Kako je Amerika ukrala Aljasku (PRVI DEO)

Amerika i Engleska prodaju mrak iz podruma malim narodima, a kupuju džabe gladiole koje će nam diplomatskom poštom staviti na mrtvački sanduk, tu negde iznad kolena. Usput, dva veka "pišaju" sirotinji na glavu i putem Bi-Bi-Si – ja prde kako pada kiša. Dosta bre Englezi i Ameri, dokle mislite tako.

Teško je poverovati, ali u SAD – zemlji advokata, kulta zakona i reda – veći deo države je ilegalno ucrtan u vlasništvo. Objavljeni istorijski dokumenti su imali efekat eksplozije bombe. Prema nedavno objavljenim dokumentima prava na posedovanje Aljaske, dela Havajskih ostrva i obale
Kalifornije pripadaju Rusiji. Ta prava niko nije dao Americi. Teritorija Sjedinjenih Država nastala je oduzimanjem ili kupovinom zemlje od starosedelaca ili pionira koji su dobili vlasništvo nad pustim
teritorijama. Sada se ispostavilo da su mnoge transakcije bile lažne!


IZVOR: UStupljena fotografija / RUsi na Aljasci

Da, Aljaska ilegalno pripada Sjedinjenim Državama. To svedoči senzacionalna činjenica koja je nedavno procurila zahvaljujući jednoj publikaciji Asošijeted presa. Ispostavilo se da su 1950-e Sjedinjene Države bile toliko uplašene da će Sovjetski Savez krenuti da vraća Aljasku nazad pa su kreirali projekat kodnog naziva „Troug“, koji je sprovođen od 1951. do 1958. godine. Cilj projekta je bio da stvori obaveštajnu mrežu među civilnim stanovništvom Aljaske u slučaju
sovjetske invazije. Direktor FBI-ja Edgar Huver je razradio plan do najsitnijih detalja. SAD su se plašile dobrovoljnog pripajanja regiona SSSR-u i iskrcavanja sovjetskih trupa u naseljenim mestima. To su gradovi Nom, Ferbanks, Enkoridž i Sjuard.

U slučaju ovakvog razvoja događaja, regrutovani agenti su morali da se pritaje u skrovištima sa radio opremom, zalihama hrane i toplom odećom i odatle šalju šifrovane poruke o kretanju neprijatelja. Za naknadu svakog agenta izdvajalo se oko 3 hiljade dolara godišnje. Među regrutovanim Aljasčanima bilo je sudija, lekara, poštara, lovaca, ribara, obučenih za padobranske skokove i radio-poslove. Međutim, novac je bačen, projekat je bio potpuni fijasko.

Pokazalo da su seljani od male koristi za obuku specijalnog agenta. Bilo je nemoguće regrutovati domoroce - Eskime, Indijance i Aleute - zbog njihove ljubavi prema alkoholu i ravnodušnosti prema bilo kojoj vlasti.

Zašto se Vašington toliko plašio sovjetske invazije na Aljasku?

Ispostavilo se da Sovjetski Savez nije imao nameru da vrati Aljasku, ali Bela kuća veruje da je njena zabrinutost osnovana. Pre svega, značajan deo stanovništva Aljaske i dalje živi po ruskom načinu života. Autohtono stanovništvo veruje da Vašington u velikoj meri zadire u njihove interese. Iznenađujuće, danas je Aljaska veoma slična Rusiji prošlog veka. Na primer, u Nikolajevsku, glavnom gradu staroverske zajednice Aljaske, videćete crkve sa kupolama i ruskih banja (sauna) od brvana, ruski govor na ulicama i ruske pesme u kućama. Ovde živi oko 400 ljudi koji čuvaju običaje svojih predaka. U porodicama sa desetoro dece što je uobičajena pojava, žene nose dugačke, ofarbane marame a muškarci svetle bluze.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Domoroci na  Aljasci

Američki staroverci su veoma vredni i, uprkos tradicionalnom načinu života, prilično su napredni. Američki zakoni vam dozvoljavaju da imate oružje, i eto ga ga u svakom domu. Svaki deseti stanovnik Aljaske ispoveda pravoslavlje. Više od 10 hiljada ruskog naroda i dalje živi na Aljasci.
Ruski jezik se uči u školama, a i američka deca žele da ga uče. Glavni razlog koji je naveo FBI bilo je nezakonitost sporazuma iz 1867, po kome je Aljaska ustupljena Sjedinjenim Državama. Sa stanovišta savremenog prava, to je bio korumpiran posao. Aljaska je prodata u modernom novcu za 50 rubalja po hektaru. Inače, da nije došlo do ovog nepovoljnog posla, ne samo Aljaska, već i severna Kalifornija, pa čak i Havaji, gde je Rusija već imala svoje fabrike, danas bi mogla da bude ruska.

Kako je Rusija uspela da izgubi ove prekomorske teritorije?

Dana 30. marta 1867. godine potpisivanju ugovora o prodaji Aljaske prisustvovali su službenici ruskog diplomatskog predstavništva Vladimir Bodisko i Eduard Stekl. Rezultat istrage koju su nedavno sproveli istoričari,govori da je vrednost Aljaske 7 miliona 200 hiljada dolara navedenih u sporazumu Od tih para je 165 hiljada potrošeno u Sjedinjenim Državama. Dvadeset i jednu hiljadu su imali lično Bodisko i Stekl uz odobrenje cara, još 10 hiljada je plaćeno za "poštarinu" u Sankt Peterburg sa vestima o zaključenju sporazuma, a 26 hiljada je primio njihov advokat. U
to vreme to su bile basnoslovne sume za izvršene usluge. Ni ostatak iznosa nikada nije stigao u carsku blagajnu. Ispostavilo se da niko u Rusiji nikada nije video 7 miliona dolara za Aljasku!

Eduard Stekl je najveći deo novca deponovao u američkoj banci Rigs, koja se obavezala da će ga bankovnim transferom prebaciti u London, u banku braće Baring. Odatle su zlatne poluge kupljene za ovu sumu trebalo da stignu morskim putem u Sankt Peterburg. Međutim, 16. jula 1868. jedrenjak Orkni, iznajmljen za ovu svrhu, je neočekivano potonuo. Da li je na brodu bilo zlata za Aljasku? Možda milioni dolara nikada nisu ni napustili tmurni Albion? Osiguravajuća kuća, koja je osigurala brod, proglasila se bankrotom i nije isplatila nikakvu odštetu. Drugim rečima, Rusija zapravo nikada nije dobila nikakav novac za Aljasku.

Prema drugim podacima, Amerika je ipak platila Aljasku, ali je najveći deo iznosa prebačen na račun ruskog advokata u Vašingtonu gospodina Eduarda Stekla. Ruska kasa je dobila samo 369 hiljada rubalja, ili, po savremenoj meri, 270 hiljada dolara. Sve ostalo je plaćeno bankovnim
transferom na račun pojedinca, tadašnjeg izaslanika Ruske imperije u SAD, i utrošeno na nabavku materijala za izgradnju pruga. Stoga se nameće pravna retrospektiva da je moguće povratiti Aljasku vraćanjem materijala za izgradnju pruga. Eduard Stekl je bio oženjen Amerikankom i imao je bliske veze u visokom društvu Vašingtona. Nakon prodaje Aljaske, više se
nije vratio u Rusiju i preselio se u Pariz na stalni boravak.

Ruska Kalifornija

Priča je počela iskrcavanjem brodova ruske carske mornarice na zapadnu obalu Kalifornije 1805. godine. Sedam godina kasnije otvoren je Fort Ros. Indijanci ne samo da se nisu protivili izgradnji, već su Rusiji dali nekoliko desetina kilometara duž pacifičke obale. Južno od tvrđave osnovana su tri velika naselja - Kostromitinovskoe, Černih i Hlebnikovsko polje. Prema istoričarima, naselje je osnovao Ivan Kuskov po nalogu rukovodstva Rusko-američke kompanije. Kasnije je poručnik Leonid Hagemajster želeo da zaključi zvanični sporazum o saradnji sa vođama lokalnih indijanskih plemena. Rusi su bili ne samo prijatelji sa Indijancima, već su se i bukvalno srodili sa njima!


Muževi, sibirski seljaci, ili meštani koji su se doselili ovde, ženili su devojke iz indijanskih plemena. Da li bi se elegantan britanski džentlmen mogao oženiti Indijankom? Njet, nou, nou!
Pokušali su Englezi da presele Indijance, a kada je postalo jasno da Indijanci ne žele da napuste svoje rodne zemlje, jednostavno su ih sve pobili. Svi ugovori zaključeni između Indijanaca i oficira
novostvorenih Sjedinjenih Američkih Država imali su za cilj raseljavanje lokalnog stanovništva i otimanje njihove lepe i plodne zemlje. Takva je istorija Irokeza, Dshauna, Delavera, Otavana i svih ostalih plemena. Oni koji su pristali na preseljenje su na kraju umrli od gladi. Da bi potkopali
ekonomsku osnovu indijanskih plemena, kauboji su u potpunosti pobili stada bizona. Po prerijama su rasuli ćebad zaražene boginjama, koje su pokupili Indijanci i nemajući imunitet na evropske bolesti, su se razboleli i umrli.

Razvoj Amerike je pratilo najgore etničko čišćenje u istoriji čovečanstva. Tokom 400 godina, vanzemaljci iz Starog sveta su fizički uništili oko 100 miliona starosedelaca. Opšte je prihvaćeno da su Evropljani pri iskrcavanju na američki kontinent nailazili na plemena krvoločnih divljaka koji nisu znali ni za točak, hodali su s perjem na glavama i, u svakoj prilici, skidali skalpove lakovernim gostima iz Evrope. U stvari, američki kontinent je naseljavala razvijena, napredna civilizacija, koja je u mnogim oblastima čak i nadmašila evropsku, ali je sećanje na to vekovima brižljivo brisano iz svesti Evropljana.


Kako da opravdamo strahote koje su prvi beli Amerikanci počinili na stranom tlu? Rusi su bili jedini Evropljani koji su doneli vakcine protiv malih boginja kako bi se lokalno stanovništvo zaštitilo od epidemija. Za Indijance je zastava rusko-američke kompanije bila simbol zaštite. Američki advokati smislili su inventivno opravdanje za svoju priču. Godine 1825. Vrhovni sud SAD formulisao je „doktrinu otkrića“, prema kojoj je pravo na zemlje Severne Amerike zakonski dodeljeno onima koji su ih „otkrili“, a domorodačko stanovništvo je preseljavano na nenastanjive
teritorije.

Do tada su Sjedinjene Države već usvojile Deklaraciju o nezavisnosti, od kad počinje ozloglašena američka demokratija. Deklaracija o nezavisnosti kaže da su svi ljudi stvoreni jednaki i da ih je
njihov Stvoritelj obdario određenim neotuđivim pravima, koja uključuju život, slobodu i put za srećom. Indijanci nisu smatrani ljudima, a najviše su tretirani kao paganski divljaci.

Rusiji je bila potrebna Kalifornija da nahrani Aljasku. Fort Ros je bila strateška tačka snabdevanja hranom za ruska naselja na severu kopna. Prema istoričarima, postojala su tri razloga za pojavu Rusa u Americi: trgovina, lov na krzno i hrana. U to vreme na Aljasci je već bilo više od 80 ruskih
naselja kojima je bila potrebna hrana. Komandant Nikolaj Rezanov je, na osnovu rezultata prve ekspedicije 1805. godine, sastavio tajno naređenje upravniku ruskih kolonija Aleksandru Baranovu. To je bio detaljan plan razvoja Ruske Amerike. Na severu kontinenta Rusi su mogli da skupljaju krzna, a na jugu da trguju i snabdevaju gradove hranom.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Ček kojim je plaćena Aljaska

Fort Ros je napredovao. Međutim, ubrzo se dogodio čudan događaj, koji istoričari vide kao još jednu korupcionašku zaveru. Rusko-američka kompanija je smatrala održavanje ruskog naselja neisplativim i obratila se ruskoj vladi sa peticijom da se tvrđava ukine. Odlučeno je da se proda
zemljište u oblasti Fort Ross. Džon Sater, poznat u Starom svetu i pre dolaska u Severnu Ameriku kao Johan Avgust Sater, dobrovoljno se javio da kupi rusku koloniju. U stvari, on je bio švajcarski prevarant koji je sa ukradenim novcem pobegao u Ameriku. Uspeo je da plati samo 6 hiljada rubalja u srebru za ruske zemlje uprkos činjenici da je dugovao 43 hiljade.

Prema današnjim standardima, ova transakcija se ne može smatrati važećom. Kasnije su zemlje za koje Rusija nikada nije dobila novac naknadno preprodate, date u zakup i podeljene na više parcela. Godine 1906. kupila ih je država Kalifornija. Da li se obala severne Kalifornije može smatrati zakonitim posedom Amerike? Od sumnjive transakcije prošlo je skoro dva veka, ali zakonodavci smatraju da ovo pitanje ne može biti zastarelo, a za Fort Ros se može tražiti novčana nadoknada, koja bi se, prema nekim stručnjacima, mogla izračunati na 1 trilion dolara.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Mapa Aljaske iz 1867. godine

Izgleda da više niko neće dozvoliti Vašingtonu da obmanom ili podmićivanjem otima tuđe zemlje. Ko zna, možda uskoro Aljaska, Teksas, Kalifornija postanu Sjedinjene Ruske države u novom multipolarnom svetu.

Ovako su prošli Rusi. Kako su prošle druge zemlje koje su zaigrale bridž sa Englezima , čitajte u sledećem nastavku.

Drugi nastavak sutra u isto vreme.
Pisao, prevodio, tražio tačne podatke itd...

Vlastimir Ninin