Esad-paši i njegovoj momčadi, tada i danas hvala
Autor: Glas javnosti
„Bio sam na desnom krilu patrole pukovske prethodnice. Naš zadatak je bio (čelna, desna i leva) da namirišemo osetimo, nanjušimo i otvorenom vatrom opomenemo prethodnicu, da se pripremi i pritekne u pomoć. Trebalo je progoniti kačace, koji su iz šume i sa više čuka puškarali na nas i pokušavali na raznim mestima da zaustave i ometu naše povlačenje, a i da nas pljačkaju. One naše poslednje, tamo na repu kolone, teško je bilo zaštititi i na njih se nije moglo računati. Previše izgladnele, premorene i zaostale, kačaci su presretali i ubijali, pljačkali i skidali do gole kože”, beleži Dragoljub. M Radović sećanja iz kolone Četvrtog pešadijskog puka prvog poziva, koja se spuštala u provalije i pela na grebene vrletnih staza albanskih planina, negde na pola puta između Lješa i Šijaka. Otezala se, kaže, kao izuvijani konopac od sivih, prljavih i dotrajalih uniformi i dok je čelo odmicalo, njeno začelje je ličilo na kovrdžav rep neke ustremljene zverke na izdisaju. Grabilo se poslednjom snagom da se puk dokopa morske obale.
„Tamo će nas sačekati i prihvatiti naši saveznici. Tamo će biti hleba za nas izgladnele, govorili su nadležni, da nepoverljivima i pokolebanim povrate moral, a glasovi iz kolone se pitali „gde je to more i da li ćemo ikada, ovako izmrcvareni i gladni, tamo stići”, dok su se prethodnice patrole, na nekim mestima kozjih puteljaka susretale sa Esad-pašinim vojnicima. Oni su patrolirali, naoružani do zuba, sa zadatkom, da koliko mogu, zaštite povlačenje naših trupa.
„Esad-paša, veliki prijatelj srpskog naroda i njegove vojske u odstupanju preko Albanije, izdao je takav nalog i o tome smo bili obavešteni, kako nehotice ne bi došli u sukob sa njegovim ljudima. I, ne mogu zaboraviti susret naše patrole sa prvim Esadovim vojnikom. Čuli smo topot konja i brzo kretanje kroz šumu. Učinilo nam se kao da kopita padaju na nekakav ravan teren i to nas je navelo na pomisao da to može biti samo Esadova straža. Ipak, po navici, bili smo u pripravnosti. Pred nas, kao tane, iskrsnu konjanik, dobro naoružan - redenici preko ramena i oko pasa, sa položenom brzometkom u krilu. On naglo zaustavi alatastog i negovanog konja, pogleda nas n reče: ’Srbi ste’. Dade nam znak da skinemo šajkače i u njih nam sasu kukuruzno brašno iz jedne od dve torbice okačene o sedlu. Sve to učini za tren, pa obode konja, mahnu nam rukom u znak pozdrava i stušti se šumom. Njegovo belo keče zablista i ugasi se. Mi se zgledasmo. Nismo ništa rekli, ali kao da smo rekli ’ssadovac’ Esad-paši i njegovoj momčadi, tada i danas hvala!”, beleži Radović, pa nastavlja pripovest, da su ubrzo nabasali na potok i tu odmah umesili proju i ukraj jednog trulog panja naložili vatru, „te proju zapretili, pa kada je pečenu podelismo i počesmo jesti, činilo nam se da slađih zalogaja niti je bilo, niti može biti”, svedoči Radović o postupanju Esad-paše Toptanija, čoveka koji je tokom Prvog svetskog rata zauzeo za srpsku stranu i omogućio joj povlačenje preko Albanije. Obezbeđivao im je sigurne prolaze, smeštaj i hranu, a jedinice pod njegovom komandom, čak su ulazile i u otvorene sukobe sa albanskim odredima koji su napadali izbeglice i srpsku vojsku. I ne bi, verovatno, život Esad-paše imao isti tok da aprila 1913. godine nije rukovodio turskom vojskom u opsadi Skadra, kada biva opkoljen od srpske i crnogorske vojske. Tada je u znak predaje pružio sablju, srpskom generalu Petru Bojoviću on mu je sablju vratio i ponudio da zajedno sa svojom vojskom odstupi, što mu ovaj naravno nikada neće zaboraviti.
Na srpskom vojničkom groblju u pariskom predgrađu Tiju, između 756 pravoslavnih krstova, nalazi i jedan polumesec. Pod spomenikom, skromnim, vojničkim, leži Esad-paša Toptani, jedan od najvećih albanskih političara 20. veka, sa onima zbog kojih je ubijen.
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
