IZLOŽBA PREKO 100 DELA VLADIMIRA VELIČKOVIĆA: CRTEŽ KAO PASIJA (VIDEO+FOTO)

U okviru projekta „Srpska kultura je svetska, a naša“, koji je finansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja, „Glas javnosti“ posetio je Muzej savremene umetnosti u Beogradu, gde je u toku retrospektivna izložba Vladimira Veličkovića (1935 – 2019), koja nosi simboličan naziv „Figura kao izraz egzistencije“.

O bogatom stvaralaštvu ovog umetnika, čije je prisustvo nezaobilazno u sagledavanju razvoja umetničke scene ne samo kod nas, nego i u Evropi, razgovarali smo sa koautorkom izložbe i muzejskom savetnicom Svetlanom Mitić.

Postavku sa više od 100 Veličkovićevih dela posetioci mogu pogledati do 21. februara 2022. godine.

Izložba je priređena na svih pet nivoa Muzeja, nije hronološki koncipirana, već obuhvata Veličkovićeve radove realizovane u medijima slike i crteža, koji su raspoređeni u deset problemsko-tematskih celina tako da upućuju i na širi kontekst u kome se umetnik formirao, bazirao i stvarao osoben likovni jezik.

Kroz cikluse - Mladost, Raspeća, Telo u pokretu, Mesta, Gubilišta, Glave, Poreklo, Životinje, Ništavilo, Bez imena, prati se njegovo stvaralaštvo od najranijih crteža i slika nastalih u beogradskom periodu, preko barokne uzvitlanosti naglašenog pokreta, figura u različitim fazama trčanja ili pada, pustih prostora gubilišta, sve do poslednjih prizora spaljene zemlje i pejzaža čija se linija horizonta gubi u izmaglici dima i magle. Dokumentarni segment je poseban deo izložbe, koji se sastoji iz fotografija, pisama i video snimaka iz porodične arhive umetnika.

- Crtež je moja neophodnost, moj svaki dan, moja pasija, moje sve. Bez crteža nema ni mene, ni slike – rekao je jednom prilikom Vladimir Veličković, jedinstvena stvaralačka figura koja po svojim složenim identitetskim obeležjima istovremeno pripada različitim kulturama.

U njegovom stvaralaštvu pedesetih godina 20. veka uočava se bliskost sa postnadrealističkim duhom domaće umetničke scene, potom se zbližava sa novom figuracijom tokom šezdesetih godina, a posle odlaska u Pariz 1966., dalje razvija ovaj umetnički izraz pod okriljem francuske nove figuracije. Osamdesetih godina posebno je dovođen u vezu sa „postmodernističkom citatnom strategijom”, paralelno sa usponom svoje internacionalne karijere.

Pored radova iz kolekcije Muzeja, na izložbi su zastupljena i dela iz drugih institucija, muzeja i galerija, kao što su: Nacionalni muzej moderne umetnosti – Centar Pompidu (Pariz), Centre national des arts plastiques (Pariz), Muzej suvremene umjetnosti (Zagreb), Moderna galerija (Ljubljana), Muzejot na sovremenata umetnost (Skoplje), Umjetnička galerija (Dubrovnik), Narodni muzej u Beogradu, Muzej Zepter, Muzej grada Beograda, Istorijski muzej Srbije, Umetnička zbirka SANU, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ (Čačak), Gradski Muzej Sombor, Moderna Galerija Valjevo, kao i iz privatnih kolekcija zemlje i inostranstva.

Vladimir Veličković diplomirao je 1960. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića (1962–1963) u Zagrebu, a već od 1963. izlagao je samostalno na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Od sredine šestesetih zivi i radi u Parizu, gde je odlikovan i najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti. Oim toga, dobitnik je brojnih značajnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu. Takođe, predstavljao je Jugoslaviju na 36. Bijenalu u Veneciji 1972. godine. Sećanja na ovog umetnika, između ostalog, čuva i njegov Fond za crtež „Vladimir Veličković” iz koga se nagrađuju mladi umetnici Srbije.

SKINI APLIKACIJU