“Dete odjednom nema ‘najbolje’ patike, drugi imaju pa mu se podsmevaju, pa roditelji trče da kupe ‘najbolje’ patike – a za dva meseca stignu druge”, rekao je on.
Rajović smatra da roditelji jesu uvek odgovorni, ali imaju prevelik teret na ramenima. Ističe i da su učitelji i vaspitači saveznici, ali roditelji treba da slušaju.
“Roditelji ne smeju da zatvaraju oči kad dobiju upozorenje iz škole, i ja sam imao situaciju – roditelji ne shvataju da dete ima neki problem, čak se i posvađaju sa nama”, rekao je Rajović.
On smatra da pristup virtuelnom svetu mora da se smanji ili isključi do 10. godine života.
Maja Antonić, sistemski porodični psihoterapeut i osnivačica Centra za dečiju psihoterapiju „Priča o vili“, kaže da je mnogo upita roditelja koji žele da znaju šta da rade povodom prekomernog korišćenje interneta, video igara i telefona od strane njihove dece.
Ona se slaže da je maksimalno limitiranje i – kad god je moguće – ukidanje, jedna od mera, ali dodaje i da deca putem vajbera šalju i domaće zadatke i koriste internet za neke svrsishodne stvari.
Nakon pucnjave u OŠ “Vladislav Ribnikar” u Beogradu proširila se parola – razgovarajte sa decom. Maja Antonić kaže da, u slučaju dece “niskog kalendarskog uzrasta”, ona ne mogu da verbalizuju svoje potrebe, ali da najbolje uče uz igru.
“To je osnovni alat… Nije pitnaje koliko je dobro, nego bez toga ne može”, rekla je ona za igru.
Terapija igrom je širok pojam i nešto što je utemeljeno u teoriji, praksi, istraživnajima i daje jako dobre rezultate, kazala je.
Objašnjava i da deca u igri treba da budu “lider”.
Roditelji treba da odvoje vreme za igru, ne treba da smišljaju koje bi to igre bile, nego da puste decu da ih vode, kazala je ona.
“Mi nikad ne možemo da budemo bolji u toj aktivnosti od njih jer je to njihov način konekcije sa svetom”, kaže Antonić, prenosi N01S.
2 sata