Voleli bi da se rat nikad ne završi: Evro­pa se plaši od no­ve i ja­ke Ukra­ji­ne

Ka­ko se ukra­jin­ska kri­za bli­ži ne­iz­be­žnom kra­ju, ner­vo­za u Evro­pi je sve vi­dlji­vi­ja. Ali ne zbog iz­ve­snog voj­nog uspe­ha Ru­si­je.

Na­pro­tiv, na za­pa­du kon­ti­nen­ta sve­sni su da će sa evro­a­zij­skim dži­nom mo­ra­ti uvek da sa­ra­đu­ju, kao i da će iz te sa­rad­nje, kao i do sa­da, iz­vla­či­ti po­za­ma­šnu ko­rist. Njih mu­či sa­zna­nje da bi u svo­jim re­do­vi­ma usko­ro mo­gli da vi­de no­vu, po­ten­ci­jal­no moć­nu dr­ža­vu ‒ Ukra­ji­nu. Čak i even­tu­al­no po­de­lje­nu, po po­vr­ši­ni ve­ću od Ne­mač­ke, a pri­vred­no iz­u­zet­no per­spek­tiv­nu.

Ukrajina priznala poraz: Rusi ušli u ovu oblast

To je i bio je­dan od glav­nih raz­lo­ga in­si­sti­ra­nja po­je­di­nih evrop­skih čel­ni­ka da lič­no pri­su­stvu­ju ne­dav­nom su­sre­tu ame­rič­kog še­fa dr­ža­ve Do­nal­da Tram­pa i ukra­jin­skog rat­nog pred­sed­ni­ka Vo­lo­di­mi­ra Ze­len­skog. Ni­su oni ta­mo, su­de­ći po po­na­ša­nju i iz­ja­va­ma da­tim uoči i po­sle ovog do­ga­đa­ja, kre­nu­li da spa­sa­va­ju biv­šu so­vjet­sku re­pu­bli­ku, već iz za­bri­nu­to­sti za sop­stve­nu bu­duć­nost. Ne i svo­jih dr­ža­va. Uosta­lom da je dru­ga­či­je, u Oval­nom ka­bi­ne­tu si­gur­no ne bi bi­lo me­sta za Ur­su­lu fon der La­jen, ko­ja ne pred­sta­vlja ni­ko­ga sem se­be i još ne­ke bri­sel­ske bi­ro­kra­te.

Strah od no­ve Ukra­ji­ne ni­je neo­prav­dan. Ako bi se ostva­ri­la na­sto­ja­nja glav­nih igra­ča, mo­gao bi ov­de da bu­de stvo­ren pra­vi most sa­rad­nje zme­đu SAD, Ru­si­je, Ki­ne i još po­ne­ke od glo­bal­nih si­la oku­plje­nih tre­nut­no u gru­pa­ci­ji BRIKS. Ni­je te­ško za­mi­sli­ti da ova ze­mlja pro­cve­ta za­hva­lju­ju­ći ame­rič­kim fi­nan­si­ja­ma, ki­ne­skoj teh­no­lo­gi­ji, ru­skoj vo­lji za rad… Sve po­me­nu­to mo­gli su da ima­ju i osta­li Evro­plja­ni. Ali oni su, s pra­vom ili ne, že­le­li da osta­nu is­klju­či­vo svo­ji. Za raz­li­ku od njih, ze­mlje pro­i­za­šle krajem 20. ve­ka iz ve­li­kih dr­žav­nih za­jed­ni­ca, na se­be ipak gle­da­ju dru­ga­či­je.

ITALIJANSKI MEDIJI: Ukrajina dobija zastarele dronove od Zapada

Tu se i otva­ra pi­ta­nje: šta Evro­pa da ra­di sa no­vom Ukra­ji­nom? Gde da je de­ne, u ko­ju ka­te­go­ri­ju? Da li me­đu one u re­zvo­ju, rav­no­prav­ne ili čak li­de­re? Ka­ko spre­či­ti da ovaj pro­stor ne po­sta­ne plac­darm jef­ti­nih ru­sko-ki­ne­skih pro­iz­vo­đa­ča ko­ji­ma su, pri­vre­me­no, za­tvo­re­na ame­rič­ka vra­ta? Uosta­lom kao i sa­mim Evro­plja­ni­ma. Ne bo­je se oni Ru­si­je ili Ki­ne kao po­ten­ci­jal­nih osva­ja­ča, već kao ne­u­ni­šti­ve po­slov­ne kon­ku­ren­ci­je.

Rat u Ukra­ji­ni ne me­nja sa­mo ze­mlju. Me­nja i nje­ne biv­še po­se­stri­me, me­nja ne­ka­da­šnje čla­ni­ce tzv. Is­toč­nog blo­ka, ali i te ka­ko me­nja i za­pad­ni deo kon­ti­nen­ta. Iz­ve­sno za­zi­ra­nje od ukra­jin­skih imi­gra­na­ta u po­je­di­nim ze­mlja­ma Evro­pe ni­je ni pri­bli­žno upo­re­di­vo sa za­zi­ra­njem od do­đo­ša iz Azi­je, sa Bli­skog is­to­ka, iz Afri­ke. 

Dok se na va­ne­vrop­ske pri­do­šli­ce gle­da tek kao na jef­ti­nu rad­nu sna­gu sa spe­ci­fič­nim na­či­nom ži­vo­ta, re­li­gi­ja­ma i proh­te­vi­ma, Ukra­jin­ci su ne­sum­nji­vo – Evro­plja­ni, kao Fran­cu­zi, Nem­ci, Po­lja­ci, Ma­đa­ri, pa i mi sa Bal­ka­na. U su­šti­ni ista (za­jed­nič­ka) kul­tu­ra, isto­ri­ja, na­čin raz­mi­šlja­nja, obi­ča­ji, po­na­ša­nje i zna­nje. Ali i ve­ća že­lja za uspe­hom, sprem­nost na rad i od­ri­ca­nje. Ta­kva kon­ku­ren­ci­ja, pa još i jef­ti­na, ma­lo ko­me je po­treb­na.

Žestoka reakcija Budimpešte: Evropa ćuti dok Ukrajina vrši napade na naftovod "Družba"

Pre­ma pi­sa­nju ame­rič­kih me­di­ja, ak­tu­el­ni evrop­ski li­de­ri, a po­seb­no oni oku­plje­ni u Bri­se­lu, ni­su sklo­ni okon­ča­nju ra­ta u Ukra­ji­ni. Na­pro­tiv, pro­du­že­nje bor­be­nih dej­sta­va, bez ob­zi­ra na mno­go­broj­ne ljud­ske žr­tve, tre­ba­lo bi da skre­ne pa­žnju Evro­plja­na sa lo­kal­nih pro­ble­ma, pre sve­ga onih iza­zva­nih pa­dom pro­iz­vod­nje, efi­ka­sno­sti, sku­pim ener­gen­ti­ma, a ko­ji ozbilj­no do­vo­de u pi­ta­nje do­sa­da­šnji stan­dard ov­da­šnjeg ži­vlja. Na­čet, iz­me­đu osta­log, tzv. ze­le­nim to­ta­li­ta­ri­zmom i ne­kon­tro­li­sa­nim mi­gra­ci­ja­ma.

Sve je pri­met­ni­je da i strah od Ru­si­je vi­še ni­je ona­kav ka­kvim po­ku­ša­va­ju da ga do­ča­ra­ju u evrop­skim pre­sto­ni­ca­ma. Uosta­lom, na za­pa­du kon­ti­nen­ta su do­bro uoči­li da se nji­ho­vim ži­vo­ti­ma i sva­ko­dne­vi­com igra­ju oni ko­ji ni­su ni bli­zu Mo­skve.

Glas javnosti/P02S

SKINI APLIKACIJU