„Reče Bog Avramu: Daću ti porodicu vrlo veliku i načiniću od tebe narode mnoge, i carevi će izaći od tebe“, (1.moj.17,6).
Velika je slava imati dece i zvati se roditelj, velika je to slava i pred Bogom i pred anđelima i pred narodom.
Pred Bogom, jer oni koji su u zakonitom braku pa rađaju decu ispunjavaju volju Božiju, i zapovest datu još Adamu i Evi: „rađajte se i množite se“!
Pred anđelima, jer koliko dece ima u kući onoliko anđela šalje Bog da budu hranitelji i branitelji svakog deteta po na osob. Ko dakle ima sedmero dece u kući, taj ima i sedam anđela Božijih u kući svojoj.
Velika je to slava još i pred narodom. Kakva je to divna slika pred našim očima od malena: devet sinova, (devet Jugovića) i stari roditelji njihovi. To je slava narodna, ponos narodni. A kad neko hoće da kune najstrašnijom kletvom, on govori kao sveti car Lazar: „Ne imao od srca poroda“.
Vama govorim, PRAVOSLAVNIM SRPSKIM roditeljima: blagodarite Bogu koji vam je dao decu. Jer vam je on dao najbolji dar koji može dati onima koji su se venčali. Ne budite među prokletima koji odbijaju taj dar Božiji, nego budite među blagoslovenim koji primaju taj dar sa blagodarnošću Bogu.
Kad primamo od Boga kišu i zdravlje i množenje domaće stoke sa blagodarnošću, kako da ne primamo decu kad Bog daje? Kiša će biti i usahnuti, zdravlje može trajati samo nekoliko godina pa ustupiti mesto nemoći, a stoka će poslužiti za malo pa iščeznuti kao i sve što je od zemlje i za zemlju. A deca će ući u carstvo nebesko. Deca su za večnost. Kad umremo, u onome svetu neće nam trebati ni kiša, ni telesno zdravlje, ni bogatstvo, ništa. Samo će deca naša biti s nama. I deca naša povećavaće radost našu. I koliko budemo dece rodili (bilo telesne ili duhovne) u ovome svetu, toliko puta biće veća radost naša u nebesnom carstvu.
Zato vam kažem: manje će uvrediti Boga onaj ko kaže: „zašto nam šalješ kišu, ne treba nam! Ne šalji nam zdravlje, ne primamo! Ne umnožavaj nam stoku, ne želimo“! Nego li onaj roditelj koji kaže Bogu: „Ne šalji mi decu, ne trebaju mi“! To je velika hula na Boga koji decu daje.
Ovo govorim vama koji ste u zakonitom braku. Pazite da ne uvredite Stvoritelja vašega i Darodavca dece. Kad želite da vam se množe ovce i koze i goveda i palež, i kad se toliko radujete tom množenju, radujte se i želite hiljadu puta više da se ljudi množe. Tako ćete biti proslavljeni slavom velikom pred Bogom i pred anđelima i pred narodom.
II
„Telesno vežbanje za malo je korisno, a pobožnost je korisna u svemu, pošto ona ima obećanje života sadašnjega i budućega,“ (1.Tim.4,8).
Čovek domaćin posadi jabuku i zna da time što ju je zasadio nije učinio sve što treba. Roditelj hrišćanin rodi dete i zna da time što ga je rodio nije učinio sve što treba.
Čovek domaćin kalemi divlju jabuku, zaleva je i kreše je i ograđuje i čisti je od gusenica. Roditelj hrišćanin krštava svoje dete i time privija na nj božansko blagorodstvo Hristovo, da bi čedo njegovo donosilo slatki plod Hristov. I hrani ga i zaleva naukom Hristovom i ograđuje ga od svake divlje i zverske izrasli i od demonske aždaje koja hoće da ga razjede i sasuši.
Mnogi govore o vaspitanju dece a sami ne znaju šta je vaspitanje. No razumnome sama ova reč sebe objašnjava. Ova srbska reč „vaspitanje“ veoma je značajna i divna. Ona je izvedena od reči „pitati“, a pitati u starosrbskom jeziku znači hraniti. Otuda i reč vaspitavati ili uzpitati znači ishraniti. A vaspitanje znači ishranjenje ili uhranjenje. Mi smo blagodarni Bogu za ovu reč, koju je dao samo našem jeziku. Pedagozi stranih naroda trude se sa mnogim filosofijama i teorijama da objasne nauku o vaspitanju dece. Međutim nama Srbima, Bog je dao sve objašnjenje u samoj toj reči „vaspitanje“.
Vaspitanje je ishrana deteta, telesna i duhovna. Ishraniti mladunca telesno, to znaju i vrapci i laste i svi zverovi i sva stoka. Važnije je mnogo ishraniti dete duhovno. Zato apostol Pavle javlja narodima sveta ovakvu božansku i jedinu istinitu pedagogiku, to jest, nauku o vapitanju, govoreći: „Telesno vežbanje za malo je korisno, a pobožnost je korisna u svemu, pošto ona ima obećanje života sadašnjega i budućega,“ (1.Tim.4,8).
Ova je reč jasna i neoboriva. Kao što nam je telo za malo korisno, jer stari, umire i raspada se kao ljuštura na orahu, tako je i svako obučavanje i vežbanje tela za malo korisno. Jer i cveće, najbrižljivije negovano, čuvano i zaliveno, kroz kratko vreme mora da uvene i da se sparuši i ugine, tako i telo čovečije. Ali je pobožnost, to je to duhovno vaspitanje ili duhovna ishrana, korisna za svašto. Za ovaj svet i za onaj; za ovaj život i za onaj. Jer ako telo propada duša ostaje.
O roditelju, da li voliš decu svoju? Ako ih hraniš samo telesno, onda ih ne voliš. Ako im ostavljaš bogatstvo i miraz, onda ih ne voliš. Ti kažeš: ali ja volim moju decu. Može biti, ali ih ludo voliš. I u krajnjoj liniji nisi im prijatelj nego neprijatelj. Onaj roditelj istinski voli svoju decu, koji svoju decu duhovno ishrani. To jest, ko besmrtnom hranom ishrani u detetu ono što je u telu za besmrtnost određeno, dušu. Smrtno se hrani smrtnim, a besmrtnobesmrtnim. Telo se hrani travom i zemljom, a duša se hrani Bogom. Blago roditelju koji ovo zna i čini! Blago deci, koji imaju dalekovidnost i razumnog roditelja koji ih hrani besmrtnim hlebom! A taj hleb je sam Hristos.
O roditelju, ne daj se zavesti od onih koji svoju decu samo telesno hrane i odevaju i neguju, te im deca na oči izgledaju kao „cveće u polju“, lepi i uhranjeni, a tvoje dete nije takvo. Znaj, da je duša one dece prazna i pusta kao mračna peštera, i da nema jezgre. Roditelji takve dece najveći su dušmani njihovi. To se ne javlja odmah, ali to će se javiti u svoje vreme, kada roditelji umru a odrasla deca budu stavljena na teški ispit ovoga veka. Tada će se ljuska razbiti i unutrica pokazati se pusta i prazna. I tada će maze proklinjati roditelje svoje koji su ih iz lude ljubavi mazili.