Kako su Ćirilo i Metodije Slovenima podarili pismo

Konstantin je najpre bio bibliotekar crkve Svete Sofije, da bi nakon toga otišao iz Carigrada i krenuo stopama svog brata Metodija. Zamonašio se i dobio kaluđersko ime - Ćirilo. Svoju apostolsku službu započeo je u 24.godini. Tada je, po želji cara Mihaila III, otišao u slovenske zemlje, koje su zauzimale čitavu Ugarsku, staru Panoniju i Podunavlje.

Car Mihailo III je Ćirilu i Metodiju dodelio misiju opismenjavanja slovenskog naroda, koji je u tom trenutku počeo da se udaljava od hrišćanstva. Oni su sastavili prvo složeno slovensko pismo - glagoljicu, i njome spisali prevode najnužnijih crkvenih knjiga, a ponajpre "Biblije", na jeziku koji bi Sloveni iz svih krajeva sveta mogli da razumeju.

Misija Ćirila i Metodija bila je izuzetno uspešna na prostorima Bugarske, zbog čega su dobili poziv od moravskog kneza Rastislava, koji je takođe želeo da njegov narod sluša crkvenu službu na svome, slovenskom jeziku. Naime, Rastislav je imao veliki problem sa uticajem franačkog sveštenstva na slovensko stanovništvo, zbog čega je slovenskim pismom i crkvenom službom na slovenskom jeziku pokušao da sačuva kulturni identitet svojih podanika.

Nakon trogodišnjeg boravka u Moravskoj, Ćirilo i Metodije su otišli u Panoniju, na dvor kneza Kocelja, kako bi ga upoznali sa svojim radom na slovenskoj crkvenoj književnosti. Pošto je car Mihailo III preminuo, oni se nisu vraćali u Carigrad, već su se zaputili u Rim. Tamo je papa dao podršku dvojici misionara u borbi protiv neposlušnih franačkih nadbiskupa. Ćirilo se, međutim, u Rimu razboleo i ubrzo umro od posledica teške bolesti. Njegov rad je nastavio Metodije, zajedno sa svojim učenicima.

Mnogo vremena je proteklo posle toga. Slovenska književnost, pisana jezikom koji su zasnovali Ćirilo i Metodije, živela je dugo kao takva i širila se desno u zetsko primorje, levo u Bugarsku, a dolazila je i do samog Carigrada. Tako su Ćirilo i Metodije otpočeli veliki poduhvat opismenjavanja svekolikog slovenskog naroda, koji su njihovi učenici i sledbenici nastavili vekovima nakon njihove smrti.

POZNAT PUT KOJIM ĆE SE KRETATI SPASOVDANSKA LITIJA: Ko će biti na ČELU uz PATRIJARHA?

"Ako upitaš književnike grčke govoreći: Ko vam je slova sačinio ili "Bibliju" preveo i u koje vreme, to retki od njih znaju. Ako li upitaš slovenske književnike govoreći: Ko vam je pismena sačinio ili Bibliju preveo, to svi znaju i odgovorivši kažu: Sveti Konstantin Filozof, nazvani Ćirilo, on nam slova sačini i "Bibliju prevede, i Metodije, brat njegov: jer su još živi oni koji su ih videli.", reči su Crnorisca Hrabra, srednjovekovnog monaha i pisca, učenika Ćirila i Metodija.

Slovensko pismo je od svog postanka dvojako. Ćirilo je sastavio glagoljicu, čiji oblik slova je bio izuzetno težak za pisanje, zbog čega je ubrzo nakon toga započeo rad na novom pismu, takozvanoj ćirilici. Za svog života nije priveo kraju rad na ćirilici, pa su njegovi učenici dovršili ono što je započeo.

Od 38 slova koje je imala prvobitna glagoljica samo je jedno uvršteno i u novu azbuku, u ćirilicu. U pitanju je slovo "Ш". Slovo "Ш" dolazi nam iz semitske azbuke i najčešće se koristilo u izvorno-slovenskim rečima, mada se u brojnim originalnim starozavetnim izrazima umesto slova "Ш" nalazilo slovo "С".

Kasnije, kada je Vuk Stefanović Karadžić reformisao srpsku ćirilicu, još jedan glagoljski znak priključen je azbuci. To je znak "ђ". U sačuvanim glagoljskim spomenicima on se javlja samo u tuđium rečim, mahom grčkog porekla, kao što je "jevanđelje" ("јеванђеље"). Na primer, dok slovo "ђ" nije uvedeno u srpsku ćirilicu, reč "građanin" ("грађанин") pisana je kao "gradžanin" ("граджанин").

Reči kao što su sveštenik, opština, pravedan i slične, živi su svedoci veze današnjeg jezika sa epohom Ćirila i Metodija. Stvaranjem prve slovenske azbuke i prvog slovenskog književnog jezika, Ćirilo i Metodije su postavili temeq samostalnoj slovenskoj kulturi.

Iz navedenog je jasno da je slovenska azbuka dobila svoju određenu formu u drugoj polovini IX veka. Međutim, ne može se reći da Sloveni pre pojave Ćirila i Metodija nisu znali da izražavaju svoje misli putem pisma.

Na preimer, poznati nemački letopisac Titmar, episkom Marzenburški, svedoči da je on u mnogobožačkom hranu grada Retre video nekoliko slovenskih idola i da je na svakom od njih naročitim znacim bilo ispisano njegovo ime. Čak je i Crnorizac Hrabar, koga smo nešto ranije citirali, govorio da su Sloveni ranije čitali i pisali upotrebljavajući pri tome naročite crtice i izreze.

Nažalost, forma tog ranog slovenskog pisma nije sačuvana, pa čak ni detaljnije opisana u delima tadašnjih pisaca. Mnogi naučnici, međutim, tvrde da su to bile rune i pretpostavljaju da su Sloveni pisali znacima naroda iz svog susedstva. Tako su Sloveni, primajući hrišćanstvo, počeli da izražavaju glasove svoga jezika grčkim i latinskim slovima, u zavisnosti od toga da li im je hrišćanstvo dolazilo iz Vizantije ili iz Rima.

Glas javnosti/Nacionalna geografiaj