Makedonci su srpsko pleme
Autor: Glas javnosti
Sav prostor, od istočnih međa Pirinske Makedonije pa do utoka Vita u Dunav, određivan je kao srpski
Makedonci su otkrili daleke svoje srodnike negde u podnožju Himalaja: vele da su se tamo zaustavili neki vojnici Aleksandra Makedonskog (ranjeni, bolesni, iznemogli), zapamtili da su Makedonci, sačuvali mnogo makedonskih reči (glagoli bara, se vika, vrne, vadi, turne, urne, ‘rga, gazi, imenice šaka, gurelka, bara, čuka, leguš, prilog olomnani, rečca le, sufiks –mina: petmina).
Neobavešten – kakav je, potpisnik ovih redova ne zna kad su Hunzi „ušli“ u makedonski jezik, čuje da je Ilija Čašule, u renomiranim svetskim časopisima koji se bave problemima indoevropeistike, o njihovom jeziku napisao više rasprava.
I saznaje da je jedan od prvih makedonskih komunista, na samom početku HH veka, izjavio da Makedonci nisu ni „Srbi ni Bugari, nego prosto Makedonci“ i da ni oni prvi ni oni drugi ne treba da „zaborave da je Makedonija samo za Makedonce“.
On je, međutim, propustio priliku da Srbima i Bugarima doda i Grke, koji (u mnogo poslednjih decenija) Makedonce mnogo više „sekiraju“ nego i Srbi i Bugari zajedno: Grci znaju da je Makedonija bila ona oblast koja je, po istoriji i geografiji, određivana kao Egejska Makedonija (zvala se i Belomorska Makedonija), na severozapadu obuhvatala Ohrid, na istoku – Pirinsku Makedoniju, a na severu dopirala samo – do Demir Kapije.
I iza toga ostala i neka druga čudna svedočanstva, a među njima i ona da je sav taj prostor, od istočnih međa Pirinske Makedonije pa do utoka Vita u Dunav, određivan kao srpski Šopluk, da je u njegovom egejskom delu živelo 85% Srba (u samom Solunu – 11.000, Grka – 14.000, Turaka – 20.000, Jevreja – 60.000, pri čemu se zna da su tamo Turci došli početkom XV veka, Jevreji na njegovom kraju, a Bugari se nigde ne pominju).
Sve to, međutim, Makedoncima ne dopire do svesti: oni se uporno „svađaju“ s Grcima, koji su te prostore anektirali posle Prvog balkanskog rata, tamo istrebili, zajedno s Bugarima, prvi milion Srba u HH veku i uzeli tapiju i na Egejsku Makedoniju i na makedonsko ime.
I po toj osnovi „nove Makedonce“ naterali da „promene ime“ i time ih upisali u narode kojima je svejedno kako će se zvati. „Makedonci“ su pokušali da „rastegnu“ svoj novi „nacionalni pokrivač“ preko srpskih nemanjićkih prostora, ali Brozovo Ilindansko kumstvo iz 1944. godine bilo je dovoljno jedino da im zamaže „novu nacionalnu pamet“ i da pokaže da je od nje plića i neutemeljenija mogla biti jedino bugarska, pre svega time što je podigla „grčki evropski barjak“ zahtevom da Makedonija „prizna svoje bugarske jezičke (i druge) korene“.
A koliko je sve to nezasnovano i besmisleno, može pokazati činjenica da su se Bugari na Balkanu prvi put našli krajem sedmog veka (i do Soluna mogli stizati jedino kao pljačkaši), a [Egejski] Makedonci kao Srbi stariji su od njih makar koji milenijum…
Tako se sva priča o „Hunza-Makedoncima“ svodi na fantaziju: Aleksandar Makedonski bio je egejski Makedonac, a samo „Brozovi Makedonci“ mogu objasniti kako se u njihovu današnju pamet može uvezati ono što se pre više od dva milenijuma događalo na prostorima od Demir Kapije do podnožja Himalaja.
Makedonci su, i tada i danas, mogli biti jedino – srpsko pleme. Pa i „Hunza-Makedonci“ – kao njihov daleki slučajni ogranak.
Glas javnosti/Između sna i jave
SKINI APLIKACIJU
.png)
