Zašto ne može da se izdvoji više novca za majke sa više dece?

Političari u Lestijarvi mislili su da imaju odgovor na demografske probleme Finske: svaka majka novorođenčeta dobijala bi 1.000 evra godišnje tokom 10 godina, ako bi ostala u toj drugoj najmanjoj opštini u ovoj zemlji. Ali više od decenije nakon što su uveli ove mere, "siromašniji" su za više od 400.000 evra i za oko 20 odsto stanovništva.

Kreatori politike širom sveta se bore sa istim problemima kao i oni u Lestijarvi: bez obzira na to kakve podsticaje nude, ljudi ne rađaju više beba.

Finskoj opštini nije uspelo čak ni da privuče ljude iz drugih krajeva.

„Nije sprečilo ljude da se sele, i nije privuklo nove porodice“, rekao je Aihio.

Kina je ponudila besplatne tretmane onima koji se bore s neplodnošću, Mađarska velika oslobađanja od poreza, a Singapur grantove za roditelje i bake i deke.

Jedna danska turistička kompanija je čak vodila reklamnu kampanju „Uradi to za Dansku“. U Japanu, država finansira upoznavanje parova pomoću veštačke inteligencije, dok metropolitanska vlada Tokija nudi četvorodnevnu radnu nedelju zaposlenima, u pokušaju da podstakne ljude da postanu roditelji.

Marija Zaharova: SAD će morati da objasne, ako dođe do postavljanja oružja u svemir

Vlade i dalje tragaju za političkim opcijama da se suprotstave nadolazećoj ekonomskoj krizi dok je starije populacije sve više, a radnika sve manje.

To je promena koju je istraživački centar Fondacije Robert Šuman nazvao „demografskim samoubistvom“.

O razlozima za ovaj trend se žestoko raspravljalo, dok su se neka potencijalna rešenja, poput imigracije i teranja ljudi da se kasnije penzionišu, pokazala kao „politički neprijatna“.

„Pitanje starenja stanovništva predstavlja višestruke izazove za Evropu. Prvo, veći broj penzionera predstavlja značajan pritisak na javne finansije. Drugo, društvo koje stari je obično manje ekonomski dinamično i manje preduzetnički nastrojeno“, rekao je Oli Ren, guverner Centralne banke Finske.

Pad nataliteta je univerzalan problem – nijedan kontinent nije ostao neoštećen ovim trendom. Dve trećine svetske populacije sada živi u zemljama u kojima ljudi rađaju nedovoljno beba da bi zamenili svoju populaciju.

Sve više zemalja se pridružuje listi. Očekuje se da će do 2100. godine samo 12 zemalja — 11 u Africi i maloj pacifičkoj ostrvskoj državi Vanuatu — imati stopu fertiliteta iznad ključnog nivoa od 2,1 deteta po ženi. Ne očekuje se da će do kraja veka ni jedna zemlja imati stopu iznad 2,3.

Političari su možda u iskušenju da se fokusiraju na hitnije krize, piše Fajnenšel Tajms.

Ali pad stope fertiliteta preti da dovede do duboke ekonomske slabosti. Manje beba i veći broj starijih stanovnika dovode do manjeg udela ljudi u radnom dobu, što smanjuje prihode od poreza, u isto vreme kada rastu troškovi povezani sa starenjem društva, kao što su državne penzije i zdravstvena zaštita.

Bez dovoljne mere politike, analitičari agencije za rejting S&P Global procenili su 2023. da će fiskalni deficiti porasti do 2060. sa globalnog proseka koji sada iznosi 2,4 odsto BDP-a na 9,1 odsto. Globalni neto državni dug prema BDP-u bi se skoro utrostručio.

U međuvremenu, izveštaj Mekinzija u januaru sugeriše da će mnoge od najbogatijih svetskih ekonomija, poput Velike Britanije, SAD i Japana, morati da udvostruče rast produktivnosti da bi održale istorijska poboljšanja životnog standarda, usred drastičnog pada nataliteta.

Posebno su izloženi delovi Azije, posebno Kina, i zemlje Latinske Amerike. Godine 1995, 10 radnika u istočnoj Aziji izdržavalo je jednu stariju osobu; do 2085. predviđa se da će biti jedan prema jedan.

Političari se brinu da bi mogli biti nemoćni da deluju, pošto društveni pritisci na žene nemaju isti učinak kao ranije.

Sara Harper, profesorka gerontologije i direktorka Oksfordskog instituta za starenje stanovništva, rekla je da su istraživanja mladih žena širom sveta, od Evrope do jugoistočne Azije, sugerisala da su žene nekada imale naučenu društvenu obavezu da se razmnožavaju – ali to više ne postoji.

Karijere i povećana rodna ravnopravnost su deo toga.

„Imamo čitavu grupu žena u zemljama sa visokim dohotkom, ali i u jugoistočnoj Aziji, a posebno u istočnoj Aziji… Koje su obrazovane na rodno neutralan način. One ulaze na radno mesto na rodno neutralan način, a onda postaju majke. I odjednom, koliko god se neko trudio, to nije više nije rodno neutralan prostor“, rekla je Harper.

Politika će takođe verovatno imati mali efekat tamo gde su ukorenjene norme o broju dece.

SIJARTO: Preispitujemo učešće u Međunarodnom krivičnom sudu

Harper je primetila da su u Kini, uprkos okončanju politike jednog deteta 2016. godine, žene i dalje uglavnom imale samo jedno dete.

„Kada ste rođeni u društvu jednog deteta, zašto biste želeli da imate dvoje dece? Jer svako ima jedno dete … Svi su spremni da imaju jedno dete. Institucije su spremne da vi imate samo jedno dete“, rekla je Harper.

Hajdi Koleran, sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju u Nemačkoj, rekla je da uprkos decenijama istraživanja i hiljadama ljudi koji rade na demografskim trendovima, malo ili uopšte nema konsenzusa o tome zašto stope fertiliteta stalno opadaju.

„Postoji mnogo opštih tema koje treba povući: uspon nukleusa porodice (dva roditelja i njihova deca), promene u godinama kada ljudi stupaju u brak, broj ljudi koji žive zajedno, to što su žene kada rađaju svoje prvo dete sve starije i starije. Postoji mnogo ovih karakteristika na individualnom nivou … I sve su tačne. Ali istovremeno, one su drugačije povezane jedne sa drugima“, rekla je ona.

Ipak, iako lični izbor igra veliku ulogu, studije pokazuju da ljudi često imaju manje dece nego što bi želeli – što ukazuje da bi javne politike i dalje mogle da imaju ulogu u promeni toga.

Prepreke kao što su troškovi brige o deci i stanovanja, finansijska nestabilnost, nejednakost polova, nefleksibilni uslovi rada i nedostatak sigurnosti posla su među faktorima koji sprečavaju ljude da imaju više dece.

Bolje politike možda neće moći u potpunosti da zatvore jaz, ali mogu pomoći.

„Porodične politike – poput pristupačne brige o deci, finansijskih podsticaja i kulturološkog prihvatanja zaposlenih roditelja – mogu značajno da utiču na demografske trendove“, rekao je Oli Ren, guverner Centralne banke Finske.

Stručnjaci su saglasni.

„Konvencionalna pronatalna politika koja baca novac na problem u određenoj meri funkcioniše“, rekao je Lajman Stoun, demograf na Institutu za porodične studije.

Stoun je naveo da studije pokazuju da bi stope nataliteta u Južnoj Koreji mogle biti čak niže nego što su sada bez programa bonusa za bebe, proširenja brige o deci koju finansira država, subvencionisanih tretmana neplodnosti i pomoći za stanovanje.

U isto vreme, Finska ostaje jedno od svetskih društava sa najbržim starenjem, pre svega zbog velikog bejbi buma nakon Drugog svetskog rata.

Čini se da ni jeftino čuvanje dece, ni „novac za bebe“ koji isplaćuje desetine opština, nisu imali mnogo uticaja na natalitet u zemlji, koji je i dalje među najnižim u Evropi.

Aihio je rekao da su dobre lokalne usluge — poput biblioteka, bazena i pristojne brige o deci — izgledale važnije od novca u podsticanju žena da rađaju bebe. Ren je priznao da politikama može biti potrebno dosta vremena da pokažu bilo kakav efekat.

Neke vlade su se takođe suočile sa kritikama zbog toga ko može da pristupi merama, namenjenim da podstaknu ljude da postanu roditelji.

Još jedan problem je što različite grupe imaju i različite potrebe.

Žene sa niskim nivoom obrazovanja odlažu rađanje dece zbog zabrinutosti za finansijsku stabilnost i potrebu da žive u blizini svojih roditelja.

Nasuprot tome, one sa fakultetskim obrazovanjem brinu da će im roditeljstvo usporiti razvoj karijere i žele partnera koji će biti potpuno uključen u njihovo odgajanje, pokazalo je istraživanje Pole Šepard, evolucionargno antropologa sa Univerziteta u Oksfordu.

Drugi istraživači koji se bave ovim pitanjem smatraju da fokus ne treba stavljati samo na rađanje, već i na imigraciju.

„Evropa se ionako ne može hermetički zatvoriti. Postoje ogromne mogućnosti za zapadne zemlje, ako preispitaju kako da sarađuju sa afričkim zemljama“, rekao je Edvard Pejs, demograf.

Priliv stranaca je polako ali postojano povećavao stanovništvo Finske poslednjih godina.

Ali dok je Ren priznao da je imigracija vezana za posao i obrazovanje „suštinski deo rešenja“, dodao je:

„Naravno, u doba populizma ovo je politički izazovna poruka.“

Vlade takođe žele da ljudi rade duže. Harper, profesor gerontologije, rekao je da društva moraju da prihvate da ideja da se penzionišu, a onda decenijama žive od svoje penzije „jednostavno nije održivo“.

Kao i imigracija, podizanje starosne granice za odlazak u penziju može imati veliku političku cenu.

U Francuskoj su 2023. godine ljudi izašli na ulice u znak protesta kada je predsednik Emanuel Makron nametao zakone o podizanju starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na samo 64 godine.

Mnogi Kinezi su ljutito reagovali na zakone o podizanju zakonske starosne granice za penzionisanje, koje su neke od najnižih u svetu.

„Možete ili povećati stope migracije, ili starosnu granicu za penzionisanje, ili podstaći ljude da imaju više dece“, pitao je Edvard Dejvis, direktor politike u Centru za socijalnu pravdu u Velikoj Britaniji.

Zaključio je:

„Od ta tri, ljudi prirodno žele da imaju porodicu. S druge strane, ako ima kažete da moraju da se penzionišu kasnije ili prihvate masovnu migraciju – biće verovatno manje popularno.“



Glas Javnosti/ N01S

SKINI APLIKACIJU