vladi i predsedniku Čehoslovačke Edvardu Benešu i sabotirala je sve njegove inicijative za nacionalno pomirenje.

Hitler ih je u tome podržao. Nakon instrukcija dobijenih iz Berlina u martu 1938. godine, Henlajn je počeo da traži široku autonomiju, daleko izvan okvira čehoslovačke državnosti i zakonitosti. Dobivši uputstva od Hitlera, postavlja zahtev za referendum o pripajanju Sudeta Nemačkoj. 22. maja 1938. godine, na dan opštinskih izbora, a usput priprema državni udar da bi ove izbore pretvorio u plebiscit. Kao odgovor, čehoslovačka vlada šalje trupe u Sudete. Tada Henlajn kreće da stimuliše Sudetske Nemce na antivladine demonstracije, a zatim se celom svetu žali na ugnjetavanje Sudetskih Nemaca. Najneverovatnije je to što je engleska štampa odmah pokazala simpatije za njihovu, da tako kažemo, patnju i počela da govori o zakonitosti njihovih traženja.

Istovremeno, u Berlinu, uz povike o „strašnoj” situaciji Sudetskih Nemaca, čuju se pozivi na rat, i nemačke trupe kreću ka granici. Zahvaljujući stavu Francuske i SSSR-a u maju 1938. kriza je donekle smirena. Međutim, britanski posrednici (na primer, lord Ransimen) su često posećivali Čehoslovačku i počeli su da "zavrću ruke" češkoj vladi, zahtevajući da se ispune zahtevi nemačkih separatista.

U septembru 1938. Je izbila pobuna u Sudetima

Da. 7. septembra 1938. je došlo do sukoba između Sudetskih Nemaca i češke policije. Isprovocirao ih je Henlajn, koji je prekinuo pregovore sa češkom vladom. Francuska, vezana za Čehoslovačku vojnim ugovorom iz 1935. godine, ponašala se prilično dvosmisleno. S jedne strane, najavila je regrutaciju rezervista, a s druge strane, Engleska i Francuska su 11. septembra dale izjavu da će u slučaju rata podržati Čehoslovačku, ali samo ako Nemačka ne pokrene rat. U tom slučaju će svi njeni zahtevi biti ispunjeni. Ova izjava je osokolila Nemce.


IZVOR: Ustupljena fotografija / HItler na koricama Tajms časopisa

Sledećeg dana, govoreći na partijskom kongresu u Nirnbergu, Hitler je rekao da želi da živi u miru sa Engleskom, Francuskom i Poljskom, ali da će biti primoran da podrži Sudetske Nemce ako njihovo ugnjetavanje ne prestane. Ubrzo je „ugnjetavanje“ bilo ozvučeno... 13. septembra počela je nemačka pobuna u Sudetima sa ciljem da se region pridruži Nemačkoj. Vlada Čehoslovačke je poslala trupe u područja naseljena Nemcima, proglašavajući tamo vanredno stanje.

Tada se Henlajn obraća čehoslovačkom rukovodstvu sa stvarnim ultimatumom, zahtevajući ukidanje vanrednog stanja u Sudetima, povlačenje trupa i prenos celokupne državne vlasti na lokalne vlasti. Istovremeno, britanski ambasador u Berlinu je dobio notu koja je sadržala upozorenje da će, ako čehoslovačka vlada ne ispoštuje Henlajnov ultimatum, izbiti rat.

Da li je Hitler bio nezaustavljiv?

Mislim da su Engleska i Francuska, zajedno sa Čehoslovačkom, imale dovoljno snage da obuzdaju Firera. Prednost na strani antinemačke koalicije bi postala moguća da joj se pridružio SSSR, koji je bio vezan ugovorom o uzajamnoj pomoći sa Čehoslovačkom. Poteškoća je bila u tome što je SSSR mogao da pruži pomoć Čehoslovačkoj, samo ako to učini Francuska. Ipak, SSSR je na samom početku izjavio da je spreman da pomogne Česima, čak i ako Francuzi nisu.

Umesto da oštro reaguje na nemačku notu i na svoje mesto postavi drskog kaplara, britanski premijer Nevil Čemberlen je telegramom obavestio Hitlera da je spreman da ga poseti „da spase svet“. Desilo se nečuveno: premijer sile pobednice u Prvom svetskom ratu odlazi kod vođe poražene zemlje sa skandaloznom reputacijom, da moli mir od njega. Dana 15. septembra, Čemberlen leti kod Hitlera u Bavarsku u Berhtesgaden, gde Hitler, koristeći pretnje, laži i demagogiju, dobija Čemberlenovu saglasnost da prevede Sudete Nemačkoj.

Na šta se Hitler pozivao da bi opravdao svoje pretenzije na Sudete?

Na slogan Vudra Vilsona o „pravu nacija na samoopredeljenje uključujući i secesiju“. Čemberlen se složio sa njim, iako je to bilo samoubilačko za multinacionalnu Britansku imperiju. Čemberlen je prihvatio sve Hitlerove uslove, odvraćajući ga samo od garancija novih granica Čehoslovačkoj. U tom trenutku čehoslovačke trupe suzbijaju puč u Sudetima, a Henlajn beži u Nemačku. Tu se priča nastavlja. Poljska i Mađarska su objavile svoje
teritorijalne pretenzije na Čehoslovačku, a Hitler ih je podržao tražeći nove ustupke. Pod ovim uslovima je samo Sovjetski Savez podržao Čehoslovačku, izjavljujući da je spreman da joj pruži vojnu pomoć i bez francuskih garancija. Pedeset sovjetskih divizija bilo je spremno za
prelazak u Čehoslovačku, a nekoliko stotina sovjetskih aviona bilo je spremno za let na čehoslovačke aerodrome. U slučaju zajedničke akcije SSSR-a, Engleske, Francuske i Čehoslovačke, Hitler bi se povukao bez borbe.

Čak i sama mogućnost zajedničkog delovanja sa SSSR-om bila je isključena za vladajuće krugove Engleske i Francuske. Poljska i Rumunija, po naređenju Pariza i Londona, blokirale su prolaz sovjetskim trupama. Izaslanici Engleske i Francuske su 21. septembra 1938. postavili ultimatum čehoslovačkom predsedniku Benešu:

„Ako dođe do rata kao rezultat negativnog položaja Čeha, Francuska će se uzdržati od svake intervencije a odgovornost za izazivanje rata
će u potpunosti pasti na Čehoslovačku. Ako se Česi udruže sa Rusima, rat može poprimiti karakter krstaškog pohoda protiv boljševizma, a vladama Engleske i Francuske biće veoma teško da ostanu po strani“.

Kao rezultat ovog ultimatuma, Čehoslovačka je kapitulirala...

U Minhenu je 30. septembra 1938. održan sastanak nemačkog kancelara Hitlera, britanskog premijera Čemberlena, francuskog premijera Daladijea i italijanskog premijera Musolinija. Potpisali su sporazum o prenosu Sudeta, kao i o teritorijalnim ustupcima Mađarskoj (dobila je
niz regiona Slovačke naseljene Mađarima) i Poljskoj (dobila je Cešinsku Šleziju). Pre 10. oktobra, Česi su bili dužni da se evakuišu iz Sudeta, predajući Nemcima svu svoju imovinu .


IZVOR: Ustupljena fotografija / Prilikom potpisivanja Minhenskog sporazuma. S leva na desno: Čemberlen, Daladije, Hitler i Musolini

Češka delegacija je puštena u salu u kojoj se pregovaralo tek nakon potpisivanja sporazuma - samo da sasluša presudu Čehoslovačkoj kao nezavisnoj državi. Potonji raspad Čehoslovačke i aneksija Bohemije 15. marta 1939. samo su dovršili ono što je odlučeno u Minhenu. Kao rezultat toga, Nemačka je dobila oko 10 miliona ljudi, sposobnost da mobiliše 40 divizija i najbolje fabrike oružja u Evropi. Sećam se reči koje je Čemberlen
izgovorio po dolasku u London: „Doneo sam mir našoj generaciji...“ 1939. časopis Tajm je proglasio je Hitlera za čoveka godine.


Da li su lideri zapadnoevropskih sila zaista verovali da, „pojevši“ Čehoslovačku čuvaju mir u Evropi?

Naravno da ne. Jednostavno nisu predvideli nemačko kretanje na Zapad, već su smatrali da će se Nemci usmeriti na Istok. Zapad je bukvalno negovao Hitlerovu Nemačku, nadajući se da će ona postati bastion protiv SSSR-a. Na suđenju u Nirnbergu, feldmaršal Vilhelm Kajtel je objasnio:

„Cilj Minhena je bio da protera Sovjetski Savez iz Evrope."

Ne možemo se ne složiti sa nemačkim istoričarem Mihaelom Frojndom koji ističe da „Minhen nije bio samo velika kapitulacija Zapada“. Prema njegovom mišljenju, „isključenje SSSR-a iz evropskog koncerta sila je ukazivalo na nameru da se Hitleru „dozvoli sloboda delovanja na Istoku”.

Hitler je jedna od najozloglašenijih ličnosti istorije, ali njegov otac nije bio mnogo bolji

 
Domaći istoričar Mihail Barg piše:

„Zapadne sile su nastojale da Hitlerovu agresiju usmere protiv Sovjetskog Saveza, očekujući da će obe strane iz tog sukoba izaći oslabljene pa će Engleska i Francuska delovati kao arbitri“ i ojačati „svoje svetske pozicije“.

Zbog toga su odbačeni predlozi SSSR-a o kolektivnoj bezbednosti. U suštini, uticajni zapadni političari su Hitleru dodelili funkcije „suzbijanja boljševizma“ ne samo u Nemačkoj. Engleska i Francuska su nacističkoj Nemačkoj nedvosmisleno ponudile put ka Istoku. Pre nego što je
napustio Minhen, Čemberlen se sastao sa Hitlerom i rekao:

„Imate dovoljno aviona da napadnete SSSR, pogotovo što više ne postoji opasnost od baziranja sovjetskih aviona na čehoslovačkim aerodromima."

Sovjetskom Savezu često zameraju pakt o nenapadanju sa Nemačkom, ali gube iz vida da su slične sporazume Engleska i Francuska zaključile odmah posle Minhena.

Anglo-nemačka deklaracija zaključena 30. septembra 1938. i francusko-nemačka deklaracija 6. decembra iste godine bile su u suštini ekvivalentne paktu o nenapadanju. Štaviše, zapadni političari su nastojali da podele sfere uticaja i preraspodele postojeće granice. Francuski biznismen i državnik, jedan od osnivača Evropske unije, Žan Mone, rekao je Joakimu fon Ribentropu tokom pregovora:

„Ostavite nam naše kolonijalno carstvo, a mi ćemo vam ostaviti Ukrajinu."

Šolcova Hitlerovska mržnja prema Srbima i Rusima

Nakon potpisivanja francusko-nemačke deklaracije, u informacijama koje su poslate francuskim ambasadama, izražena je nada da će „nemačka politika od sada biti usmerena na borbu protiv boljševizma.

Brojni zapadni istoričari veruju da je Minhen bio događaj koji je na kraju gurnuo svet u Drugi svetski rat. Tako američki istoričar i novinar Vilijam Širer tvrdi da je minhenska politika „pomirenja agresora“ direktno dovela do rata. Mnogi domaći istoričari veruju da je nakon Minhena počela da se oblikuje ideja o mogućnosti zbližavanja sa Nemačkom, uprkos činjenici da se Rajh smatrao najopasnijim i najverovatnijim neprijateljem Sovjetskog Saveza.

„Da nije bilo Minhena, ne bi bilo ni pakta sa Hitlerom“, primetio je kasnije J.V. Staljin u razgovaru sa Vinstonom Čerčilom, koji nije zamerio ni reč. Kako je Čerčil ispravno primetio, Britanija je potpisivanjem Minhenskog ugovora ili rasprodaje Minhena, dobila i rat i sramotu.

Priredio: Vlastimir Ninin

SKINI APLIKACIJU