Potrebno je strateško strpljenje, jer ukoliko nespremni uđemo u sukob, ponovićemo stradanja potonjih generacija.
Vučić vodi plastelin politiku, pre svega iz razloga opstanka na vlasti, ali je takva politika za sada jedina moguća. To je razlog zbog kojeg ga Kremlj toleriše na vlasti, uprkos nezadovoljstvu zbog prodaje oružja Ukrajini i niza drugih antiruskih poteza Vučića.
Glišić tvrdi da Nemci planiraju da posle otvaranja rudnika litijuma isele stanovništvo Srbije u svoju zemlju kao nedostajuću radnu snagu, a da Srbiju pretvore u rudarsku koloniju. Smatra da Nemačka neće imati snage za taj scenario i da je Vučić napravio katastrofanu grešku dovodeći Šolca i nemačke industrijalce na mesto gde su njihovi vojnici ne tako davno činili zločine.
Ukoliko bude insistirao na kopanju litijuma, suočiće se sa masovnim protestima koji mu mogu ugroziti vlast.
Glišić se osvrće na krizu u EU koja se zaoštrava i na odvojenost političke elite od naroda. Sa promenom vlasti u SAD doći će i do zamene postojećih evropskih političara i čitave političke paradigme.
Odnosi sa Rusijom bi se mogli vratiti na stari kolosek saradnje. U suprotnom, svet klizi ka nuklearnoj kataklizmi ili sveopštoj pobuni naroda na zapadu i u Americi.
Izbori u SAD doneće period nemira i turbulencija, jer se nijedna strana neće pomiriti sa porazom. Bez obzira na rezultate izbora, svet se menja i postaje višepolaran i to je nepovratan proces.
Glišić iznosi originalna zapažanja i analize situacije na Bliskom istoku i u arapskom svetu.
Na kraju daje smislenu kritiku zapadnih demokratskih sistema i predlog kako da Srbija stvori demokratiju u skladu sa sopstvenom tradicijom i prilikama.